Svi smo mi zločinci

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Ratni zločinci su svoje utočište našli u Srbiji, dok se antiratni aktivisti suočavaju sa pretnjama smrću.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Da li se čitateljka od jutros osećala nekako – genocidno?

Pošto su psihološko-propagandni kompleti nazvani srpskim tablodima smatrali da kolektivno treba da se osećamo upravo ovako.
Nakon što je Skupština Crne Gore prošle sedmice usvojila Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, sa naslovnica tabloidnih odštampotina tvrdilo se da su Crnogorci „Nas proglasili za genocidan narod“ i „Srbe i Srbiju optužili za genocide“.

Nije vredelo ni što je u Rezoluciji eksplicitno stajalo i da „Osuđuje pokušaje pripisivanja odgovornosti ili krivice srpskom, bošnjačkom ili hrvatskom narodu za genocid… jer odgovornost može biti isključivo individualna, a nijedan narod ne može biti označen kao genocidan ili zločinački“.

Policajminister Vulin otišao je i korak dalje, poručivši da su se usvajači Rezolucije – „ispisali iz Srba“.
Nije objasnio kako se to tačno upisuje u Srbe i da li se polaže prijemni ispit.
Pitanje je sledeće.

I o njemu je u 78 tekstova čak 50 sjajnih autora bilo debatovalo na stranicama Vremena, Danasa i Monitora još blistave 2002. godine (polemika je dostupna u publikaciji Tačka razlaza Helsinškog odbora za ljudska prava).
Ako priznamo genocid u Srebrenici, da li smo to onda i svi Mi zločinci?
Krivci? Saučesnici?
Odgovorni bar?
Kao tiha većina, koja je radije ćutala i okretala glavu?
Navijala ili se pravila blesava?

Ili koja zaista pojma nije imala?
S jedne strane, najveći deo srpskog naroda apsolutno nikad ne bi pristao na sistematsko istrebljivanje svojih muslimanskih komšija po istočnoj Bosni, od Bijeljine do Foče.
Ali ga se ništa nije pitalo, niti je o zločinima bio obavešten sa televizora u dobu pre interneta.
Propagandna matrica bila je (i ostala) samo odbrana i zaštita Našeg naroda.
A mi smo ovde i tada živeli svoje bedne i siromašne živote, švercujući benzin i vajkrem uz platu od dve marke.
Uz to, povodom opsade Sarajeva, 31. maja 1992. u Beogradu jeste organizovana masovna antiratna akcija, kada je više desetina hiljada ljudi izašlo na ulice, noseći crni flor dugačak 1.000 metara.

Na desetak javnih tribina u proleće 1992. čulo se više od 80 antiratnih govora intelektualaca i javnih ličnosti, sakupljenih u zbirku Druga Srbija (otuda famozni termin) Ivana Čolovića i Aljoše Mimice.
Svake sedmice bili su antiratni skupovi u pozorištu Duško Radović, pa mirovni koncerti poput Ne računajte na nas (Rimtutituki, Mir, brate, mir), ispred Predsedništva su svakog dana paljene sveće za sve poginule u ratu, a slično je bilo u Novom Sadu i drugim gradovima.
S druge strane, povodom obeležavanja genocida u Srebrenici, na beogradskim trgovima danas (i tako već decenijama) stoji tek dvadesetak Žena u crnom.
Koje obezbeđuje policija, i koje su same i prezrene od svih, u senci grafita i murala o Ratku Mladiću kao srpskom heroju i popkulturnoj ikoni poput Lenona ili Marlija našeg doba.
Ratni zločinci su svoje utočište našli u Srbiji, dok se antiratni aktivisti suočavaju sa pretnjama smrću.
Ili, kako je to u jednom razgovoru iz 1993. poručio kultni arhitekta i gradonačelnik Beograda, Bogdan Bogdanović: „Beograd je mirno gledao kako Sarajevo gori, gori kao buktinja, gledao je to svake večeri, gledao je kako ubijaju ljude, kako srpska artiljerija bije po deci Sarajeva. Beograd je bio negde po strani, kao da se to dešava na Mesecu, u nekom filmu, bio je u nekoj anesteziji, potpuno povučen“.

I ovako je i danas, samo na Tviteru i Fejsbuku.
Ako nema masovne krivice, ima li bar masovne odgovornosti?
Da li je onda parlamentarno priznanje genocida u Srebrenici – napad, etiketa i stigma na ceo srpski narod, kako je na Instagramu poručio i sam Aleksandar Vučić?
Da li su to pravosnažno osuđeni Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Ljubiša Beara, Zdravko Tolimir i Radislav Krstić – zaista sinonim za vaskoliki srpski narod i Republiku Srbiju?

A zbog čega ne bismo obrnuli igricu, kako veli omladina?
Zašto se to Ratko Mladić zapravo nije bio – ispisao iz srpskog naroda?
Time što je rukovodio najvećim zločinom na teritoriji Evrope posle Drugog svetskog rata?
Zašto srpski heroji nisu oni građani koji su nosili crni flor ulicama Beograda?
General Vladimir Trifunović ili admiral Vladimir Barović (i stotine hiljada dezertera i emigranata) koji su hrabro odbili da učestvuju u ratu?
Tenkista Vladimir Živković koji je pred Skupštinu parkirao svoj tenk, protestujući protiv rata?
Zašto bismo se Mi, zlo i naopako, identifikovali sa tačno najgorima i najkrvoločnijima među nama, umesto da ih denunciramo, prokažemo, osudimo i ogradimo se?

