Ko (se) boji rase još?

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Kakav svet vide i grade deca obrazovana da veruju u ovakve neistine? Koliko još ratova prošlosti će ti budući ljudi voditi?
Foto: Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

U Danasu je 18. juna izašao tekst Svetlane Tomić kojim se ukazuje na to da je rodna osetljivost kako istorijska, tako i etnička karakteristika srpskog jezika. Ovaj tekst prikazuje još jedan u nizu argumentovanih komentara na lingvističke (te i političke) napade uvijene u format „odbrane“ pravopisa srpskog jezika od doslednog urodnjavanja imenica i insistiranja na upotrebi, pa i tvorbi femininuma tamo gde je do nedavno neprikosnoveno vladala bratija, odnosno muški (gramatički) rod, a kao što je i dalje slučaj sa stručnim telima za standardizaciju srpskog jezika pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, odnosno Matici srpskoj. Naime, uoči i nakon stupanja na snagu Zakona o rodnoj ravnopravnosti 1. juna rasplamsale su se žestoke rasprave oko posledica koje će zakon imati po jezik. Sasvim uprošćeno, s jedne strane su feministkinje (i feministi) koje/i zahtevaju da jezik i prati i oblikuje društvenu realnost u kojoj su žene prisutne u svim zanimanjima, a s druge mandatari normativnog patrijarhalnog poretka i sapripadajućeg mu jezika (dobar pregled argumenata na obe strane dala je Sonja Gočanin za Radio Slobodna Evropa).

Pre samo nedelju dana, takođe u Danasu je izašao tekst u kojem je profesor Filološkog fakulteta u Beogradu i ugledni lingvista Ranko Bugarski izneo svoje mišljenje o rodno senzitivnom jeziku, odnosno protiv njegovog uvođenja. U pomenutom tekstu, profesor Bugarski se, očekivano, slaže s mišljenjem Matice srpske iznetom u pismu koje je nedavno potpisala stručna srbistička javnost i uputila vladi. Kako je objasnio, pismo ukazuje na neoprostivu lingvističku slabost projekta uvođenja rodno senzitivnog jezika, a to je „neizbežna a nedopustiva repetitivnost“. Dalje piše profesor da je u pomenutom pismu naveden samo jedan, ali ubedljiv primer iz udžbenika geografije za sedmi razred, koji glasi:

„Starosedeoci Amerike su Indijanci i Inuiti (Eskimi) (sic!). Oni pripadaju žutoj rasi (sic!)“ jer su, kako je objašnjeno, u Ameriku došli iz Azije.

Osvrnuvši se na tekst i primer Bugarskog, Tomić je navela da, ukoliko bi „Eskim/Eskimka“ i „Indijanac/Indijanka“ predstavljale tehnički nezgrapno rešenje za rodno senzitivni jezik, postoje rešenja koja je ponudila, recimo, Svenka Savić, borkinja za urodnjavanje jezika i politika u Srbiji tokom svoje višedecenijske naučno-istraživačke karijere. Autorka zaključuje da je urodnjavanje ne samo istorijski lingvistički fenomen srpskog jezika već i rezultat feminističkih politika i nauka u Srbiji, te da su se i za relativno nove profesije za žene i uprkos otporu patrijarhalnog poretka rešenja već iznedrila.

Međutim, budući da nedostaje čak i naznaka preispitivanja kategorije rase koju neguje srpski obrazovni sistem, postavlja se nezgodno pitanje o nedostatku kritičkog otklona prema rasizmu i belosti/belini među srpskim feministkinjama. Naime, čak i kada bismo primenili rodno osetljiv jezik, i to na način da izbegnemo fatalnu repetitivnost, izabrani primer bi i dalje ostao duboko rasno-nekritički problematičan i pored toga što bi bio rodno-politički precizan i odlučan:

„Starosedelice Amerike su Indijanke i Inuićanke (Eskimke). One pripadaju žutoj rasi“.

Dakle, s kulturološkim konceptom rase koji je ovde (naivno?) upotrebljen kao primer za (nemogućnost) građenja roda situacija je potpuno drugačija, odnosno nevidljiva. Iako se i tim pojmom više puta pozabavila profesorka Savić, jedna od pionirki romologije u Srbiji, u potpuno neprokomentarisanoj sadržinskoj cirkulaciji datog primera iz udžbenika za osnovnu školu ni Tomić, a ni Bugarski pre nje, nisu se na njega ni osvrnuli. A i zašto bi, kad je rodna problematika u Srbiji tako očigledno rasno nevidljiva, odnosno bezbojna, dakle bela, da je potrebno upotrebiti boje da se od njene beline rasno diferenciraju narodi sveta u udžbenicima. I dok se, tako, o rodu u jeziku može raspravljati, i za njega boriti, o rasama i belosti srpska lingvistika i ostale nauke nemaju šta da kažu.

