Koje probleme mogu da vam donesu izmene Zakona o parničnom postupku

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Ako ne platite – isto je kao da ste spor izgubili.
Foto: Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Zakon o parničnom postupku (ZPP) predstavlja sistemski, glavni zakon kojim se konkretizuje ustavno načelo zaštite prava građana pred pravosuđem.

Već od donošenja važećeg ZPP 2011. godine, postavljalo se pitanje usklađenosti sa evropskim standardima, posebno sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, te je bila očigledna buduća potreba izrade određene izmene teksta. Tako je 2017. formirana radna grupa koja je, naprasno, četiri godine kasnije rasformirana da bi bila napravljena nova.

Ono što je posebno zanimljivo, novu radnu grupu, koja je u ekspresnom roku sastavila Nacrt izmena ZPP, čine dva člana u ime NALED-a, dva člana u ime Američke privredne komore, i advokat koji se tu našao, verovatno, greškom. Primetan je i izostanak predstavnika Privredne komore, a posebno začuđuje odsustvo predstavnika Zaštitnika građana, Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, te Poverenika za ravnopravnost.

Tako skrojena radna grupa za dva meseca donosi izmene čak 170 članova ZPP, od ukupno 508 postojećih. Time se, suštinski, donosi novi zakon, i to nacrtom koji je potpuno namenski. Pod parolom „rasterećenja sudstva“, a na osnovu analiza samo jedne vrste sudskih sporova i želje da se nekome u Evropskoj uniji prikaže kako je moguće odjednom smanjiti broj trenutno postojećih sporova, donose se izmene bez bavljenja sitnicama kao što su na primer ljudska prava građana. Rezultat toga je Nacrt zakona koji je loš i neprimenjiv, u toj meri da bi osporavanje svake od pojedinačnih odredbi zahtevalo prilično obiman naučni rad.

Kako bih pokušao da približim građanima koji nemaju pravno obrazovanje način na koji je to zamišljeno, ukratko ću se pozabaviti manjim delom predloženih izmena.

Po važećem ZPP: Kada ste nezadovoljni radom sudije u konkretnom postupku, imate pravo da zahtevate njegovo izuzeće, o čemu odlučuje predsednik suda. Po Nacrtu: taj isti sudija ima pravo da samostalno proceni da je vaš zahtev neosnovan, odbije ga (bez prava na žalbu) i nastavi nesmetano sa radom, a može i da vas novčano kazni ako oceni da je „zahtev usmeren na odugovlačenje postupka“.

Po važećem ZPP: podnesci se dostavljaju sudu pre održavanja ročišta u više primeraka (po jedan za sud i svaku suprotnu stranu), gde sud kontroliše dostavljeno (što je i normalno). Po Nacrtu: vi dostavljate direktno suprotnoj strani, pa nakon dostavljanja prilažete sudu i dokaz o dostavi.

Dakle – morate prvo da sprovedete ceo postupak dostavljanja, sačekate da vam se vrati dostavnica (ako se vrati), te onda sve to da pošaljete sudu. Vrlo problematično jer se uopšte ne vidi kako da neko uopšte zna ili može da sazna da se, na primer, tuženi odselio i gde. Sud, preko MUP-a, takve podatke saznaje veoma lako.

Nacrt uvodi institut E-suda, kao obavezu za veliki broj učesnika sudskih postupaka (svi državni organi, advokati, veštaci, prevodioci) – institut koji trenutno uopšte ne postoji. Iako primena E-suda verovatno jeste budućnost, ipak je daleka. Uprkos kadrovskim i tehničkim problemima, pošto se često dešava da sistem padne, postavlja se ogromno pitanje – na koji način je to izvodljivo, a da se zaštite lični podaci građana?

U određenom broju postupaka E-sud znači da bi medicinski kartoni građana ili određeni podaci koji su strogo lični (uzmimo za primer porodične sporove) kružili svemogućim internetom i bili na izvol’te svima koji budu želeli da takve podatke zloupotrebe. Alternativa su specijalna softverska rešenja koje će država morati da plati, a koja će zahtevati i obuku i kompjutersku opremu. Sve to će, na kraju, kroz poreze platiti građani.

Novina u Nacrtu ZPP je i da se podnesak za koji nisu plaćene sudske takse (a u roku dospelosti) smatra kao da je povučen. Dosadašnja praksa je bila da se takse plaćaju po okončanju postupka. Sud i danas ima precizne mehanizme da takse naplati (prinudno), te je nejasno ovako predloženo protivustavno ograničavanje prava na suđenje. Ovo znači da se taksa za svaku radnju plaća, faktički, kada je i preduzeta.