Odgovor na to pitanje je evoluciono biološki, koliko i antropološki i sociološki.
Evolucioni biolog Piter Ričerson i antropolog Robert Bojd tada iznose hipotezu o tribalnim (plemenskim) instinktima.
Naime, od prvobitnog života u malim srodničkim grupama (kako i danas žive ostali primati), jedino ljudska životinja se vremenom uzdigla i evoluirala u zajednice većeg obima – klanove, plemena, pa i čitava višemilionska društva.
I, ljudski umovi su instinktivno počeli da zamišljaju Nas kao nešto veće od pukih bioloških srodnika.
Na delu je svojevrsno pseudosrodstvo kao npr. u slučaju – naroda (pa i reč narod u osnovi ima rod, odnosno srodstvo).
Može delovati žalosno što u lobanjama nosimo ovako tribalističke ili plemenske umove, ali oni su nam bili pomogli da uopšte sarađujemo među sobom – iako jedino unutar naše grupe ili plemena.

Sociolog Emil Dirkem je još u 19. veku pisao o ovoj predmodernoj ili mehaničkoj solidarnosti i koheziji među ljudima, koja počiva na njihovoj međusobnoj sličnosti – nasuprot modernoj (organskoj) solidarnosti ili koheziji na osnovu razlika.
Jedan narod, jedan Rajh, jedan vođa – savršeni je izraz ove mehaničke i nacionalističke solidarnosti.
Svaki društveni pluralizam, pa i anacionalne (ili ateističke) individue, tada se smatraju za nemoralne, problematične, nepouzdane i moralno prevrtljive osobe.
Ova tribalistička, plemenska, urođenička, pećinska ili seljačka etika i logika jeste kulturno univerzalna, samo što je u nekim društvima više, a u nekim manje prisutna i prisna.
I negde se iscrpljuje u navijanju za Naše na Pesmi Evrovizije u Roterdamu, a negde u navijanju za Naše koji su optuženi za genocid u Hagu.
Antropolog Ričard Šveder tada razlikuje i dva morala – individualistički i sociocentrični.
Većinu društava na svetu i istoriji odlikuje predmoderni sociocentrični moral, prema kojem se potrebe grupe, institucija ili plemena, stavljaju iznad potreba individua.
Dok je tek za moderni individualistički moral, pojedinac u središtu sveta, a društvo je sluga individue.

Sociocentrični moral dominirao je planetom sve do uspona vrednosti Prosvetiteljstva.
Šveder je pisao i o tzv. etici zajednice, prema kojoj su ljudi, prvo i pre svega, članovi širih grupa poput porodica, naroda, plemena i nacija.
Zajednice i grupe su nešto veće od prostog zbira svojih delova, one su stvarne, one su važne, i one se moraju zaštititi po svaku cenu.
I sad, svako moderno društvo je beskrajno kompleksno, i nužno ga čine i dobri i loši momci i devojke.
I svi su oni Naši ukoliko pripadaju našem plemenu ili zajednici.
Ali, politika je ta koja odlučuje ko (ne)će biti heroj u društvu – antiratni aktivisti ili ratni zločinci.

Zato jeste moguće, i ne treba da iznenađuje, što sportske uspehe Novaka Đokovića – posmatramo kao naše lične uspehe, odnosno kao uspehe naše grupe ili plemena.
Ali je podjednako moguće da smatramo da Slobodan Milošević u Hagu „brani ceo srpski narod“, odnosno da parolašimo „Svi smo mi Radovan“.
I da zločine Ratka Mladića smatramo našim – i uporno ih odbijamo, uprkos dokazanim činjenicama i (individualističkom) moralu.
Jer nacionalistički um je i – tribalistički um.
Upravo zato su jedino nacionalisti ti koji srpskom narodu i Republici Srbiji nameću kolektivnu krivicu.
Međunarodni sud u Hagu je krivicu upadljivo individualizovao, u skladu sa etikom i nasleđem Prosvetiteljstva.
Međutim, ovde se od Dositeja primio samo krompir, a ne i Prosvetiteljstvo.
Nacionalisti ne razumeju individualistički moral, pa nacionalistički orijentisani političari, intelektualci, pisci i masovni mediji, toliko insistiraju na kolektivnoj krivici.

Najzad, neka mi čitateljka dozvoli i jedan lični detalj. Istog dana kad je u Crnoj Gori, oko 9 sati uveče, usvojena Rezolucija o genocidu u Srebrenici, ja sam (pet-šest sati ranije) – boravio upravo u Memorijalnom centru Srebrenica – Potočari.
Putovao sam ka Sarajevu, kao gost na sjajnom festivalu Sloboda narodu na Skenderiji, i odlučio da skrenem sa puta i posetim Potočare.
Bilo je prevruće, mučno, preteško, i (osim jednog dežurnog policajca) – bio sam usamljeno jedini tamo.
Nije bilo političara, sveštenih lica, pa ni porodica žrtava. Niko tamo tada nije obeležavao ništa.
Ne, bio sam potpuno sam, u jezivoj tišini, žalosno uronjen u doslovno nepregledno more hiljada i hiljada belih spomenika na mezarju.
I onda, da li su svi ovi pobijeni ljudi uopšte znali za crnogorsku Rezoluciju?
Da li im ona nešto znači?
Ili je Rezolucija značajna jedino nama, živima, bilo za pomirenje, ili za političku buku i bes?
Jer ti mrtvi su ostali mrtvi. Da se nikad ne vrate, ne raduju, ne plaču i ne vole.
Evo, ne znam. A uprkos saznanjima svih evolucionih i društvenih teorija iz udžbenika, kao i moralnih filozofija Zapada, ja sam lično osećao – samo stid i sramotu.
A šta osećamo Mi?

Čitajte više