Bajdenov plan

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Američka administracija je potvrdila da su opadanju udela nadnica u nacionalnom dohotku doprinele državne politike koje su teret poreza prebacile sa korporacija na radnike.
Foto: Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Joe Biden je uradio nešto što nijednom evropskom socijaldemokratskom lideru u poslednjih 40 godina nije pošlo za rukom. Predlog sporazuma G7 o uvođenju globalne minimalne poreske stope od 15 procenata, koji privlači najviše pažnje, samo je deo paketa. Najvažniji doprinos Bidenovog „Američkog poreskog plana“ je u tome što jasno definiše osnovni problem neoliberalizma: nadnice su preniske, a profiti previsoki.

„Udeo rada u nacionalnom dohotku već godinama opada“, kaže se u predlogu, „što je za radnike zabrinjavajući trend koji doprinosi rastu dohodovne nejednakosti“. Američka administracija je potvrdila da su opadanju udela nadnica u nacionalnom dohotku doprinele državne politike koje su teret poreza prebacile sa korporacija na radnike.

Možemo biti cinični u pogledu Bidenovih motiva ili očekivanih učinaka sporazuma u praksi, ali ovo je svakako istorijski trenutak. U prva dva veka industrijskog kapitalizma ekonomisti su verovali da su udeli rada i kapitala u raspodeli nacionalnog dohotka konstantni. Ronald Reagan i Margaret Thatcher su 80-ih godina odlučili da to promene.

Rezultati se vide u opustošenim britanskim predgrađima, napuštenim industrijskim zonama i redovima za pomoć u hrani. Razbijanjem sindikata Margaret Thatcher je radnicima oduzela moć da se pregovorima izbore za rast nadnica koji prati rast produktivnosti. U prvih 200 godina kapitalizma radnici su uglavnom uspevali da izdejstvuju „fer udeo“ u ukupnom ekonomskom rastu. Tako je bilo do 80-ih godina 20. veka.

Prema istraživanju Saveza sindikata, udeo nadnica u nacionalnom dohotku opao je sa rekordnih 64,5 odsto 1972. godine na oko 55 odsto 2008. i potom nastavio da opada. Glavni zadatak Laburističke stranke, ako njeno ime treba nešto da znači, morao bi biti povratak udela nadnica na nivo iz vremena kada su i obični radnici pristojno živeli – što bi podrazumevalo neutralisanje posledica višedecenijskog nepovoljnog trenda.

Poreskim merama koje je predložio Biden taj cilj se samo delimično može ostvariti. Naravno, neposredan razlog za podizanje poreske stope je ogroman dug koji je proizvela pandemijska kriza, kao i shvatanje da će države morati dodatno da se zadužuju i troše ako žele da ostvare cilj nulte emisije ugljenika do 2050. godine.

Države članice G7 su se saglasile da su dopustivši korporacijama da dobit usmeravaju u poreska utočišta (ne samo na uobičajena mesta, kao što su Bermuda i Kajmanska ostrva, već i u Luksemburg, Irsku i Delaver), ugrozile sopstvenu sposobnost da intervenišu u trenucima krize.

Drugi važan motiv iza Bidenovog plana je želja da se američki tehnološki giganti zaštite od mogućeg deljenja na manje kompanije. Evropska unija i evropske vlade predlažu ili uvode poreze na digitalne usluge za kompanije kao što su Facebook i Amazon kojima će se poreski prohodi iz Sjedinjenih Država preusmeriti u Evropu. Bidenov cilj je da poreskim planom podstakne prijavljivanje prihoda u Americi umesto u poreskim utočištima ili manjim zemljama.

Naravno, Velika Britanija je predloženu stopu poreza na dobit koja je inicijalno iznosila 21 procenat uspela da spusti na 15 procenata. Pošto je uspeo u tome, ministar finansija Rishi Sunak sada pokušava da izdejstvuje izuzeće za finansijske gigante sa sedištem u Londonu. Ali sporazum o porezu je solidan početak.

Neoliberalni ekonomski sistem je u ruševinama i opstaje samo zahvaljujući državnim zajmovima i novim emisijama novca. Problem je u tome što je neoliberalizam duh preduzetništva zamenio duhom rentijerstva. Kapitalizam više ne eksploatiše radnike, čak ni primarno, samo kroz rad. On to čini i ubiranjem „ekonomske rente“, direktno, kroz naplatu poreza, i finansijski, kroz kamate na studentske kredite, zajmove za kupovinu automobila i minuse na platnim karticama.

