Zamena demokratije za ekonomski rast: autoritarna blokada Srbije

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Od ovakvog naslova bi svakog ubeđenog demokratu uhvatila jeza, pa je uhvatila i mene. Zato sam s pažnjom pročitala intervju čije postavke detaljno prenosim.
Foto: Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

U Srbiji većinu građana pre svega brine nepovoljan materijalni položaj, odnosno nedovoljni prihodi koji ne pokrivaju njihove potrebe i potrebe njihovih porodica. U siromaštvu i riziku od siromaštva trenutno živi 30 posto populacije. U istraživanjima javnog mnenja kao najvažniji problemi se ističu niski prihodi, loš standard života, male penzije i nezaposlenost, dakle ekonomski problemi, plus kriminal i korupcija kao i nepoverenje u institucije države. Izborna demokratija kao prva faza u razvoju demokratije, koja podrazumeva slobodne i poštene izbore, uspostavljena je nakon rušenje Miloševićevog autokratskog režima. Međutim, demokratija u Srbiji nije uspela da se konsoliduje i razvije do liberalne demokratije čiji temelj su slobode pojedinca, čvrste institucije i vladavina prava. Ona se postepeno tanjila svodeći se na delegativnu demokratiju pod kojom se podrazumevaju samo goli izbori bez utemeljenja u institucijama i vladavini prava. To najbolje dokazuje propala reforma pravosuđa koju je vodila Demokratska stranka.

Dolaskom na vlast ex-radikala, to jest Srpske napredne stranke 2012. i njenog vođe Aleksandra Vučića krenulo se u napad na preostalu demokratiju, koja se u kilavom i polovičnom stanju vukla do izbora 2016. Vučić je odmah krenuo u rušenje svih institucija postavljajući u njih svoje ljude, a to je učinio i sa javnim preduzećima, medijima, fudbalskim i košarkaškim klubovima, lokalnim zajednicama, držeći pod kontrolom i severni deo Kosova u kome živi srpska manjina. Sebi je dodelio ulogu jedinog pregovarača oko rešavanja kosovskog čvora. Žestoko je napao već razbijenu opoziciju, lažnim medijskim strategijama ukinuo slobodne medije (sem retkih izuzetaka koji su pod stalnim pritiskom), napadao je kritičko mišljenje, razarao ostatke institucija, pa se tako stiglo do stanja u kome u Srbiji postoji samo korumpirana vlast jednog čoveka i njegove mafije, dok su neke slobode i prava preživeli na margini. Poslednje parlamentarne izbore u junu 2020. izmasakrirana i dezorijentisana opozicija je bojkotovala zbog „lažnih izbora“ i nespremnosti da uđe u bitku pod svim izbornim uslovima. Ona nije uspela da izađe van svetonazornog horizonta u kome je bila i u koji je u vulgarnijoj verziji smeštena i Vučićeva vlast, koja je obnovila srpske zablude, uključujući i odnos prema ratovima devedesetih i počinjenim zločinima, kao i održavanjem napetih odnosa u regionu.

Ovaj povratak raspravi o već poznatom stanju u Srbiji podstakao je intervju poznatog američkog ekonomiste srpskog porekla Branka Milanovića, objavljen 5. jula u dnevnom listu Danas. U tom intervjuu sam naišla na zanimljivu pretpostavku o zameni demokratije za ekonomski rast i tvrdnju da se takva menjaža dogodila i u Srbiji. Već u naslovu intervjua stoji da je „Srbija menjala deo demokratije za veći privredni rast“. Od ovakvog naslova bi svakog ubeđenog demokratu uhvatila jeza, pa je uhvatila i mene. Zato sam s pažnjom pročitala intervju čije postavke detaljno prenosim.

