Antinarodni režim

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Narod nije tu da se pita, već da nosi oružje i radi šta mu se kaže.
Foto: Slavica Miletić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

„Hajde narode, ovo je vaše oružje“. Ovim rečima nelegitimni predsednik republike pozvao je okupljene da priđu bliže vojnoj opremi i sredstvima naoružanja izloženim u Šumaricama. Prethodno je Školska uprava Kragujevca naložila direktorima osnovnih i srednjih škola da pošalju decu na vojno-izložbenu smotru. Da li su gradske vlasti još nekome uputile srdačan poziv ne znamo, ali nam nije teško da pretpostavimo.

Polako se navikavamo na režimsku upotrebu naroda. Kad ovo kažem ne mislim samo na verbalnu upotrebu reči narod. Odavno je režim prešao populističku granicu. Populisti za sebe obično tvrde da su jedini pravi predstavnici naroda. Protivnike nazivaju izdajnicima i prevarantima. Osporavaju im pravo na učešće u političkom životu. Svaku kritiku vide kao antinarodnu i stranoplaćeničku, a svaku osobu koja im se suprotstavi napadaju da radi u korist sebičnih interesa elite.

Populizam je problematičan jer negira legitimnost svim ostalim političkima akterima. Ukoliko se protivimo subvencionisanju stranih investitora ili smatramo da je dualno obrazovanje pogubno po zajednicu, naše kritike žigošu se kao antinarodne samo zato što su kritike. U populističkom svetu nema prostora za razgovor i nadmetanje o tome koje bi politike bile u javnom interesu. Populisti svojim odlukama konstruišu samu narodnu volju.

Koliko god strategija populista jeste problematična, njihov krajnji cilj je legitiman. Oni žele da verbalnim mahinacijama zadobiju poverenje naroda kako bi došli na vlast i tamo se zadržali. Narod se koristi kao univerzalno opravdanje svih odluka i predloga, ali se tu njegova upotreba završava.

Režim u Srbiji je populistički u onoj meru u kojoj se poziva na narod i protivnike vidi kao izdajnike. Problem, međutim, nije u tome što je režim populistički, već što je antinarodni. A antinarodni je ne zato što donosi odluke sa kojima se ja lično ne slažem, već zato što na vlasti ostaje fizičkom upotrebom naroda. Otvorenim ili poluotvorenim prisilnim mobilizacijama režim drži ljude u konstantnom strahu. On ne traži naš glas, već našu apsolutnu poslušnost i potčinjenost. I to ne potčinjenost zakonima, već arbitrarnoj volji vladaoca.

Narodni režimi počivaju na političkoj moći naroda. Ti režimi mogu biti neliberalni ili nesocijalistički u onoj meru u kojoj ne mare za prava ili socijalnu pravdu, ali njihov je cilj da narod približe mestima donošenja odluka.

Vladavinu SNS-a odlikuje obrnut proces. Umesto da vlast osluškuje želje i probleme ljudi i otvori kanale putem kojih bi žitelji mogli uticati na rešenja, ovde se pravi stroga vojnička hijerarhija. Sve odluke idu striktno sa vrha bez mogućnosti preispitivanja. Na samom dnu nalaze se izvođači radova – vojnici. Jedino što se vojnicima priznaje jeste pravo da nose oružje. „Hajde narode, ovo je vaše“.

Pristup političkim institucijama i mestima moći potpuno je zatvoren. To je sve primetnije i na simboličkom nivou. Pre par nedelja ispred Narodne skupštine postavljen je deo stare ograde. Ograda od kovanog gvožđa nalazila se ispred ulaza u najviše predstavničko telo od prvog skupštinskog zasedanja 1936. sve do 1956. godine. Tada je sklonjena uz poruku da između naroda i njegovih predstavnika ne sme biti nikakvih prepreka.

Poruka koju današnji režim šalje potpun je suprotna. Narod nije tu da se pita, već da nosi oružje i radi šta mu se kaže.

Čitajte više