Socijalizam, ili „vreme monstruma“

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Savremeni kapitalizam je ne samo drastično nepravedan, već iracionalan i neefikasan sistem.
Foto: Zoran Trklja
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

U Musolinijevom zatvoru Gramši je pokušao da odgovori na pitanje zašto je revolucija izostala. Rezultat njegovog razmišljanja je monumentalno delo „Zatvorske sveske“. Zaključio je da strukturne napetosti nisu dovoljne da bi došlo do društvene promene. Postoje faktori koji neutrališu revolucionarni potencijal radniče klase. Oni su sažeto definisani kao kulturna hegemonija. Buržoazija ne porobljava potlačene samo silom, već i mentalnim konceptima pomoću kojih postiže dobrovoljnu podređenost potlačenih. Još je Dejvid Hjum primetio da se sila nalazi na strani obespravljene većine, dok manjina privilegovanih vlada pomoću ideja. Da bismo se oslobodili buržoaskog jarma moramo biti sposobni da se oslobodimo ideja i pojmova koje koriste vladajuće klase, poručivao je Gramši. Ali, kriza kapitalizma i izostanak njenog progresivnog prevladavanja doveli su do pobede fašizma. Gramši je upozoravao da nastupa „vreme monstruma“ kad staro propada, a novo ne može da se rodi. Sociolog Volfgang Štrek smatra da je velika zabluda verovanje da jedan sistem propada tek kad se u njemu začne klica novog, koji je u stanju da prevlada njegove protivrečnosti. Kapitalizam, smatra Štrek, danas propada bez alternative.

Posle istorijskog sloma socijalizama, u svim varijantama, krajem 20. veka, ponovo je otvoreno pitanje zašto je kapitalizam tako žilav sistem, iako je toliko nepravedan. Nije prošlo ni 20 godina od pada Berlinskog zida, a izbila je velika sistemska kriza globalizovanog neoliberalnog kapitalizma 2007/09. Pa ipak je klasni otpor izostao. Zašto? Lucidni Žižek kaže da su marksisti najbolji kad treba da objasne zašto je nešto propalo.

U poslednjih tridesetak godina sociolog Todor Kuljić jedan je od retkih intelektualaca u Srbiji koji se bavi fenomenom neoliberalne hegemonije i koji čini značajne teorijske napore sa jasnom intencijom njenog osporavanja. U naznačenom periodu objavio je više celovitih naučnih studija o toj temi. Ali, uspešno se bavi i političkom publicistikom.

U knjizi „Priručnik antikapitalizma“ sabrani su njegovi članci, osvrti, prikazi knjiga i intervjui nastali poslednjih desetak godina. Iako se ne radi o celovitoj akademskoj studiji, već o kombinaciji teorijsko-publicističkih radova, autor, u skladu sa najboljim tradicijama levo orijentisane društvene misli, izlaže i teorijske osnove sa kojih polazi u analizi aktuelnih društvenih zbivanja. Svakom istraživanju, pisao je Altiser, prethodi teorija o predmetu istraživanja.

Kuljić ukazuje na posledice koju su nastupile zbog kolapsa antikapitalističkih sistema i pokreta krajem 20. veka. Tu promenu pratila je epohalna promena svesti, konverzija nekadašnjih levih intelektualaca, koji su iz osnova promenili svoje ideološko-teorijske pozicije i postali pobornici bezalternativnosti kapitalizma. Došlo je do jedne od najvećih „izdaja intelektualaca“ (Žilijen Benda) u istoriji. Najlakše promene stavove oni koji ih nisu duboko promislili i koji su ih prihvatali površno. Često je to bilo i zbog toga što je antikapitalizam u 20. veku predstavljao duh vremena, pa su mu se mnogi pridružili i zbog neke vrste teorijske mode, kojoj su i intelektualci skloni.

