Jedan od stotinu

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Ilustracija: Admir Delić
Znamo svi, zna i čitav svet da je u Srebrenici bio genocid. Znamo svi da je se državni aparat Srbije aktivirao nakon presude ratnim zločincima na najgori mogući način negirajući logiku i činjenice.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Opšte je poznato da su Osmanlije vladale prostorom Balkana 525 godina, u tom magičnom broju krije se jedan stepen kulturnog uzdizanja stanovništva kojeg su zatekli na tom prostoru uz godine jačanja narodnog identiteta i obznanjivanja širokim narodnim masama kako se može biti učevan i učtiv. Iz jednog takvog velelepnog društvenog uređenja do potpune odbojnosti jednog naroda prema drugom jeste karakteristika Balkana. Balkan je odlika ne samo Balkanizacije kao političkog pojma nastalog nakog događaja iz 90ih već je Balkan kao regija ekstreman u momentima. Osmanlije su ostavile pripadnike islamske veroispovesti, koji su poput siročića ostali ucveljeni na pravdi boga i u nemilosti onih koji su jedva čekali da se iživljavaju na znatno malobrojnijim Bošnjačkim življem koje je obitavalo te nije otišlo u Tursku nakon Berlinskog kongresa, Balkanskih ratova, Prvog Svetskog rata niti nakog Drugog svetskog rata.

90ih godina prošlog veka ratovi koji su zadesili područje Balkana mahom su bili pretočeni u etničko čišćenje. Onomad narodni poslanik a sadašnji predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić izjavio je „Ubijte jednog Srbina mi ćemo Stotinu Muslimana“, zagovarajući apsolutno uništenje drugačijeg i stvaranje jedne homogene nacije. Na njegovu veliku žalost i presvlačenje iz vučje radikalne u Aco Srbine napredno radno odelo shvatamo da se nije ništa promenilo.

Ljudi koji su bili 90ih za volanom propasti su samo prefarbali isto vozilo i dalje voze ka propasti. Mladi su odlazili i samim tim mladi i dalje odlaze, strani investitori koji kupuju pošto zašto su dolazili i naravno i dalje dolaze. Ratni zločinci odgovorni za genocid su bili heroji i dalje su heroji. To je veliki problem populizma, ograničenog mišljenja i opšte kulture. Jedino možemo biti zahvalni što nismo svi nebeski narod te možemo stajati čvrsto na zemlji bez da budemo visoko među oblacima sa proluftiranim mozgovima. Pitam se ponekad da li je toliko nečiji mozak proluftiran da mu uši služe samo za ventilaciju i regulaciju toplote, iako je to medicinski posmatrano nemoguće.

Tačno je da sam ja jedan od stotinu, živ sam, nisam ubijen ali su na prostoru Sandžaka itekako isto pokušavali različitim načima da odstrane Bošnjake, tako da od palete proizvoda za kolekciju jesen-zima, proleće leto devedeseto imamo pregršt metoda koje su bile uposlene od strane policije.

Naime, nedeljno ispitivanje i naravno prebijanje uglednih Bošnjaka uz ostavljanje katastrofalnih posledica po njihovo zdravlje i psihu jer znate kako, ako nemate to što traže čelnici u policiji žele da Bošnjaci potpišu kao da imaju. A tražili su oružije i političku afilijaciju, te ako nemate ništa od toga, onda ti isti policijski službenici imaju svirepu želju da pomere bubreg mesto slezine. Naravno krasni upadi po srednjim školama u Sandžaku, ulično šamaranje pripadnika islamske veroispovesti te narmerna diskriminacija đaka po školama u Sandžaku na „Naše i Njihove“ kao i u ustanovama gde bi trebao da radi edukovani kadar uz iznimku „e nema konkursa“.

