Za koga rade škole u Srbiji?

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Očigledno je da izbacivanje filozofije iz srednjih stručnih škola jeste loše i po decu i po društvo. Međutim, da bismo objasnili zašto je ukidanje ovog predmeta loše, nije dovoljno tvrditi da je filozofija „majka svih nauka“. Potrebno je, ipak, reći nešto više.
Nalepnica u CZKD-u, foto: Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Filozofija se kao obavezni predmet polako briše iz srednjih stručnih škola. Već tri godine je ukinuta na smerovima elektrotehničar računara i elektrotehničar energetike, a Nataša Anđelković iz Zavoda za unapređenje vaspitanja i obrazovanja na RTS-u je najavila nastavak ovog procesa. Kao obavezan predmet, kaže Anđelković, filozofija će ostati jedino „u gimnazijama, u medicinskoj školi i pravno-birotehničkoj u određenim profilima“. Mada je prošlo gotovo mesec dana od ovog gostovanja na javnom servisu, čini mi se da nešto kasnija reakcija ipak neće biti besmislena. Tema je i dalje i aktuelna i važna.

U prilogu koji traje svega 8 minuta i 40 sekundi spakovana je celokupna priča o domaćem obrazovanju. Filozofija kao predmet samo je njen povod. Zato će u ovom tekstu najmanje biti reči o samoj filozofiji. Videćemo kako se donose odluke iz oblasti obrazovnih politika, kako se one pravdaju, zašto se smatraju ispravnima te ko od njih profitira.

Sam prilog je zanimljivo koncipiran. Nakon voditeljkine najave i opštih informacija koje daje Anđelković o tome kako trenutno stoje stvari, pušta se insert sa izjavama nastavnika, dece i stručne javnosti. Svi se protive ukidanju filozofije i daju razumne argumente za svoje tvrdnje. Jedan od govornika kaže kako smo u prethodnih godinu dana videli „koliko je zapravo važno da umemo da procenimo informacije koje do nas dolaze i da se na neki način kritički odnosimo prema njima“. Šta tačno znači kritički se odnositi prema informacijama i kako filozofija u školi tome doprinosi potpuno je druga tema. Ovde je važno da su svi navedeni akteri koji su direktno ili indirektno uključeni u obrazovne procese pokušali da argumentovano razgovaraju o zajedničkim problemima.

Nakon inserta kadar se vraća u studio i voditeljka svoju gošću pita da li je odluka o ukidanju filozofije definitivna, pokušavajući da je isprovocira pređašnjim izjavama. Anđelković na to odgovara jednostavno i autoritarno: „da“. Bez pokušaja da se makar osvrne na ono što je čula, nastavlja svoju priču i saopštava nam šta je već odlučeno na nekom drugom, višem mestu. Ovako se u Srbiji donose sve važne obrazovne odluke.

O odlukama se, dakle, ne pregovara. Mada se prigovorima javnosti ne pridaje nikakva pažnja, ipak se nude neka opravdanja. Zašto, dakle, filozofija mora da se ukine? Ovako Anđelković: „U srednjim stručnim školama imate samo 40 odsto mogućnosti za opšteobrazovne predmete i kada tu stavite srpski, matematiku, fizičko, građansko i veronauku, ostaje vam vrlo malo prostora, možda za još jedan predmet. Kada su u pitanju tehničke škole – naravno da ćete imati fiziku, u školama vezanim za medicinu – naravno da će to biti biologija, jer vi nemate prostora da dodate još jedan predmet“.

Odluka da se filozofija izbaci prikazuje se kao nužna posledica okolnosti unutar kojih je doneta. Te okolnosti podrazumevaju prvo, da se u srednjim stručnim školama svega dve petine vremena može posvetiti opšteobrazovnim predmetima i drugo, da se neki od tih predmeta (među kojima je i veronauka!) ne smeju dovoditi u pitanje. Istina je da prilikom odlučivanja moramo voditi računa o određenim ograničenjima. Ako, primera radi, pravimo dnevni plan obaveza možemo računati na maksimum 24 sata koji su nam na raspolaganju. Nikakva politička odluka ne može uticati na promenu tog ograničenje. Bolno je očigledno da okvir o kome Anđelković priča nije tog tipa. Naprotiv, on ne samo da može, već bi i morao biti otvoren za diskusiju i izmene.

Iako je odluka o ukidanju filozofije prikazana kao iznuđena, čime je sa njenog nosioca skinut dobar deo odgovornosti, Anđelković se potrudila da nam pokaže kako, uprkos svemu, ta odluka nije pogrešna: „Kada je reč o srednjim stručnim školama, ono što je ključno to je da ti učenici dobiju stručno znanje, diplomu da su sposobni da rade“. Drugim rečima, „ako imate obrazovni profil da nekoga osposobite da bude tehničar za nešto, zaista je proces filozofskog razmišljanja, kritičkog razmišljanja nešto što je za njega sekundarni kolosek“.

Anđelković od škole zahteva da obuči decu za jedan profil na tržištu rada. Sve ostalo je sekundarno i samim tim štetno po decu, jer smanjuje efikasnost obrazovnog procesa.

Sve je pogrešno u ovom argumentu i o tome je već dosta pisano u okviru rasprava o dualnom obrazovanju. Pomenimo ovde dve stvari. Prvo, učenici se ne mogu svesti samo na buduće radnike. Oni u školi moraju naučiti da budu članovi društva i političke zajednice, da budu prijatelji i komšije, da budu odgovorni i pravični, da razumeju svoje emocije, da učestvuju u javnom životu i mnogo toga drugog. Drugo, kada decu sprema za buduću ulogu radnika, škola nije obavezna samo ih nauči da rade, već i da se bore za svoja prava, da se sindikalno udružuju, da razumeju svoj položaj u podeli radi i prepoznaju nepravdu, te da znaju kako da udruženim snagama vrše pritisak na poslodavca.

Tako dolazimo i do sledećeg pitanja. Kome reforme idu u prilog? Odgovor je očigledan: političkim i ekonomskim elitama. Anđelković kaže da se filozofija ukida kako bi se učenici što bolje obučili za rad, bez potrebe da misle. Poslodavci od toga imaju dupli profit. Prvo, štede na troškovima obuke i drugo, sigurni su da će radnici, bez puno pogovora, prihvatiti sve što se od njih bude zahtevalo. Slično je i sa nedemokratskim političkim elitama. Bez stečenih veština sindikalnog organizovanja i bez razumevanja sopstvenog nepravednog položaja, radnici postaju ranjivi, podložni manipulacijama i ucenama i lako završavaju kao politički plen autoritarnih moćnika. Kao što vidimo, promene o kojima priča Anđelković idu na ruku onima koji su sve ostale aktere isključili iz procesa odlučivanja.

Kada razgovaramo o obrazovanju i razmatramo da li su neke odluke dobre ili ne, bilo bi dobro da imamo u vidu sva pitanja o kojima je ovde bilo reči. Očigledno je da izbacivanje filozofije iz srednjih stručnih škola jeste loše i po decu i po društvo. Međutim, da bismo objasnili zašto je ukidanje ovog predmeta loše, nije dovoljno tvrditi da je filozofija „majka svih nauka“. Potrebno je, ipak, reći nešto više.

Čitajte više