Zašto je Kuljićeva usmerenost na temeljni zaokret intelektualaca važna? Kapitalizam je netransparentan sistem eksploatacije zahvaljujući „fetiškoj tajni“ (Marks). Odnosi između ljudi, predstavljeni su kao odnosi između stvari. U ranijim periodima klasna dominacija je bila očigledna. Revolucije nema bez teorije koja je kadra da u pojavi prepozna suštinu i bez „organske inteligencije“ (Gramši). Neosmišljeni bunt ne može biti revolucija, ističe Kuljić. Za revoluciju su potrebni projekat i idejna avangarda. Neophodni su antikapitalistički intelektualci. Teorija treba da podstakne podvlašćene da se na novi način zamisle i dođu do valjane svesti o svom položaju. Desnica manje oseća taj deficit.

Konverzija levih intelektualaca i političkih organizacija razoružala je radničku klasu i učinila je politički nemoćnom. Ona danas nije sposobna da od „klase po sebi“ postane „klasa za sebe“. Radikalna promena nije moguća bez zamisli o drukčijem poretku. Utopijsko mišljenje je prognano, levica je neoliberalizmu prepustila upotrebu budućnosti. Ništa pogubnije od toga. U Osamnaestom brimeru Marks je pisao: „Socijalna revolucija 19. veka ne može da crpe svoju poeziju iz prošlosti, nego samo iz budućnosti“.

Neoliberalna hegemona svest nekada subverzivnim pojmovima pripisuje drugo značenje, koje razara orijentire snalaženja i ne dovodi u pitanje aktuelne odnose moći. Globalizaciji je nužan ne samo globalni engleski, nego i globalni pojmovni jezik, novi esperanto, kao delotvorna neutralizacija socijalnih nejednakosti. Pojmovi su pouzdanija signatura hegemonog smisla jedne istorijske epohe od suvih arhivskih činjenica. Autor pri tom uočava da „društveno biće“ uspešno odoleva razvijanju prodorne svesti koja bi mogla da razotkrije njegovu protivrečnost. Pojednostavljeno rečeno, fenomenima nadgradnje Kuljić uvek traži strukturne uzroke. Ali, nikad ne simplifikuje, već ukazuje na složene i skrivene mehanizme posredstvom kojih su materijalni interesi predstavljeni u ideologijama.

Hegemona neoliberalna paradigma sistematski podstiče podele u društvu koje ne dovode u pitanje kapitalizam. Sve manje se govori o položaju velikih podređenih i obespravljenih grupa (klasa); u centru pažnje su problemi različitih manjina. Podela na bogate i privilegovane, na jednoj strani, i siromašne i obespravljene, na drugoj, potisnuta je u drugi plan. Umesto klasne borbe organizovano se promovišu sukobi između vaksera i antivaksera, onih koji su za gej brakove i onih koji su protiv. Sistem eksploatacije zbog toga nesmetano funkcioniše. Levica je ne samo diskreditovana, već i kriminalizovana.

Autor ukazuje i na strukturne promene u savremenom globalizovanom neoliberalnom kapitalizmu koje su omogućile razbijanje nekad integrisane i politički moćne radničke klase. Novu, postfordističku akumulacijsku strategiju kapitala karakterišu radikalna privatizacija, deregulacija, decentralizacija proizvodnje i velika pokretljivost kapitala po širokom prostoru. Masovni, privremeno uposleni prekarijat ne može blokirati proizvodnju i to je ključna kontrarevolucionarna okolnost, ističe Kuljić.

Savremeni politički sistemi neosetljivi su na potrebe i interese nižih slojeva.

Favorizovana je formalno demokratska procedura koja je poništila socijalne temelje demokratije. Nje nema tamo gde postoji veliki jaz između bogatih i siromašnih grupa, koliko god pravna država i podela vlasti bila razvijena. U vreme postdemokratije, politika je postala privilegija bogatih. Odlučuje novac, a ne birač. Manipulativni pluralizam je višestruko isprobana zavesa eksploatacije, represivne tolerancije i rezignacije.

