Magija letnjih kanibala

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Osim kao deo signalizacije da su slobodni i otvoreni za upoznavanje, svici bioluminiscenciju koriste i za drugu komunikaciju.
Fotografija: Depositphotos/200046740/Fireflyphoto
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

U visokim travama i šumama tokom letnjih noći juna i jula, u staništima kao što su neosvetljeni delovi Avale ili beogradski Košutnjak, putnik se može naći u neobičnoj, nalik magičnoj atmosferi – stotine svetala svitaca trepere među travom i žbunjem.

Mada su ove noćne scene zaista fascinantne, ako bi postojao način da iznenada upalimo svetlo, videli bismo na stotine crvolikih, ne preterano lepih tvrdokrilaca kako lete ili se migolje među lišćem u blizini tla.

Bioluminiscencija kojom životinje prizivaju partnera ili šalju signal neprijatelju ili plenu, nije toliko neobična u prirodi, posebno među morskim stvorenjima, a bića stvaraju svetlost na različite načine. Svici to rade zahvaljujući hemijskom procesu koji se odvija u njihovom donjem stomaku, a za koji su najvažniji enzimi luciferin i luciferaza (od latinskog lucifer, onaj koji nosi svetlost).

No, za razliku od drugih vrsta koje dobar deo energije potroše tako što uz svetlost usput emituju toplotu, svici su čudesno energetski efikasna bića jer gotovo svu energiju pretvore u svetlost, pa zato istraživači naglašavaju da oni proizvode “hladno svetlo”.

Jedinke najčešće svetle tokom dve nedelje u junu ili julu kada takvim signalima privlače suprotan pol. Kod različitih vrsta svitaca postoji drugačija pravilnost – negde svetle i mužjaci i ženke, ponegde samo ženke, a ponegde samo mužjaci. Takođe ponegde lete samo mužjaci, a kod nekih vrsta oba pola imaju krila. U svakom slučaju, u svetu svitaca, privlačnije su jedinke koje svetle sjajnije.

Osim kao deo signalizacije da su slobodni i otvoreni za upoznavanje, svici bioluminiscenciju koriste i za drugu komunikaciju. Svetlošću, na primer, teraju predatore – istraživači kažu da je prilično neprijatno pojesti svica. Možda baš zato kod nekih vrsta svetle čak i njihova jajašca ukoliko osete vibraciju ili dodir.
No, daleko od toga da je bioluminiscencija jedina neobična osobina svitaca.

Životni ciklus im je prilično dug – traje jednu ili dve godine. No, kao odrasli svici koje viđamo kako svetle u letnjim noćima, oni provide najviše tri nedelje. Isto toliko vremena provedu zapakovani u jajašca i u formi pupe, dok period larve traje često i po dve godine.

Svici su većinom surovi predatori. Larve svitaca hrane se vrstama daleko većim od sebe – najčešće jedu puževe i crve – i to tako što ih polako razlažu i sisaju. No, postoje i oni koji će sa zadovoljstvom pojesti i druge vrste svitaca i to nadmudrivanjem i prevarom – mimikrijom. Oni će imitirati svetlost koju proizvode ženke konkurentske vrste svitaca, pa kad tako privuku konkurentskog mužjaka – poješće ga.

S druge strane, kada neka druga vrsta pokuša da pojede svica, u momentu se aktivira takozvano “refleksno krvarenje” – svitac otpušta supstancu koja je gorka i za mnoge otrovna, pa se uglavnom spasi tako što bude ispljunut.

Različite vrste svitaca naseljavaju celu planetu, izuzev Antarktika. No, i pored toga oni postaju ugroženi – ponajviše veštačkom svetlošću. Tamo gde ima previše svetlosti koju je stvorio čovek (a to je oko 23 odsto planete), sve je manje svitaca jer se među svim tim lampama jedinke suprotnog pala teže pronalaze.

Čitajte više