Novinar Miloš Obradović (koji je sačinio intervju) svrstao je Srbiju u talas ’neliberalnih demokratija’ i rekao da nju karakteriše solidan privredni učinak, dok ljudska prava i vladavina prava nazaduju. Iz tog konteksta je pitao Branka Milanovića da li on demokratiju i vladavinu prava i institucije vidi kao neophodan uslov za privredni rast. Milanović je odgovorio da on demokratiju shvata kao sredstvo za postizanje boljeg načina života, ali da ne deli mišljenje čuvenog američkog filozofa Džona Rolsa da je demokratija (sloboda) prvo i primarno dobro, da je drugo privredni rast, a treće smanjenje nejednakosti. Milanović kaže da u stvarnosti mnogi narodi „prave trade-off“, zamenjuju Rolsov redosled tako što prvo mesto dodeljuju ekonomskom rastu, odnosno podizanju materijalnog stanja stanovništva po cenu žrtvovanja demokratije. Milanović je dao primer Kine koja je postigla ogroman i dugotrajan ekonomski rast kao najvažniji prioritet u uslovima apsolutne autokratije i vladavine jedne, komunističke partije i njenog vođe. Po meni tu nije bilo nikakvog trejdofa, jer Kina nije imala demokratiju koju bi žrtvovala. I Milanović priznaje da Kina nije pogodna za poređenje, a „da je i Srbija ušla u trejdof, gde veći ekonomski rast ide sa smanjenjem određenih prava i većom arbitrarnošću u ponašanju države nego ranije“.

Ovu pretpostavku nije lako dokazati, a ni opovrgnuti. Nikako nisam mogla da shvatim kako su nekadašnji regularni izbori sprečavali ekonomski rast, a i verovala sam da demokratija doprinosi ekonomskoj razvijenosti zemlje, s obzirom da su sve ekonomski razvijene zemlje demokratske. Zapravo nisu demokratski izbori u Srbiji kočili ekonomski rast, ali će se pokazati da jesu izabrane vlasti. Da bi se koliko toliko raščistila Milanovićeva hipoteza o trejdof putu kojim je krenula Srbija, bili su mi potrebni podaci o ekonomskom rastu i analiza reformi i ekonomske politike u periodu pod vlašću demokratskih stranaka, koja je trajala do 2012. Pošto nisam zadužena za analizu ekonomskih trendova, zamolila sam magistra Sašu Đogovića da mi dostavi podatke o kretanju ekonomskog rasta i pomogne oko rešavanja Milanovićeve hipoteze o trejdofu u Srbiji. On mi je poslao obimne podatke o kretanju ekonomskog rasta i napisao političku i ekonomsku analizu o tome šta se zapravo dešavalo od 2005. do 2020.

Đogovićev odgovor sugeriše da je moguće da se u Srbiji desio trejdof, odnosno zamena „demokratije za ekonomski rast“, pa ću ga citirati u originalu:

„Istina je da su sada povoljniji ekonomski indikatori, što se vidi po visini zarada, deviznim rezervama, izvozu, veličini BDP-a, odnosu javnog duga i BDP-a. Naime, iako dug raste u apsolutnom iznosu, on je ispod kote od 60% BDP-a, odnosno nalazimo se u zoni umerene zaduženosti i nismo prešli preko te granice od 60% koja označava ulazak u zonu visoke zaduženosti. Tu opozicija greši kad kritikuje, jer nije od značaja sama visina duga, nego njen odnos prema BDP-u. Kada se zadužujemo i time stvaramo novu vrednost, onda se taj dug može uredno servisirati, za razliku od perioda pre ex-radikala. Nama je javni dug rapidno počeo da raste sa svetskom finansijskom krizom, odnosno od 2008, kada je Cvetkovićeva vlada podigla penzije 10% na insistiranje PUPS-a, a sećate se i da je Kori Udovički izričito bila protiv.

Tu počinje uspon radikala i umiranje demokrata. I zarad izlaženja u susret PUPS-u i zbog populizma i opstanka Tadićeve koalicije na vlasti, posle su se u uslovima skupog novca zaduživali, dok je istovremeno BDP padao, recimo 2009. -2,7%, a godinu dana kasnije beležio minoran rast od 0,7%, 2011. rast od 2%, a u 2012. opet pad od -0,7%. Dakle, demokratska vlast je zarad populizma pribegla skupom zaduživanju, koje je dominantno išlo na potrošnju, pa smo zaista bili pred bankrotom. Splet spoljnog negativnog faktora kroz svetsku ekonomsku krizu i domaće neodgovornosti, doveo nas je do te situacije. Posle, dolaskom radikala na vlast, i da nisu hteli, morali su da krenu u proces fiskalne konsolidacije, i to su uspešno uradili, uz podršku MMF-a. Treba dodati i da je stopa nezaposlenosti drastično redukovana sa 23,9% u 2012, na 9% u 2020, sa tendencijom daljeg spuštanja“.