Digitalna kontrola „Guglovih bataljona“ otežava političko organizovanje potlačenih i razvoj kontrahegemonih projekata. Svi smo nadzirani i programirani. Sve to prati hipermoralizovana retorika o ljudskim pravima i pravima raznih manjina koja je predstavljena kao kosmopolitska.

U periodu „države blagostanja“ socijalna redistribucija bila je pravno garantovana. Nju danas zamenjuje filantropija kao moral „dobrog čoveka“ koji se miri s izvorom bede. Filantropija služi promociji i učvršćenju građanskih vrednosti, jer naknadno pravda i moralizuje način sticanja donatora. Treba dodati da „dobrotvori“ preko svojih fondacija usmeravaju i kontrolišu kulturnu i naučnu produkciju. „Projekti“ se dodeljuju samo onima koji ne ugrožavaju vladajući poredak i hegemoni ideološki diskurs. Svakodnevno se govori o „socijalno odgovornim korporacijama“. Niko bolje od Miltona Fridmana, gurua neoliberalizma, nije obezvredio tu ideološku floskulu. On je kategoričan: „Socijalna odgovornost preduzeća je da proizvodi profit“.

Umesto klasne svesti i solidarnosti, pripadnost kulturnim grupama postala je ključna forma identifikacije pojedinca sa širom zajednicom. Politika identiteta, koja na Balkanu ima oblik klerikalizovanog etnonacionalizma, postala je najmoćnija političko ideološka formacija. Autor piše: „Identitet je manje ili više borbeno samoviđenje koje uključuje i vrednosnu razliku od Drugog. Poredak pripadanja je moćni idejni sklop koji omogućava simbolično, političko i kulturno biografsko svrstavanje, uključivanje, ali i isključivanje drugačijeg. Tek u tom sklopu pojedinci postaju društvenoprihvatljivi subjekti“. Etnonacionalizam je povezan s razbojništvom i lopovlukom, ali i sa klasnim interesima. Radi se o planskoj kulturalizaciji politike. Raste kulturno mnoštvo i usitnjavaju se struje levice i desnice. Što se više diferencira kulturno mnoštvo, to više slabi delatno jedinstvo antikapitalizma. Ovakve ideologije privlačne su autoritarnim ličnostima, rigidnim u emocionalnom ali i u kognitivnom pogledu. Poreklo (nacija) je postalo zamena za budućnost, a kulturne identitetske razlike treba da ublaže socijalno trpljenje. Danas na vidiku nema snage koja može potresti materijalne i identitetske temelje šovinizma.

Iako je kapitalizam, krajem prve decenije 21. veka ponovo zapao u sistemsku krizu, nema otpora sa levice. Nejednakost u zapadnim društvima dostigla je frapantne razmere, ali to ne ugrožava sistem. U kritici posledica neoliberalne globalizacije prednjači ultradesnica, koja sve više nastupa kao zaštitnik interesa podređenih slojeva. Desnica imigrante predstavlja kao glavne neprijatelje suvereniteta. Liberalno demokratske vrednosti gube atraktivnost, uticajni su neliberalni odgovori na krizu globalnog kapitalizma.

Iako krajnja desnica (rasizam, ksenofobija i autoritarnost) predstavlja veliku opasnost za čovečanstvo, funkcionalna je za očuvanje kapitalizma u kriznim vremenima.

Neoliberalnoj hegemoniji doprinela je i sama levica koja se koncentrisala na odbranu kulturnih vrednosti srednjih klasa i tako se otuđila od radničke klase. Pokušaj Sirize u Grčkoj da ostvari neradikalnu promenu sistema surovo je ugušen zajedničkom operacijom EU, MMF-a, Svetske banke i, naročito, Nemačke.