Na primeru: ukoliko se neko nasilno uselio u vaš stan, vi ćete ga, verovatno, tužiti. Ako ne platite sudsku taksu, koju sud može da odredi prema vrednosti stana, a na iznos od 97.500 dinara, u roku od osam dana – vaša tužba je povučena. Ako kojim čudom skupite taj novac i taksu platite, pa na kraju dobijete i spor – dobićete taksu na presudu u iznosu od 97.500 dinara.

Ako ne platite – isto je kao da ste spor izgubili.

Ako niste potpuno zadovoljni presudom, pa hoćete da se žalite – opet platite 97.500 dinara za taksu na žalbu, pošto, ako je ne platite, kao da se niste ni žalili. Kada sve to poplaćate, onda ćete na rešavanje po žalbi da čekate neograničeno dugo, pošto ne postoji niti jedna odredba ZPP koja sudu direktno nalaže u kom roku po vašoj žalbi mora da je reši.

Dakle, prvo platite, pa onda čekate do nepoznatog dana u budućnosti kada stignete na red, pošto sud ima posla. Sve ovo važi i ako poništavate otkaz, ako vam duguju plate, ako vam nisu uplaćeni doprinosi, ako vam neko ne plaća obavezno izdržavanje dece…

Dakle, vi prvo uplatite sve takse, pa se sudite do mile volje, pošto će sud svakako doneti presudu kada bude hteo. Ne zaboravite, ako se bunite protiv sporosti, neefikasnosti ili pristrasnosti sudije, taj sudija (po Nacrtu) može da vas novčano kazni, kao da kazna čekanja na okončanje postupka po nekoliko godina nije dovoljna. S tim što čak i ako dobijete sve presude u vašu korist, a prethodno platite baš sve sudske takse, vama država ne garantuje da ćete troškove naplatiti od vašeg suparnika u sporu. Platili ste državi, a ko će vama – to državu ne interesuje.

Novina u Nacrtu ZPP je i da vi, kao građani, u trenutku podnošenja tužbe – morate da istaknete sve zahteve koji vam padaju na pamet a tiču se predmeta tužbe. Ako imate podstanara koga želite da iselite iz svog stana, u tužbi onda morate da zahtevate da se on iseli, da plati sve račune koje nije platio, da plati svaku stvar koju je uzeo iz stana, da plati svako oštećenje i sve drugo što vam pada na pamet.

Zašto? Ako ga samo tužite da se iseli iz stana, taj postupak dobijete, pa tek onda vidite da vam je u stanu pola stvari nestalo, pola oštećeno – a vi ga za to naknadno tužite – potencijalno vi njemu plaćate troškove postupka, bez obzira na to da li je vaša tužba usvojena ili ne. Predviđeni kriterijum za to nije definisan – sud će oceniti da li ste mogli da podnesete sve zahteve odmah. Biće zanimljivo videti kako će ta ocena suda izgledati u situacijama kada država, javna preduzeća ili banke budu tužile građane. Verujem da će tada ocena biti opet protiv građana, a u korist države, JP ili banaka. Svejedno, nema odgovornosti suda, a – ne zaboravite – može biti i kazne ako na suđenju posumnjate u takvu ocenu.

Prema Nacrtu ZPP – kada podnosite tužbu, morate u njoj da navedete i dostavite apsolutno sve dokaze koji vam padaju na pamet, a da sve to ima veze sa temom postupka, odnosno tužbe, pošto kasnije nemate mogućnost da to uradite, osim ukoliko ne dokažete (ne zna se kako) da to nikako niste mogli da uradite kada ste podneli tužbu. Jako problematično, zato što mora da se predvidi i šta će neko koga tužite odgovoriti na vašu tužbu i koji će dokaz priložiti – što je praktično nemoguće. Ali, ako to ne predvidite – ne možete da koristite nove dokaze.

Najlepše za kraj – Nacrt ZPP predviđa primenu na sve postupke koji nisu okončani do dana njegovog donošenja. Dakle, ako se čudo desi i ovaj Nacrt postane Zakon – svi postupci koji su sada u toku će se voditi i završavati upravo po njemu. To znači: ako imate bilo kakav sudski postupak gde vam je sud odredio plaćanje takse – morate istu da platite odmah, inače se postupak odmah završava, bez obzira na to koliko god taksa bila visoka i u kojoj god fazi postupka se nalazite.

U tom slučaju upravo građani plaćaju i sve troškove angažovanja advokata suprotne strane, ali i prethodno pomenute sudske takse. Ako imate tužbu gde niste postavili sve moguće tužbene zahteve – od dana stupanja na snagu Zakona – ako ih i budete podneli, plaćate sve troškove postupka, čak i ako dobijete na sudu. Dostavljanje ćete, od tog dana, obavljati upravo vi. I nemojte da tražite izuzeće sudije, rizikujete da vas novčano kazne – ipak je sud opterećen, baš zbog toga što ste vi pokrenuli baš puno postupaka – pa se ne stiže.

