Centralnoazijske brige zbog talibana – nekada i sada

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Za razliku od kasnih 90-ih, ovaj put se vlade Tadžikistana i Uzbekistana suočavaju s trupama avganistanske vlade koje pokušavaju da pobegnu od borbi u Avganistanu.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Talibanski borci sa severa Avganistanu stigli su do granica zemalja centralne Azije i poznati osećaj urgentnosti ponovo je prisutan u tri zemlje tog regiona koje se graniče s Avganistanom: Tadžikistanu, Turkmenistanu i Uzbekistanu, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.

Osećaj je poznat jer su talibani pre više od 20 godina zauzeli mnoge severne avganistanske okruge koji se graniče s centralnoazijskim zemljama. Veći deo reakcija u prestonicama Tadžikistana, Turkmenistana i Uzbekistana podseća na poteze koje su te zemlje povukle krajem 90-ih godina.

A ipak, mnogo toga se i promenilo od tada.

Izbeglice

Nezavisna tadžikistanska novinska agencija Asia-Plus izvestila je 7. jula da je više od 1.000 avganistanskih izbeglica prešlo u region Gorno-Badahšan na istoku Tadžikistana, bežeći od borbi između talibanskih snaga i vladinih trupa u susednoj avganistanskoj provinciji Badahšan.

Jedva dve nedelje ranije, Jodgor Fajzov, čelnik tog velikog tadžikistanskog regiona, naložio je lokalnim zvaničnicima da se pripreme za dolazak do 10.000 izbeglica, mada je upozorio da bi taj broj mogao da bude čak 30.000.

To nije ni iznenađujući ni preterano velik broj.

Krajem septembra 1996. godine, talibani su zauzeli Kabul i nastavili napredovanje ka severu.

Predsednik Tadžikistana Emomali Rahmon (tada se zvao Rahmonov) 26. aprila 1997. primio je šefa ruske Federalne granične službe Andreja Nikolajeva i tada rekao da je oko 100.000 raseljenih ljudi pobeglo preko granice Tadžikistana.

Tadžikistanski građanski rat, započet 1992. godine, bio je pri kraju i 27. juna 1997. godine vlada i njeni protivnici na bojnom polju potpisali su mirovni sporazum.

Pojava talibana u Avganistanu ubrzala je dve strane – uz podstrek medijatora iz Rusije, Irana i Ujedinjenih nacija – da okončaju rat.

Više od 50.000 državljana Tadžikistana tokom tih pet godina pobeglo je od borbi i prešlo u Avganistan. Među 100.000 izbeglica koje je Rahmon spomenuo bilo je i nekoliko hiljada građana njegove zemlje.

Tadžikistanskoj vladi bila je potrebna puna snaga vojske za tadašnje borbe unutar zemlje.

Ruski graničari – uz pomoć mirovnih snaga Zajednice nezavisnih država (ZND) koje su uključivale trupe iz Kazahstana, Kirgistana i Uzbekistana – dobili su zadatak da čuvaju granicu s Avganistanom.

Kako se mir utvrdio, tadžikistanske trupe su postepeno raspoređene na granicu s Avganistanom, pridružujući se ruskim graničarima koji su tamo ostali do 2005. godine.

Krajem septembra 2000. godine, sekretar tadžikistanskog Saveta za bezbednost Amirkul Azimov upozorio je da se opet oko 100.000 avganistanskih izbeglica sakuplja kod granice s Tadžikistanom u pokušaju da pobegnu od borbi.

Rahmon je rekao da Tadžikistan neće prihvatiti avganistanske izbeglice i, sve dok onih 1.000 izbeglica nije prešlo u Tadžikistan 4. i 5. jula 2021, nije bilo izbeglica iz Avganistana.

Avganistanske izbeglice 90-ih godina takođe su odlazile u Turkmenistan i Uzbekistan.

Oko 800 je ušlo je u Turkmenistan u novembru 1996, a oko 8.000 u junu 1997, da bi ih par dana kasnije turkmenistanske vlasti sve vratile nazad.

Većina je bila iz avganistanske provincije Badghis, u kojoj su 7. jula 2021. godine, prema izveštajima, talibani zauzeli sve provincijske oblasti, dok su se žestoke borbe vodile za kontrolu nad provincijskim glavnim gradom Kalaj-Nau.

Procenjuje se da je do 1994. godine u Uzbekistanu već bilo 5.000 do 8.000 avganistanskih izbeglica, posle čega su uzbekistanske vlasti postepeno zatvorile relativno kratku granicu s Avganistanom od 160 kilometara.