Autor uočava dva dominanta ideološka diskursa na Balkanu: crkvenofilni konzervatizam i agnostički liberalizam. Iako među njima postoje žestoke napetosti, nema društvenoekonomskog antagonizma. Kuljić piše: „Naizgled ljuti protivnici lako će se složiti oko antitotalitarizma i antikomunizma. U ovoj slozi, gledano s aspekta odnosa snaga, ima više strateške nego taktičke mere. Antikapitalistička levica jeste poražena i u regionu neuticajna. Nema je u parlamentima, a u intelektualnim krugovima je uglavnom salonska. Nejaki ne može biti ozbiljni oponent. U provali novih identiteta prokazano je i prosvetiteljstvo, pa neverujući liberali beže u hladovinu salonskog agnosticizma da bi izbegli stigmu totalitarnog ateizma“.

Autor smatra da je nacionalno-konfesionalno kao hegemoni nesmrtni identitet „pojelo“ klasno i oslabilo levicu: „Antikapitalistički rečeno, nacionalna trauma ne trpi socijalnu utopiju. Zato što nema nesmrtno prihvatilište, levica danas ne može tanatološki konkurisati naciji, koliko god se trudila da istakne nesebičnu nadmoć vlastite misije. Razorena je utopija besklasne zajednice jer su oni koji su je branili našli pouzdaniji nesmrtniji nacionalni oslonac“.

Kultura sećanja namerno je programirana u državama regiona tako da bude centrirana oko kraćih ratnih sukoba, a ne oko dužih perioda mira, oko manihejske borbe dobra i zla. Zasnovana je na moralističkoj polarizaciji koja deli složenu stvarnost na nepomirljive suprotnosti i obećava svladavanje nepravdi uz nužne žrtve.

Koji je bio smisao postojanja nadnacionalne zajednice Jugoslavije? Kuljić smatra da se radilo o pokušaju očuvanja malih balkanskih naroda jednom državom jačom od asimilacije i od različitog ugnjetavanja od strane velikih naroda, ali i sprečavanju međusobnih sukoba. Neoliberalna globalizacija ne traži jugoslovenstvo, nego nekonfliktno sapostojanje nacionalizаma i prava manjina. Takođe, Kuljić ističe kako su jugonostalgija i titostalgija jalove političke platforme za levicu. Marks bi se složio. U Osamnaestom brimeru on piše: „Revolucija 19. veka mora ostaviti mrtve da sahranjuju svoje mrtvace kako bi stigla do svoje sopstvene sadržine“. Socijalizam se mora zamisliti ispočetka, tvrdi Žižek. Iz navaljujuće budućnosti, dodao bi Milan Kangrga.

U članku o Kosovu, napisanom za stranog čitaoca, autor ističe kako je kosovski mit imao u istoriji različite funkcije i kako su ga politički akteri koristili za postizanje različitih ciljeva.

Mit o Kosovu je, osim verske, imao i širu društvenointegrativnu funkciju. U epskim pesmama mit je negovan kao deo ideje o neuništivoj srpskoj državnosti i kao deo srpskog nacionalnog identiteta. Vidovdanska kosovska etika nameće obrasce poželjnog patriotskog ponašanja, a suprotno ponašanje anatemiše kao izdaju. Nije to pasivna, nego delatna formula ponosa i borbe, uzvišeni smisao istorije i mera srpskog patriotizma. Autor ističe da ovaj metaforični obrazac razumeju svi, neuki i obrazovani, nepismeni i pismeni. Kosovo je emotivno jezgro srpskog identiteta i pragmatično sredstvo snalaženja na burnim i nejasnim istorijskim raskršćima, važna komponenta oslobodilačkog napora Srba, njihov nezamenljivi simbolički kapital koji drugi susedni narodi nisu imali. Bio je to zavet koji je gonio na pregnuća iznad mogućnosti, živa rana i vrelo mesto sećanja koje goni na osvetu. Kosovski mit je trebalo da duhovno premosti stoleća praznine u nacionalnom i državnom kontinuitetu Srba. Ali, zapaža Kuljić, tu leži i opasnost od laganog nestajanja tanke crvene linija između oslobađanja i osvajanja.