To je bila slika i prilika situacije u Sandžaku tokom 10 dugih i bolnih godina za pripadnike islamske veroispovesti. Enorman broj Bošnjaka se odselio upravo u tom periodu i zauvek napustio Sandžak. Zauvek će mi ostati u sećanju službena lica MUPa koja su u par navrata ulazila u moj dom tražeći puške, pištolje bilo šta što bi moglo da ima indicije da je neko moj u Bosni, ratuje ili finansira rat, naravno maltretiranje ukućana od strane hrabrih čestitih i odgovornih uniformisanih lica u plavom. Tada sam shvatio da nisam sam, da nismo sami i da sam ja samo jedan od stotinu hrabrih koji je prkosio samom pojavom.

Kako se naziva stanje kada Bošnjak, pripadnik Islamske veroispovesti, istinski vernik koji se sme i može nazvati muslimanom samim svojim prisustvom zadaje enorman strah kod onih što im je cilj istrebljenje jednog naroda ?

Prvo moramo shvatiti da koncept Srbin Musliman nije ispravan, niti je čist u logičnom i političkom smislu. Ta dva naziva su apsolutno pogrešni epiteti kojima se ljudi na Balkanu nazivaju i klasifikuju.

Bošnjak je korektan naziv za one ljude koje žive u Srbiji i pripadnici su nacionalne manjine, ti Bošnjaci mahom pripadaju i propovedaju religiju koja se zove Islam, te oni koji praktikuju Islam se nazivaju Muslimani. Bošnjaci koji imaju sve ovo predhodno navedeno a pritom su rođeni na teritoriji Republike Srbije uz to da ti Bošnjaci poseduju pasoš R.Srbije se na osnovu logike nazivaju Bošnjaci. Svaki vid logike je lako shvatljiv i razuman dok bi izmišljanje bilo iznimno teško.

Shodno racionalnom shvatanju, osobe čija je religija hrišćanstvo i u okviru hrišćanstva pripadaju jednomj od tri podeljene grupe, zvane pravoslavlje, se nazivaju pravoslavci. Ti ljudi koji propovedaju pravoslavlje a rođeni su na teritoriji Republike Srbije se na osnovu logike nazivaju Srbijanci. Pripadaju jednom određenom stanovništvu sa religijskim uporištem i mestom boravka te im je logično nadenuto takvo ime.

Bošnjaci i srbijanci su korektni nazivi koji bi trebali da se koriste kao logično i politički korektno prilikom obraćanja široj javnosti. Svaki drugi oblik je namerna degradacija i namerna diskriminacija prema jednom narodu. Na veliku žalost, nebesa jesu dovoljno široka ali nisu pojedini ljudski umovi koji upošljavaju celokupnu medijsku scenu zarad osporavanja činjenica i logike.

Znamo svi, zna i čitav svet da je u Srebrenici bio genocid. Znamo svi da je se državni aparat Srbije aktivirao nakon presude ratnim zločincima na najgori mogući način negirajući logiku i činjenice.

Treba znati, da nakon Genocida u Srebrenici i velikih zlodela u Sandžaku javnost mora informisati o činjenicama koje su logične kao i ishod brutalnih ubijanja civila koji nisu krivi što su bili pripadnici islamske veroispovesti već su određene grupacije ljudi imale za cilj da trajno izbrišu i etnički očiste jedan geografski prostor od Bošnjaka.

Upravo iz tog razloga osećam veliki ponos i čast što sam Jedan od Sto, jedan od onih koji ponosito stoji i korača po ovoj zemlji i svojim postojanjem i dostojanstvom mogu reći da su moji ovde živeli, da žive i da će i dalje živeti. To je činjenica, to je Bošnjački inat i to je logika koja prožeta istinoljubljem Bošnjacima daje snagu, želju i volju da žive kao narod u harmoniji jer Bošnjacima nije u cilju da žive u imaginarijumu već u skladu sa realnošću.

Postoje među nama oni koji nisu u stanju da govore, na nama koji jesmo u stanju da kazujemo istinu moramo da je i obznanimo jer ćutanje je nepravda a istina zna da oslobodi. Zborim po postulatima istine te se i same istine ponosim. Ja sam jedan od stotinu, ponosan, živim i slobodan.

Čitajte više