Kosovski čvor, po n-ti put

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Najgori scenario je održavanje postojećeg stanja.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Nazire li se nekakvo rješenje ili je nova runda pregovora između Beograda i Prištine osuđena na neuspjeh? Luka Petrović je iscrpno izložio (nove) početne pozicije i jedne i druge strane te komentirao eventualna rješenja u optjecaju.

Nakon dužeg zastoja, nastavljen je dijalog između Beograda i Prištine, po prvi put otkako je Aljbin Kurti iz partije Samoopredeljenje (Vetëvendosje) postao premijer Kosova. Nova politička realnost i ubedljiva pobeda verovatno jedine autentične grassroot organizacije sa Kosova, te raspad kartela starih partija uglavnom nastalih kao politička krila OVK, a koje su od proglašenja nezavisnosti dominirale kosovskim političkim životom daće pregovorima novu dinamiku. Principijelnu poziciju spram odnosa sa Srbijom i starim partijama na Kosovu, zbog koje je, nakon intervencije Trampove administracije, smenjen sa mesta premijera marta 2020. Kurti je kapitalizovao na februarskim izborima, osvojivši istorijskih 48% glasova i skoro polovinu mandata u kosovskoj skupštini.

Njegova predizborna agenda bila je jasna: izgradnja robusne države socijalnog staranja, ekonomski oporavak nakon pandemije, neposrednije uključivanje žena u politički život, ali i prekid dijaloga sa Srbijom. Iako je Samoopredeljenje pravo osveženje na regionalnoj političkoj sceni i šansa da se napravi barem minimalni otklon od neoliberalnih ekonomskih politika, ova stranka se i dalje nije u potpunosti distancirala od nacionalističkih pozicija, što se može reflektovati na briselski dijalog. Za razliku od svojih prethodnika koji su nominalno bili spremni da razgovaraju, Kurti nije toliko entuzijastičan prema dijalogu.

Sa druge strane pregovaračkog stola, situacija je daleko manje dinamična. Stabilna autokratska vladavina i kontrola medijskih narativa omogućavaju Vučiću da se istovremeno predstavlja kao kompromisu sklon umereni i pragmatični političar, sa jedne strane, ali i nepokolebljivi zaštitnik nacionalnih interesa koji se bori protiv nepravde i svetskih moćnika, sa druge. Uostalom, delom takvoj slici doprinosi i druga strana. Kada je potpisao Briselski sporazum 2013. nakon kojeg su Srbi sa Kosova počeli da učestvuju u kosovskom političkom životu, očekivalo se da će ubrzo uslediti ispunjenje svega dogovorenog. Tada dolazi do ukidanja “paralelnih struktura” na severu i integracije severnih opština u kosovski pravni, politički i bezbednosni sistem. Predstavnici Srba, u skladu sa normama kosovskog Ustava i kosovskih zakona počinju da učestvuju na izborima, u radu parlamenta i izvršne vlasti. Formirana je jedinstvena kosovska policija, a dolazi i do pune integracije pravosudnog sistema. Ipak, ključna odredba sporazuma koja se tiče formiranje Zajednice srpskih opština (ZSO) nikada nije sprovedena u praksi, što baca sumnju na svake nove pregovore u Briselu i realnu implementaciju budućih dogovora.

Ustavni sud Kosova decembra 2015. odlučuje da je formiranje ZSO neustavno, s obzirom na to da se njeno osnivanje ne zasniva na principu multietničnosti. Od tada, pa do danas je ovo ključno političko pitanje u pregovorima. Srbija insistira da ZSO bude osnovna tema na, pa je tako i sam Vučić pred junske pregovore izjavio da “ukoliko Kurti neće da razgovara o ZSO, ne mora ni da dolazi u Brisel”. Naravno, za Samoopredeljenje, koje se zalaže za unitarnu državu nema govora o formiranju ZSO, pa se postavlja pitanje perspektive budućih pregovora. Prema njima, u fokusu bi trebalo da bude ne dijalog sa Srbijom, već sa kosovskim Srbima i drugim nacionalnim manjinama, pre svega, o socijalnim i ekonomskim pitanjima. Jedino što je dogovoreno na sastanku održanom 15. juna je da će naredni sastanak biti u julu

Pragmatičari i populisti

Svega nekoliko dana nakon prvog susreta sa Kurtijem, Vučić je održao još jedan “istorijski govor“, ovoga puta pred poslanicima Narodne skupštine. Uvod su napravili provladini tabloidi koji su danima bombardovali javnost šovinističkim naslovima kako je Vučić navodno odlučno negirao da će priznati Kosovo, te kako je Kurti “provokator” koji je u Brisel samo došao da pita kada će Srbija priznati Kosovo. Iako je Vučićev govor ostao je upamćen u javnosti po rečenici da “uskoro nećemo da imati radnu snagu za fabrike, ako nemamo dece”, koja najjasnije oslikava kakav je odnos ove vlasti prema stanovništvu, veći deo vremena je ipak bio posvećen upravo pitanju pregovora. Za razliku od bombastičnih novinskih naslova, Vučić je provukao nekoliko zanimljivih teza.