Treba istaći i da je kosovski mit bio prisutan i u partizanskoj kulturi. Kulenovićeva Stojanka majka tuži za palim sinovima:

„Joooj,
tri goda srpska u mom vijeku,
tri Obilića u mom mlijeku,
joj, Srđane-Đurđevdane,
joj, Mrđane-Mitrovdane,
joj, Mlađene-Ilindane…“

Branko Petranović pisao je kako su partizani u Srbiji na svojim priredbama dramatizovali Početak bune na dahije. U njihovoj verziji dahije su bili nacistički okupacioni generali.

Kosovski mit je osnovni stub srpske oslobodilačke političke kulture. Njegoševo „Neka bude što biti ne može!“ Ivo Andrić je ovako tumačio: „Nigde u poeziji sveta ni u sudbini naroda nisam našao strašnije lozinke. Ali bez tog samoubilačkog apsurda, bez toga, da se paradoksalno izrazimo, pozitivnog nihilizma, bez toga upornog negiranja stvarnosti i očevidnosti, ne bi bila moguća ni akcija, ni sama misao o akciji protiv zla. I u tome je Njegoš potpuno izraz našeg osnovnog i najdubljeg kolektivnog osećanja, jer pod tom devizom, svesno ili nesvesno, vođene su sve naše borbe za oslobođenje, od Karađorđa pa do najnovijih vremena“. Draža Mihailović nikako ne može da se uklopi u kosovski mit. O Nediću da i ne govorimo. Interesantna je sledeća Kuljićeva konstatacija: „Kosovski mit je u mobilizacijskom pogledu do savršenstva doveo političku i poetsku verziju formule trpljen-spasen“. Zvuči kao zgodan argument u prilog desnih političara i partija koje u Srbiji, u vezi sa statusom Kosova, zagovaraju strategiju zamrznutog konflikta. Piscu to svakako nije bila namera.

Pišući o srpskoj oslobodilačkoj kulturi Kuljić uvek ističe da je ona donosila i autoritarnost u postoslobodilačkom periodu. Vladar ratnik ne trpi osporavanje, nije sklon tolerisanju političkih protivnika. Ali treba istaći i da je ta autoritarnost bila često produktivna: Miloš je stvorio državu, a Tito je industrijalizovao i prosvetio Jugoslaviju. U knjizi o „poslednjem Habzburgu“ Kuljić tvrdi da je njegov kult služio i tome da hladi međunacionalne napetosti i imao je integrativnu ulogu. Nikad stvari nisu jednostavne i jednoznačne.

Ratovi devedesetih i potom nastavljeni neoružani sukobi na Balkanu stalna su tema Kuljićevih radova. On sledi staru parolu SKJ-e da svako treba najpre da udari po svom nacionalizmu. U vreme ratova nije postojao sukob etnonacionalizama podjednake snage i karaktera. Milošević je za autora bio imperijalista, Tuđman secesionista a Izetbegović verski fundamentalista. Iako je izričit u tome da nema dobrog nacionalizma, Kuljić pravi razliku između nacionalizma i kritičkog patriotizma. Poslednji ne isključuje nacionalno samoviđenje niti ignoriše nacionalni interes u celini. Ali ne na račun drugih nacija, niti drži da je vlastita nacija pretežno žrtva, a tek povremeno dželat. Ovakav pristup je važan, jer oslobađa levicu opasnosti da joj se lako pripiše anacionalnost. Bizmark je govorio da su socijalisti vagabundi bez otadžbine. Srpska desnica, naravno, ovakav argument neće prihvatiti. Njena parola je: „Svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu“. Ali, i svaku levicu. Ne postoji levi patriotizam koji je njoj prihvatljiv.