Kada su talibani prvi put došli do uzbekistanske granice 1997. i u avgustu 1998. zauzeli područja uz granicu s Uzbekistanom, zvaničnici te zemlje nisu dozvolili ulazak izbeglicama iz Avganistana.

Do sada jedine avganistanske civilne izbeglice za koje je izvešteno da su došle u neku zemlju centralne Azije, jesu one koje su došle na istok Tadžikistana.

Zasad se raseljeni Avganistanci na severu okupljaju u tadžikistanskim kampovima nedaleko od oblasti koje su napustili bežeći od borbi.

U tim kampovima, međutim, nema dovoljno hrane, vode i medicinske zaštite. Mnogi su primorani da žive u tesnim sobama i šatorima. Ako se ova teška situacija nastavi, samo je pitanje vremena kada će neko pokušati da pređe severnu granicu, tražeći bolje uslove u susednim zemljama.

Vojnici i paravojnici

Za razliku od kasnih 90-ih, ovaj put se vlade Tadžikistana i Uzbekistana suočavaju s trupama avganistanske vlade koje pokušavaju da pobegnu od borbi u Avganistanu.

Kada su 21. juna talibanske snage zauzele granični prelaz kod Šir Han Bandara, 134 avganistanska vojnika pobegla su u Tadžikistan.

Tadžikistanske vlasti saopštile su da je do 5. jula u Tadžikistan prešlo 1.037 avganistanskih vojnika kojima je dozvoljeno da ostanu “iz humanitarnih razloga”, ali 7. jula avganistanski Nacionalni savet za bezbednost naveo da je oko 2.300 avganistanskih vojnika poslato nazad iz Tadžikistana, mnogi avionom u Kabul.

Uzbekistanske trupe su 23. juna zaustavile 53 avganistanska vojnika i pripadnike paravojnih snaga koji su pokušali da uđu u Uzbekistan i poslale ih nazad.

Tri avganistanska vojnika pokušala su 26. avgusta da pređu u Uzbekistan, dok su se sledećeg dana na granici pojavila još 44.

Svi su poslati nazad u Avganistan.

Vlade Tadžikistana i Uzbekistana nisu imale takav problem pre 20 godina, zato što su priznavale vladu avganistanskog predsednika Burhanudina Rabanija, a jedine “vladine” snage bili su borci pod komandom Rabanijevog ministra odbrane Ahmada Šaha Masuda.

Te snage su kontrolisale samo deo oblasti na severoistoku Avganistana duž tadžikistanske granice i Masudovo uporište u dolini Pandžšer. Tadžikistan je dozvolio Masudu da evakuiše nekoliko vojnih aviona u Kulob, a Masud i Rabani česti su dolazili u Tadžikistan.

Uzbekistanska vlada podržala je komandanta Abdula Rašida Dostuma, Uzbeka iz Avganistana. Mada je posle poraza njegovih snaga u avgustu 1998. pobegao u Uzbekistan, Dostumove snage ostale su na severu Avganistanu da vode gerilsku kampanju.

Talibanske veze

Krajem 90-ih, vlade Tadžikistana i Uzbekistana bile su otvoreno neprijateljski raspoložene prema talibanima, dok je Turkmenistan, vođen ekonomskim interesima u izvozu prirodnog gasa i ističući svoju politiku neutralnosti, sarađivao s talibanima, pa čak im dozvolio da otvore predstavništvo u Ašhabadu.

Turkmenistan i dalje naglašava svoju politiku neutralnosti, ali se nešto očigledno promenilo.

Prvi predsednik Turkmenistana Saparmurat Nijazov uspeo je da ima odnos s talibanima, dok su oni nesumnjivo bili zadovoljni što se jedan sused iz centralne Azije klonio avganistanske unutrašnje politike.

Nijazov naslednik na mestu predsednika Gurbanguli Berdimuhamedov, koji se bavio stomatologijom dok su talibani bili na vlasti krajem 90-ih, izgleda da ima manje dobre odnose s talibanima.

Tri turkmenistanska graničara i tri vojnika ubijeni su u incidentima na avganistanskoj granici u februaru i maju 2014. godine. Čini se da su talibani stajali iza tih napada, mada turkmenistanska vlada nikada nije priznala da su se dogodili.

Od tada su se pojavljivale informacije i o drugim turkmenistanskim vojnicima i graničarima koji su ubijeni na granici s Avganistanom.

Turkmenistanske vlasti nisu komentarisale te izveštaje.

Ipak, posle incidenata 2014. godine, turkmenistanska vlada počela je da više obraća pažnju na oružane snage i kupila oružje od nekoliko zemalja.