Govor je počeo demografskim podacima, kojima je trebalo ilustrovati koliko malo Srba danas zapravo živi na Kosovu, istakavši da su Srbi od dominantnog naroda na Kosovu u srednjem veku (sic!) sada svedeni na svega 95 hiljada u odnosu na milion i 350 hiljada Albanaca. Od zanimljivih podataka čuli smo i da Srbija izdvaja godišnje prosečno 500 miliona evra za pomoć Srbima sa Kosova, a da bi do kraja 2021. ta cifra mogla da dosegne čak 800 miliona evra, dodavši da Srbi ne odlaze sa Kosova isključivo zbog pritisaka Albanaca

Kada je reč o konkretnim rešenjima, tu je bio nešto precizniji nego ranije. Naveo je da zamrznuti konflikt nije opcija (iako se vladajuća većina, tj. njegova partija, navodno, ne slaže sa time), te da je kompromisno rešenje jedino moguće. Druga, jednostrana rešenja bi ugrozila mir i stabilnost regiona, što bi naravno uticalo na ekonomski rast i dolazak investitora. Da stvar bude zanimljivija istakao je da zapravo ne zna šta je kompromis u ovoj situaciji, da je potrebno pregovarati, ali da iako “racionalno i pragmatično posmatra stvari, neće dozvoliti nove Bljesak i Oluju”. Tako dolazimo i do najzanimljivijeg dela. Prema Vučiću, znamo koja rešenja nisu moguća – reintegracija Kosova u Srbiju u formi široke autonomije, kako to priželjkuju “junaci iz beogradskih kafana i kafića” (što znači da Vučić priznaje da je nemoguće da Kosovo ponovo bude sastavni deo Srbije), kao ni puko priznanje Kosova u sadašnjem okviru, kako to zahtevaju “neozbiljni i neodgovorni ljudi” koji su na vlasti u Prištini. Na kraju, kao najveći problem istakao je to što Kurti otvoreno odbacuje Briselski sporazum, zahtevajući eksplicitno priznanje od Srbije.

Prva opcija (široka autonomija) je možda bila moguće pre jedno tridesetak godina, ali se Miloševićev režim u Srbiji tada odlučio za gušenje autonomije i kršenja ljudskih prava Albanaca, dok je druga opcija i dalje prevelik zalogaj – za suštinsko priznanje je neophodno da druga strana dobije nešto zauzvrat. Drugo, kao što se moglo pretpostaviti, pronašao je savršeni izgovor u novim prištinskim vlastima. Za razliku od Kurtija koji a priori odbacuje bilo kakav kompromis, Vučić se pred međunarodnom javnosti prikazuje kao pragmatičan lider okružen neodgovornim “populistima”, zapravo uživajući u statusu quo. Ovako tvrd stav Kurtija po pitanju ZSO i pregovora Vučiću daje legitimitet da zadrži ulogu čuvara mira i stabilnosti u regionu, koja mu je nedavno uzdrmana. Na to se nadovezuje naredno pitanje: da li je i koliko ZSO zaista problem i može li da predstavlja element u reševanju celokupne zavrzlame?

Zajednica srpskih opština – uvod u konsocijaciju i priznanje?

Pre samog ulaska u detalje konkretnog sporazuma koji bi u kosovski politički sistem u osnovi uveo elemente konsocijalne demokratije, valja da naglasiti da Kosovo po tom pitanju ne bi bilo izuzetak. Konsocijacije se često prepisuju kao lek koji bi trebalo da pacifikuje identitetske sukobe u postkonfliktnim društvima, stvarajući ne samo okvir za zaštitu manjina, kroz kolektivna prava i teritorijalnu autonomiju, već i preduslov za održiv mir i integraciju pripadnika manjinskog naroda u jednu političku zajednicu.