Zbog aktuelne krize globalizovanog kapitalizma i neoliberalne političke tvorevine kakva je EU, među evropskim levičarima vodi se diskusija o tome da li je moguć levi nacionalizam. Tako Šantal Muf tvrdi da leva populistička strategija ne sme ignorisati jak libidinalni značaj nacionalnih formi identifikacije, da je riskantno taj teren prepustiti desnici. Leva strategija treba da mobiliše patriotska osećanja centrirana oko egalitarnih aspekata nacionalne tradicije. Pogrešno je verovanje da patriotizam ima samo negativno značenje, smatra Muf. Treba se podsetiti i Manifesta KP: „Radnici nemaju otadžbine. Njima se ne može uzeti ono što nemaju. Ali kako proletarijat prvo mora da osvoji političku vlast, da se podigne do nacionalne klase, da se sam konstituiše kao nacija, i on je još nacionalan, mada nikako u buržoaskom smislu“.

Levi ekonomista Kostas Lapavitsas ističe da radnička klasa može samo na nacionalnom planu da zaštiti svoje interese i da ugrozi vlast buržoazije. Na donošenje odluka ona može da utiče samo preko unutrašnjih političkih mehanizama kao što su predstavnička tela, izvršna vlast, lokalna samouprava, mediji, civilno društvo i slično. Radnička klasa ima jake nacionalne karakteristike, internacionalno uvek ima korene u nacionalnom.

Pitanje je koliko ovakvi levičarski koncepti vrede na uzavrelom Balkanu, gde nacionalizam lako skreće u šovinizam. Desnica ima monopol na tom ideološko-političkom terenu. Ukoliko se levica na njemu nekritički pozicionira, izgubiće svoju ideološku poziciju.

A da li danas istorijski nacionalni mitovi mogu biti od pomoći za oslobađanje Srbije od neokolonijalnog položaja u kome se nalazi. Da li kosovski mit može pomoći socijalnoj emancipaciji. Smatram da ne. Balkanski narodi mogu povratiti suverenost i otvoriti perspektive razvoja samo ukoliko sarađuju i stvaraju političke saveze. Nacionalni mitovi ih u tome sprečavaju i uvode u neproduktivne sukobe.

Kuljić je suveren kada se kreće u domenu kompetencije sociologa, naročito kada piše o kulturi sećanja i tanatopolitičkim temama. Manje je produktivan kada je na ekonomskom terenu. On primećuje da i buržoazija govori o socijalnoj pravdi, ali samo zbog toga da bi sprečila revolucije i bune. Nije pre svega zbog toga. U kapitalizmu proizvodnja vrednosti je kolektivna, a prisvajanje privatno. Zbog eksploatacije, radnici su zakinuti za jedan deo svoje zarade, zbog toga je njihova kupovna moć manja. Marks je ukazivao da krize nastupaju zbog nedovoljne potrošnje radničke klase. Kapitalizam dovodi do ogromne proizvodnje roba, gomilanja bogatstva na jednoj strani i siromaštva na drugoj. Ali, ako je sve veći deo modernih društava proletarizovan, ko će onda da kupuje robe? U kejnzijanskoj ekonomiji ističe se da pravedna raspodela nije prvenstveno moralni imperativ, već služi stabilizaciji sistema. Ekonomisti koji su kritični prema neoliberalizmu, i kojih je u svetu sve više, uočavaju vezu između rasta nejednakosti i usporavanja privrednog rasta.

Kuljić smatra da je zaokret od fosilnog ka ekološkom, zelenom kapitalizmu nemoguć jer kapital nije zainteresovan za neprofitabilnu, ali dosta skupu čistu obnovljivu energiju (vetra, sunca i talasa). Profit se izvlači iz uglja i nafte. Verovatnije je da je tačno obrnuto. Zelena energija otkriva nove i gotovo neograničene mogućnosti za plasiranje ogromnih masa slobodnog kapitala. Posle krize 2007/09. finansijski sektor više nije u mogućnosti da apsorbuje akumulirani kapital, i on traži nova područja za oplođavanje. To što je zelena energija skupa za kapital je prednost, jer osiromašeni državni budžeti nisu u stanju da podnesu ogromne troškove za pokretanje tako velikog poduhvata. Kapitalizam proizvodi profit na dva načina. Najpre tako što uništava prirodu, a potom tako što je spasava od uništenja. Uostalom, troškove fundamentalnih istraživanja ionako će platiti država.