Naime, potpuno sumanuto, anahrono i politički krajnje konzervativno postaje u Srbiji ne samo moguće, već i normalno: rasa se tretira kao utvrdiva biološka činjenica koja je razvrstana po bojama (!). Ljudi (žene i deca) pripadaju rasi. Dakle, rasa postoji mimo ljudi, ona je ne samo neminovnost, već i ontološki uslov za ljudsko postojanje, a deli se na različite boje… Takva neistina i netačnost, ali i pseudo-naučno oružje za razvrstavanje (pa time i ugrožavanje) ljudi po rasističkim kategorijama se, dakle, od malih nogu usađuje mladim naraštajima ove zemlje, pripremajući ih za svet političke dominacije u veličanstvenoj belosti.

Doduše, podela ljudi na osnovu „njihove“ rase i boje bilo je prisutno i u vreme kad sam u SFRJ pohađala osnovnu školu: tada su se dečaci i (neke) devojčice igrali/e „kauboja i Indijanaca“, gde su ovi potonji bili „crvena“ rasa, iliti „crvenokošci“ a kauboji nevidljiva, tj. rasa bez boje (dakle, bela), kao i „mi“, uostalom. No, nije ni to period u kome se u srpskom narodu prvi put odomaćila politička belost, jer izgleda da je najpoznatiji srpski prosvetitelj, Dositej Obradović svojim delom do dana današnjeg ostavio nevidljiv, te i neizbrisiv trag epohe u kojoj je živeo i u kojoj je (zapadna) Evropa uvela rasu kao naučni i boj(e)ni koncept, a srpska intelektualna elita zapadnoevropsku nauku i filozofiju kao svoj obrazovni i politički ideal.

Prateći osnovnoškolski program, očigledno je da Srbija intelektualno i dalje teži da svoju populaciju „prosvetli“ na način 18. veka. Uz to, nastavnim sadržajima nije mrska ni preko 100 godina stara metodologija kolonijalne antropologije, koja je utvrđivala i ljude razvrstavala po veličini mozga i drugim „biološkim“ razlikama, kako svedoči sajt sa osnovnoškolskim sadržajima na temu „Ljudske rase i njihove karakteristike“. Tu se tvrdi da svi ljudi pripadaju istoj vrsti (homo sapiens) koja se može podeliti na „četiri osnovne rase“. Tu možemo pročitati – a ako smo osnovnoškolke, moramo i naučiti – i da su „kakvkazoidi“ (tj. belci i belkinje) na osnovu boje kose i očiju „najraznovrsnija rasa“, a da većina tamnoputih ljudi (a ne ljudi uopšte, što je jedino tačno) koji žive u hladnijim krajevima pati od nedostatka vitamina D. Kakav svet vide i grade deca obrazovana da veruju u ovakve neistine? Koliko još ratova prošlosti će ti budući ljudi voditi?

Ipak, nije čitav nastavno-naučni kadar nesvestan grubog rasizma obrazovnih sadržaja, koji upućuje na urgentnost uspostavljanja kritičkih studija rase i beline, koji bi radikalno revidirao rasističku nepismenost i belost obrazovnog sistema Srbije. Na nedavno održanom Festivalu javne istorije u organizaciji Centra za primenjenu istoriju 11. juna upriličena je tribina na temu „Zaboravljeni Beograd: Razgovor o istoriji Roma/kinja u Beogradu pre i tokom Drugog svetskog rata“. Profesorka sociologije u školi se nakon razgovora iz publike javila s komentarom u vezi s nastavnim sadržajem na temu rase, s kojim ona ima problem, te uči svoje đake da „rase ne postoje, već su ih izmislili ljudi da podele (i porobe, dodala bih) ljude“. I pored toga što generacije đaka koje će ova profesorka podučavati nepostojanju rase, ali postojanju rasizma imaju mnogo sreće, pitanje je koliko još nastavnog kadra ima znanja i hrabrosti da preinači zvanični nastavni sadržaj u praksi. Uostalom, budući da je rasizam prevashodno sistemska pojava, neophodno je da mu se pristupi sistemskim rešenjem u koje bi spadali kako promena nastavnih sadržaja, tako i ustanovljavanje centra za kritičke studije rase i beline koji bi te sadržaje uobličavao. U suprotnom, anti-ciganizam, islamofobija, sinofobija i ostale vrste rasizama koje nesmetano širi srpski obrazovni sistem nastaviće da uobličavaju društvo u kojem će nasilje nad rasnim i entičkim manjinama nesmetano napredovati u svim, pa i svojim najsurovijim oblicima, i bez obzira na širenje rodne osetljivosti u društvu i jeziku…

Čitajte više