Osnovna ideja je da bi trebalo stvoriti odgovarajući institucionalni okvir kako bi manjine imale politička sredstva da zaštite sopstveni položaj u okviru datog političkog sistema. Zamerke ovom modelu su dobro poznate – od tendencije da “zamrznu” postojeće podele (kao da bi one, da nema konsocijacije tek tako isparile), proces donošenja odluka učine predugačkim i prekomplikovanim (s obzirom na to da manjine obično imaju pravo veta, jer princip jedan-čovek-jedan-glas u praksi favorizuje većinsko stanovništvo), do toga da u potpunosti blokiraju politički sistem (ne, ovde BiH nije najdrastičniji primer, već pristojna i “nebalkanizovana” Belgija koja drži svetski rekord od 541 dana bez formirane vlade, upravo usled kompleksnog sistema odlučivanja podeljenog između nekoliko etničkih i jezičkih skupina).

Ovaj model demokratije posle Drugog svetskog rata proslavio je Arend Lajphart, a idejnu osnovu zapravo ima u radovima austro-marksista Karla Renera i Ota Bauera koji su problematizovali međunacionalne odnose unutar Autrougarske. Svoj puni sjaj konsocijacija doživljava u Austriji u periodu od 1945. do 1966. godine, te Holandiji koja je imala pedesetogodišnje iskustvo sa konsocijacijom u periodu od 1917. do 1967. godine. Belgija, Švajcarska i Severna Irska su danas zapadnoevropski primeri sistema koji u većoj ili manjoj meri funkcionišu po ovom modelu. U nedavnoj balkanskoj istoriji, Dejtonski sporazum za BiH, odnosno Ohridski sporazum za Makedoniju uveli su elemente konsocijacije , upravo radi pacifikacije međunacionalnih sukoba. Tako je i na Kosovu pokušano sa sličnim institucionalnim mehanizmima – u kontekstu oštrih međunacionalnih tenzija stvaranje građanske države sa većinskom demokratijom je u praksi pristrasna prema većinskom stanovništvu, zbog mogućnosti stalnog preglasavanja manjina.

Kada je reč o samom Briselskom sporazumu, dve strane se ne slažu oko interpretacije teksta i da li bi ZSO trebalo da ima izvršne nadležnosti ili samo koordinacionu funkciju. Iz samog teksta se ne može jasno naslutiti o čemu se radi, što znači da će sam sadržaj Statuta ZSO bliže odrediti nadležnosti. Bilo kako bilo, SZO jesu osnova za određeni oblik samouprave. Takođe, u sam Ustav Kosova, ugrađeni su elementi konsocijacije što je dobra osnova za zaštitu manjina. Predstavnicima manjina garantovano je 20 mesta u parlamentu, od čega 10 pripada srpskoj manjini. Članovima 35 i 144 Ustava suštinski garantovano pravo veta srpskoj manjini, s obzirom na to da je za amandmane i izmene Ustava potrebna dvotrećinska podrška predstavnika svih manjina u parlamentu, čega bez pristanka 10 poslanika iz redova srpske manjine nema. Iako je reč o krupnim ustavnim izmenama, ovim odredbama je garantovana zaštita manjina po pitanju temeljnih prava. Uz garantovanje zaštite kulturnog nasleđa, već navedene ustavne garancije, te punu autonomiju i samouprave na severu, deluje da bi kompromisno rešenje moglo da se nađe na vidiku.

Drugi važan momenat bi trebalo da predstavlja raskidanje trenutnih veza koje postoje između SNS-a i političke elite na severu, tj. Srpske liste . Na taj način bi lokalna zajednica imala stvarnu samoupravu, a ne patroniziranje iz Beograda. Odavno je poznato da vladajuća partija u Srbiji preko Srpske liste “vedri i oblači” na severu Kosova, ostvarujući ne samo politički uticaj, već i održavajući veze sa lokalnim kriminalnim strukturama. Politički pritisci na svakoga ko se suprotstavi volji SNS-a su dobro poznati, a nedostatak političkog pluralizma – čemu je praksa kolektivnog odlaska na glasanje najjasniji primer – je vidljiv golim okom. Zbog toga je važno da SNS, ne bude deo konačnog procesa rešavanja pitanja Kosova, iako međunarodnim zvaničnicima verovatno deluje da su oni jedina opcija u Srbiji koja može “isporučiti” dogovor.

Najgori scenario je održavanje postojećeg stanja. Vučić će ponovo dobiti priliku da se samopromoviše kao faktor mira i stabilnosti, koji je spreman da sarađuje i pregovara. Često nauštrb stanja demokratije u Srbiji. Sa druge strane, iako je svima jasno da je reintegracija Kosova u Srbiju nemoguća, za priznanje je neophodno ponuditi nešto zauzvrat. Ublažavanje trenutne pozicije vladajuće partije na Kosovu i dogovor oko statuta ZSO je verovatno korak u tom pravcu.

Čitajte više