Iz pojedinih Kuljićevih stavova moglo bi se zaključiti da on u shvatanju nacionalnih identiteta sledi postmoderni, konstruktivistički pristup nacije kao „zamišljene zajednice“ (Benedikt Anderson). Nacija jeste moderna tržišna politička zajednica, nastala zbog potrebe kapitalizama da kulturno homogenizuje prostor, kako bi tržište bilo šire i da bi glatko funkcionisalo. Ipak, ne radi se o čistoj konstrukciji. Identiteti nisu samo pripisani i dekretirani, razvijaju se u dugim istorijskim periodima i duboko su internalizovani kod pojedinaca i grupa. Posebno je to slučaj na Balkanu, što i sam Kuljić uviđa kada balkanske nacionalizme kvalifikuje kao etničke i klerikalizovane. Istoričar Milorad Ekmečić u pravu je kad tvrdi da su nacije na Balkanu nastale ne na osnovu jezičkih, već na osnovu verskih razlika. Radi se o nacionalizmima „sudnjeg dana“. Zbog toga su toliko krvožedni, iracionalni i nije ih nimalo lako prevazići i dekonstruisati. Ideja o tome da se nacionalne napetosti na Balkanu mogu prevazići evropskim integracijama sve više gubi na uverljivosti zbog duboke sistemske krize EU. Kuljić dobro uočava da je EU politička tvorevina koja, pre svega, služi interesima krupnog kapitala.

Takođe, potrebno je naglasiti da je zaštita manjina legitiman i neophodan mehanizam za rešavanje problema diskriminisanih grupa. Problematično je to što se u neoliberalizmu „etnička pravda“ suprotstavlja klasnoj i što se manjinska prava nameću kao jedina tema. Kao da ne postoje eksplozivne društvene napetosti u osnovi kojih je klasni konflikt.

Zaštita seksualnih manjina i različiti kvir pokreti nastaju 60-ih godina 20. veka. Levica je otvorila te teme. Neoliberali su ih kasnije kooptirali kako bi potisnuli oblike diskriminacije koji ugrožavaju kapitalizam. Gej prava mogu da postoje uporedo sa eksploatacijom. Ali, ne znači da levica treba da odustane od zaštite manjina. Društva su u istoriji uvek bila netrpeljiva prema nestandardnim oblicima ponašanja.

Zaštita etničkih i verskih manjina postoji odavno. U međunarodnom pravu naročito je razvijena posle Prvog svetskog rata, ali, uglavnom, nije primenjivana. Nažalost, postoje situacije u kojima je primarni konflikt onaj između različitih kulturnih grupa i nacija i koji se mora rešiti. Bez sistema manjinske zaštite nemoguće je različite nacionalne grupe integrisati u istu političku strukturu. Najubedljivije su taj problem razumeli austromarksisti. Oni su zamislili razvijen sistem zaštite manjina kako bi očuvali Austrougarsku monarhiju (Adler, Rener).

U knjizi o Tolstoju Isaija Berlin iskoristio je jedan fragment grčkog pesnika Arhiloha da bi napravio razliku u pristupu između pisaca i mislilaca. Arhiloh kaže: „Lisica zna mnogo stvari, ali jež zna jednu veliku stvar“. Ovaj fragment obično je tumačen tako da je lisica, i pored svoje lukavosti uvek pobeđena jednom ježovom odbranom. Dovoljno je samo da on nakostreši bodlje. Berlin primećuje da među velikim stvaraocima postoji velika šizma između onih koji sve dovode u vezu sa jednim univerzalnim organizacionim principom, jednom centralnom vizijom, manje ili više koherentnom u skladu sa kojom oni razumeju, misle i osećaju. Na drugoj strani su oni koji slede više pristupa i ciljeva, često međusobno nepovezanih i protivrečnih. Drugi obično slede ideje koji su pre centrifugalne nego centripetalne, njihova misao je difuzna, prostire se na više nivoa, posmatra različita iskustva bez ambicije da ih uklopi u jednu unitarnu viziju. Za Berlina, Dante je jež, Šekspir je lisica. Platon, Lukrecije, Paskal, Hegel, Dostojevski, Niče, Ibzen i Prust su u različitim stepenima ježevi. Herodot, Aristotel, Montenj, Erazmo, Molijer, Gete, Puškin, Balzak i Džojs su lisice.