Na moje pitanje kako demokratija nije smetala Koštuničinoj vladi da gura visoke stope ekonomskog rasta, Saša Đogović je odgovorio:

„Svakako, stope rasta od 2005. pa zaključno sa 2008. su bile daleko iznad ostvarivanih u doba ex-radikala, izuzev stope rasta koju i ja očekujem od bar 6% u ovoj godini. Ali, treba znati da su tako visoke stope rasta od 2005. plod i niske baze posle Miloševića, ali i potrošnje koja se stimulisala preko procesa privatizacije. Dakle, nije bilo suštinskih reformskih koraka u ekonomiji, pa smo tako nespremno, uz populizam i Koštunice i Tadića, te kazino ekonomije Dinkića i dočekali svetsku ekonomsku krizu“.

***

Ako je zaista bilo trejdofa – odbacivanja demokratije za bolji ekonomski rast, to je učinjeno neprekidnom Vučićevom propagandom. Kad su Vučić i ex-radikali došli na vlast oni su shvatili situaciju i preuzeli ulogu spasitelja Srbije optuživanjem prethodnih demokratskih vlasti kao glavnog neprijatelja koji je uništio Srbiju. Taj neprijatelj se optužuje već 9 godina iako nije na vlasti. Time se zapravo napada i „neprijateljeva demokratija“ i eksplicitno se odbacuje Peti oktobar kada je „đavolska vlast“ preuzela kormilo Srbije. Učvršćivanje autokratije i vlasti jednog čoveka išlo je paralelno sa svakodnevnom propagandom da će se u Srbiji živeti u blagostanju i kako „nikada u istoriji nisu bile veće plate i penzije“. Podaci potvrđuju da je do ekonomskog rasta došlo za vreme ex-radikala i da je konsolidacija ekonomije tekla paralelno sa Vučićevom propagandom o tome da je prethodna vlast (odnosno demokratija) kriva za sve nedaće naroda, postepenim svođenjem demokratije, institucija, prava i sloboda na farsu, što je bilo praćeno i kompenzovano kampanjom o ekonomskim uspesima.

Ovaj paralelizam – ekonomski rast praćen kampanjom protiv demokratije, prava i sloboda građana, ali i enormnim jačanjem autokratske klike koja se pobrinula za sebe sistemskom korupcijom pod zaštitom kriminalizovane države – govori u prilog Milanovićevoj pretpostavci da je Srbija krenula putem trejdofa: zamene demokratije za ekonomski rast koji je besomučno propagiran kao ideja da se u Srbiji već živi u „zlatnom dobu“.

Ovako Saša Đogović vidi trejdof o kome govori Branko Milanović:

„Ono kako ja to vidim, to je da je narod, u krhkim demokratijama posebno, spreman da je vrlo lako zameni autokratama pa i diktatorima, ako im oni obezbede posao i egzistenciju. Međutim, to može da traje samo neko vreme, jer ako se ne pravi dalji napredak u životnom standardu, taj populizam puca kao mehur od sapunice i zato AV tako žestoko govori o otvaranju fabrika, putevima, rastu plata, penzija… naravno uzimajući za sebe i svoje pulene najveći deo kolača, što narod još ne vidi ili zanemaruje. Takođe, zbog pritiska ekologa, sada je povećao ulaganja u projekte zaštite životne sredine. Dakle, on shvata da ne može da se održi na vlasti ako ne obezbeđuje posao i kontinuiran rast plata i penzija, kao i da ne stvara tenzije, odnosno da izbegava eksplozije nezadovoljstva. On se odmah povlači ili preduzima tražene mere ako naiđe na neki otpor, koji može prerasti u nešto ozbiljnije.