Ovo je samo vrh ledenog brega. Problematika koja se tiče mnogobrojnih loših predloženih rešenja (posebno sa stručne strane) je daleko obimnija.

Međutim, nemoguće je ne istaći nešto što je prethodno pomenuto, a tiče se namene i usmerenosti predloženog Nacrta ZPP na jednu vrstu sporova. Radna grupa je Nacrt predložila, što je i laiku potpuno jasno, samo i jedino zbog trenutnog prisustva velikog broja sporova koje su građani poveli protiv banaka, a zbog nepoštene poslovne prakse koje su one godinama sprovodile.

Pri ovome, svakom građaninu koji je vodio sudske sporove u prethodnih 20 godina, potpuno je jasno da je generator takvih masovnih sporova upravo država. Podsetimo se primera neusklađivanja penzija za vojne penzionere, neusklađenih plata i putnih troškova radnika MUP, vrtića, regresa i toplog obroka u državnim ustanovama…

U konkretnim bankarskim tužbama (sporovima), glavno regulatorno telo – Narodna banka Srbije – mogla je, i dalje može, da u kratkom roku celokupnu materiju veoma lako reguliše. Isto su mogle, a mogu i sada, da urade i same banke, tako što bi građanima bila priznata prava koja oni traže putem sudova i tako što bi uzet novac, jednostavno, bio vraćen. Sve ovo je bilo moguće daleko pre omasovljenja ovakvih postupaka.

Međutim, banke su i nakon pokretanja postupaka svoju praksu nastavile, koristeći privilegovan položaj i neaktivnost NBS, te se i dalje naplaćaju neke fantomske naknade, provizije, troškovi, prevaljuje se plaćanje Nacionalne korporacije na građane… Iako upravo banke ističu da postoje advokati koji tuže banke i traže nerealno visoke troškove postupka, sve banke angažuju sopstvene advokate – koji sigurno ne zastupaju banke iz čistog čovekoljublja.

Kada se ustanovila nezakonitost onoga što su banke radile, pojavljuje se priča o nenadoknadivoj šteti, o usporavanju investicija, o nesigurnom ambijentu poslovanja. Kako to odjednom? Dok su nepropisno uzimane naknade, provizije, troškovi – za obradu, administriranje, praćenje, vođenje kredita – iako to nijedan Zakon i nijedna država ne prepoznaju – tada je Srbija bila sigurna. Kada su pokrenuti postupci, a banke angažovale najveće i najskuplje advokatske kancelarije, potom izgubivši sporove pred sudovima – sada je nesigurno.

I onda, radi opravdavanja sopstvenih neuspeha koje je sudski sistem ove države prepoznao i sankcionisao, sa namerom pokušaja da se iz tih neuspeha izvuče ogromna finansijska korist na štetu građana a u korist banaka i njihovih advokata, odlučeno je da se menja Zakon i to preko bankarskih interesnih grupa uključenih u Radnu grupu koja je Nacrt predložila.

Da rezimiramo, građani nisu krivi za to što su im banke protivno pravu naplaćivale sve i svašta, a advokati nisu krivi što su građanima pružili pravnu pomoć. Ovakvo prevaljivanje odgovornosti za stanje u pravosuđu na građane i advokate je neshvatljivo, dok je, kombinovano sa retroaktivnošću primene propisa i drugim lošim rešenjima iz predloženog Nacrta, i nezakonito.

Nasuprot tome, takva bankarska rešenja iz Nacrta ZPP će imati opšteobaveznu primenu i na sve druge društvene odnose i nesagledivo negativne posledice po pravo na pristup sudovima i pravnu sigurnost svakog građanina, koji sigurno nema adekvatno znanje da predvidi kako će to eventualna shvatanja sudova izgledati pri primeni Zakona, ali će (finansijsku) posledicu itekako posle snositi.

Sve izneto ukazuje da ovaj tekst Nacrta, kao polaznu osnovu bilo kakvog daljeg regulisanja i usaglašavanja trenutno važećeg ZPP, jednostavno treba odbaciti i krenuti ispočetka sa zdravom polaznom osnovom regulisanja ovako važnog propisa. Takav Nacrt bi mnogo pravilnije, i za građane pravednije, mogla da donese samo definitivno šire određena radna grupa, po mogućnosti ona koja bi bila sastavljena od zastupnika interesa građana Srbije, kako institucija države, sudstva, advokature, tako i civilnog sektora, a ne od bankarskog lobija i zastupnika američke privrede.

Čitajte više