Zašto ovo pominjem? Zato što Kuljić, poput Gramšija i Polanjija razume da se kritika kapitalizma ne može ograničiti na kritiku političke ekonomije. Marksisti pre Gramšija bili su ježevi. Smatrali su da revolucionarna situacija i kriza kapitalizma neminovno vode ka revoluciji. Nisu poklanjali pažnju kulturnim faktorima koji blokiraju promenu, a potencijalno revolucionarnu radničku klasu pretvaraju u važan stub odbrane poretka, kao što je to bio slučaj u fašizmu. Kuljićev pristup je lisičast, ali ne u Berlinovom smislu. Za njega, kao i Gramšija, hegemonija ima jasno klasno jezgro. Ekonomija jeste ključna determinanta, ali samo u poslednjoj instanci, kako je primetio Altiser.

Kuljić jeste marksista, ali njegov osnovni ideološko-politički stav nadograđen je i saznanjima nemarksističke misli o društvu, koju on odlično poznaje i obilato koristi. Svaku svoju hipotezu podvrgava najstrožijem testiranju, problemima prilazi sa različitih aspekata i odustaje od nekih svojih stavova ukoliko zaključi da su pogrešni. Sam je svoj kritičar. Delimično i zbog toga što je malo njegovih kolega koji razmišljaju na sličan način. Za sociologiju u Srbiji Kuljić kaže da je od kritičke postala bezopasna komercijalna nauka umrežena u razne projekte koji joj diktiraju i hipoteze i zaključke. Otuda su njegove teorijske analize nedovršene, njegovu sociološku kritiku kapitalizma ne prate politikolozi, istoričari, o ekonomistima da i ne govorimo. Oni su više službenici kapitala nego kritički naučnici.

Iako je slika savremenog sveta u Kuljićevim analizama sumorna, poruka „Priručnika antikapitalizma“ nije pesimistička. Naprotiv, ona je borbena, ima gotovo mobilizacijsku snagu. On piše slično kao Trocki: „Gledano, pak, odozdo i vladajući ministri i pristigli oplenački kraljevi i prinčevi nam se čine velikima zato što smo na kolenima. Ustanimo!“ Gramši bi rekao da je u pitanju pesimizam razuma i optimizam volje.

Savremeni kapitalizam je ne samo drastično nepravedan, već iracionalan i neefikasan sistem. On je danas u dubokoj krizi, ali unapred se ne može reći da li će ta kriza biti prevaziđena socijalnom revolucijom ili će se javiti nove forme fašizma. Velike revolucije često su dolazile iznenada. Britanski istoričar Vernon Bogdanor voli da prepričava jednu anegdotu iz Beča 1914. Radi se o razgovoru austrougarskog ministra spoljnih poslova grofa Leopolda fon Berkhtolda, koji je 23. jula uputio ultimatum Srbiji, i Viktora Adlera, austromarksističkog teoretičara i jednog od socijaldemokratskih lidera. Adler kaže: „Ako Austrougarska uđe u rat, može se raspasti, a u Rusiji može izbiti revolucija“. Berkhtold je pukao od smeha i odgovorio: „A ko će povesti tu revoluciju u Rusiji? Da neće možda onaj Bronštajn, koji sedi u kafeu Central?“ Taj Bronštajn je bio Lav Trocki.

Čitajte više