Turkmenistanske vlasti pozvale su rezerviste u januaru 2019. da utvrde položaje duž granice s Avganistanom, a početkom jula 2021. Berdimuhamedov je, kako je izvešteno, naredio da se dodatne snage pošalju u pogranično područje, uključujući borbene avione, tenkove i artiljeriju, mada su zvaničnici kasnije negirali da su tenkovi i artiljerija prebačeni na granicu.

Očigledno je da vlada Berdimuhamedova nije toliko sigurna u dobre odnose s talibanima kao što je bila vlada Nijazova, iako je talibanska delegacija posetila Ašhabad u februaru 2021. i ponovo 11. jula.

Tadžikistanske vlasti nisu se oglašavale kada su talibani zauzeli teritoriju koja ih je dovela do granice s Tadžikistanom i tadžikistanski zvaničnici ne govore mnogo o talibanima.

Tadžikistanske vlasti nisu pozvale predstavnike talibana u posetu, niti su poslale nekog zvaničnika da se sastane s predstavnicima talibana u trećoj zemlji.

Uzbekistan verovatno trenutno ima najbolje odnose s talibanima. Ta zemlja je u avgustu 2019. nekoliko dana bila domaćin talibanskoj delegaciji.

Ministar spoljnih poslova Abdulaziz Kamilov sastao se s predstavnicima talibana u nekoliko zemalja tokom poslednjih par godina. Kamilov se takođe sastajao s predstavnicima talibana u Pakistanu 2000. i 2001. godine.

Nakon što je Dostum pobegao 1998. godine, uzbekistanske vlasti su postepeno i nevoljno prihvatile činjenicu da su talibani njihov sused.

Predsednik Islam Karimov je u oktobru 2000. rekao da je “Taškent spreman da prizna bilo koju vladu u Avganistanu, čak i ako je to talibanska vlada. Nije važno da li nam se ta vlada sviđa ili ne sviđa”.

Prevashodna briga uzbekistanske vlade bilo je prisustvo ekstremista iz domaće grupe pod nazivom Islamski pokret Uzbekistana (IMU) koja je našla utočište na severu Avganistana odakle je prešla preko planina na jug Kirgistana u leto 1999. i ponovo u leto 2000. kada je takođe došla na istok Uzbekistana.

Grupe poput IMU-a bude strah centralnoazijskih vlada, daleko više nego malo verovatni napadi talibana.

Sada na severnu Avganistanu postoji nekoliko militantnih grupa s državljanima zemalja centralne Azije u svojim redovima.

Povratak na prvobitni plan

Posle nedavnog napredovanja talibana, Uzbekistan je krajem juna izveo taktičke vojne vežbe u blizini granice s Avganistanom. Uzbekistanske trupe su 7. jula imale zajedničke vežbe s ruskim trupama u uzbekistanskoj provinciji Samarkand, a Taškent je poslao dodatne snage na granicu s Avganistanom.

U oktobru 1996. Uzbekistan je prebacio elitne snage na avganistansku granicu i poslao dodatne trupe u avgustu 1998. godine pošto su talibani zauzeli Mazar-e Šarif.

Nekih 23 godine kasnije, Tadžikistan je 26. juna podigao nivo pripravnosti svojih snaga u blizinu avganistanske granice, dok je 5. jula tadžikistanska vlada pozvala oko 20.000 rezervista da pojačaju snage na približno 1.360 kilometara dugoj granici s Avganistanom.

Delovi ruske 201. divizije, koja je stacionirana u Tadžikistanu, izveli su 6. jula vojne vežbe u kojima su učestvovali helikopteri i tenkovi, posebno kao odgovor na naglo pogoršanje situacije u Avganistanu.

Takođe 6. jula, predstavnici Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB) koju predvodi Rusija, posetili su pogranično područje Tadžikistana i Avganistana.

Sledećeg dana ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov rekao je da će ruske trupe s bazom u Tadžikistanu i ODKB “sprečiti bilo kakve agresivna upade protiv naših saveznika”.

U februaru 1997. godine ruski ministar odbrane Igor Rodionov sastao se u Taškentu s centralnoazijskim kolegama (osim turkmenistanskog ministra odbrane) i rekao da je ruska vlada spremna da se angažuje na zaštiti južnih granica ZND-a.

U sledećih nekoliko godina ruske trupe su u Rusiji i centralnoj Aziji redovno izvodile zajedničke vojne vežbe sa svim centralnoazijskim zemljama, osim s Turkmenistanom.

Čini se da su sve strane u blizini severnih granica Avganistana sasvim svesne događaja krajem 90-ih i sledeće decenije u ratom razorenoj zemlji i pažljivo se pripremaju za mogući povratak talibana na vlast i sve moguće posledice koje to donosi.

Čitajte više