Eksploatiše nas monopolskim cenama koje smo prinuđeni da plaćamo za pristup internetu, za Amazon Prime ili za Apple kompjutere, jednostavno zato što je konkurencija uništena. Eksploatiše nas i kada koristimo internet, prikupljajući naše podatke i nudeći ih oglašivačima, vladama ili osiguravajućim društvima. Sam poreski sistem, koji je nekada bio noseći element mehanizma socijalnih transfera, danas osigurava prelivanje vašeg i mog novca na račune pijavica kao što su Lex Greensill i kompanija kao što je Serco.

Za bogate je sve u najboljem redu. Novac uložite u nekretnine čije će cene rasti; porez prijavite u nekoj dalekoj zemlji, zamećući mu trag preko nekoliko kompanija; i iskoristite bogatstvo da se izborite za punu autonomiju od stvarne ekonomije.

Konačni rezultat je trajna kriza. Možda vam se ne čini da je tako zato što se svakog dana otvaraju novi barovi i prodavnice finansirani jeftinim novcem iz centralne banke. Ali to nije ono što bi kapitalizam trebalo da bude.

Angažovanjem stručnjaka za tržište rada i heterodoksnih ekonomista koji razumeju suštinu problema, Bidenova administracija je pokazala da je jedina vlada unutar G7 koja to shvata. Američki liberalni establišment je morao da se pomuči da bi sačuvao demokratiju na poslednjim izborima i jasno mu je da mu ne ostaje mnogo vremena da američkim glasačima isporuči stvarnu redistribuciju i tako spreči povratak Trumpove administracije već polovinom ove decenije.

S druge strane, britanska vlada se još igra desničarskih populističkih igara. Radije će se sporiti sa Briselom oko kvota za kobasice za Severnu Irsku ili raspirivati kulturne ratove zbog klečanja engleskih fudbalera, nego pokušati da pronađe rešenje za ozbiljnu strukturnu krizu kapitalizma koja bi mogla ugroziti demokratije već tokom prve polovine ovog veka.

Šta je s opozicijom? Desno krilo Laburističke stranke maše zastavom „dostojanstvenog rada“. To je pohvalno. Ali dostojanstva najviše ima u radu koji se obavlja za nadnicu od koje se može živeti. U eri anemičnog rasta jedino šefovi imaju dovoljno novca za namirivanje ovog računa.

Laburističko rukovodstvo još nije sigurno želi li da se založi za brzu i odlučnu redistribuciju. Mnogi poslanici nisu sigurni šta će biti sa Keirom Starmerom posle izbora za Betli i Spen zakazanih za 1. jul (gde laburisti brane većinu osvojenu s razlikom od svega 3.525 glasova), pa je politika stranke u stanju hibernacije. Laburisti su s pravom pozvali vladu da podrži Bidenovu predloženu poresku stopu od 21 odsto, ali ministri u senci se još ne usuđuju da kažu najočigledniju stvar: stvarno ujednačavanje neće biti moguće dok udeo nadnica u dohotku ne poraste, a udeo kapitala ne opadne.

U međuvremenu je sindikatima prepušteno da se nose sa talasom deljenja otkaza i ponovnog zapošljavanja pod manje povoljnim uslovima u kompanijama kao što su British Airways i British Gas. Ova tehnika ima za cilj dodatne uštede na platama i uslovima rada ne bi li se posustale profitne stope prikazale u boljem svetlu.

Predlog zemalja članica G7 može funkcionisati jedino ako azijske i južnoameričke ekonomije u usponu pristanu da sarađuju. Čak i da se zatvore postojeća poreska utočišta, ubrzo bi nastala neka nova na nekim drugim mestima, u procepima između različitih jurisdikcija. Da bi predlog dao rezultate, on mora postati deo šire i objedinjene multilateralne inicijative u tom pravcu.

Zapravo nam je potrebna nova politička kultura kojom će izbegavanje plaćanja poreza na dobit zavređivati prezir isto koliko i pranje novca ili trgovina drogom. Nije slučajno što najluksuznije poslovne zgrade na Kanari vorfu pripadaju advokatskim firmama specijalizovanim da velikim korporacijama pomažu u izbegavanju poreza.

Zaista efikasan globalni poreski režim bi takve firme ostavio bez posla, ali Bidenov predlog nije dovoljan da se to postigne.

Ipak, ako bude ratifikovan, usvajanje ovog sporazuma je odlična prilika da se promeni tema. Dosad je pitanje glasilo: „Da li velike korporacije treba da plaćaju svoj deo poreza u fer iznosima?“ Biden postavlja pitanje: „Treba li radnicima dati veći, a korporacijama manji deo kolača koji zajednički stvaraju?“ U poslednje 4 decenije nijedan političar se nije usudio da izgovori to pitanje. Sada je ono ponovo otvoreno.

Preveo Đorđe Tomić

Čitajte više