E tu je sada problem ne on, nego opozicija koja niti ima neku politiku niti vrednosni stav, pa umesto da ona pokreće pitanja i povede proteste, vi imate pojedince, neke pokrete koji nešto pokušavaju, a ako nešto od toga zapreti da se pretvori u požar, AV odmah reaguje pre toga i amortizuje proteste izlaženjem u susret njihovim zahtevima. Setite se protesta ljudi zaduženih u švajcarcima i kako je to brzo rešio, itd.

Dok on obezbeđuje ekonomski rast i uspeva da ne izaziva potencijalne proteste, narod će prihvatati ovakav tip vladavine, jer ima još uvek sveže sećanje na krhku demokratiju kod nas, koja je bila dosta korumpirana kroz proces privatizacije, a bez ikakve jasne ekonomske politike, što vidite i po tome da nisu ni pipnuli javni sektor, a mogli su, nisi ni dirnuli u sferu sporta, a mogli su, loše je sprovedena reforma pravosuđa, a u kulturi recimo, umesto kroz aktivizam da su demaskirali prethodni režim i uspostavili novi sistem vrednosti, oni su taj segment potpuno nipodaštavali.

A vidite kako AV obraća pažnju na kulturu, kupuje sebi mir kupovinom umetnika, uspostavio je neku matricu istorijsko-patriotskih serija (to narod guta), filmova, dok kroz medije pere biografije zlikovaca, perući tako samog sebe i svoj režim devedesetih. Sadašnja opozicija je propustila veliku šansu da i ekonomski i kroz novi kulturni obrazac nokautira ceo sistem devedesetih i dala im šansu da se vrate na velika vrata.

U stvari, celokupna ekonomska politika svodi se na ključni uticaj države na ekonomske tokove u zemlji, što nije dobro. Taj uticaj je ili direktan preko javnih resursa (utiče na zapošljavanje novih poslušnika i podanika), koruptivnih kreditnih ugovora tête-à-tête sa ino partnerima, što doprinosi novom zapošljavanju i stvaranju boljih saobraćajnica, ali i zaduživanju po višoj ceni nego da je reč o redovnim tenderskim procedurama, i subvencija ino kompanijama koje se dele kroz proces crne kutije i novi su rezervoar korupcije. Time opet država indirektno stavlja do znanja stanovništvu da je ona glavni poslodavac, a AV to besomučno koristi u svojoj promociji, kao da je on sam svojim novcem otvorio fabrike i postao poslodavac.

I na kraju, opoziciji sam još pre par godina podastro podatke o katastrofalnom stanju u ekologiji kod nas, velikom rezervoaru za ulaganja u tu sferu i savetovao im da napadnu vlast i sa ovog aspekta, čime bi već tada opozicija mogla i sa ovog aspekta pokrenuti aktivnosti na tom polju, ali bez rezultata. Prosto neki ljudi ne razaznaju šta treba da rade ili ih i ne zanima. Istu temu sam pokrenuo vezano za sport, posebno fudbal i košarku, opet bez rezultata. Recimo, zašto se svim građanima ne bi besplatno podelile akcije Zvezde i Partizana, Vojvodine, pa da zaista budemo vlasnici tih klubova, što bi narod oberučke prihvatio, ali to vam je kao kad pričate u prazno, kao da ste bacili ping pong lopticu i umesto da se čuje neki eho i povratni udarac, ona nestaje u pomrčini vasione u beskonačnosti. To mi govori da tu nema nikakve snage za promene“.

Umesto zaključka

Ovim sažetkom Đogovićevih i mojih analiza zaokružujem našu raspravu o trejdofu – zameni demokratije za autoritarizam. Autoritarizam se oslanja na neizvesnu trajnost ekonomskog rasta, mafijašku državu i ćutanje naroda koje se održava podmićivanjem, nasiljem, kriminalom, korupcijom i jačanjem svih zabluda srpskog nacionalizma. Pretpostavka Milanovića je najverovatnije tačna, a poenta je da se za sada ne vide opozicione snage koje bi razvalile trejdof blokadu i izvele Srbiju iz tridesetogodišnje krize, kako ekonomske tako vrednosne i moralne. U istom bazenu zajedno plivaju najveći deo opozicije i autoritarizam Aleksandra Vučića.

Čitajte više