Cinizam zakona o sezoncima

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Ima unazad nekoliko godina kako se aktivno krenulo sa urušavanjem radnih prava u Srbiji.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Svrha donošenja Zakona o radnom angažovanju na sezonskim poslovima, prema objašnjenju Vlade Republike Srbije, dokidanje je rada na crno. Sindikati pak upozoravaju da je takav rad već obuhvaćen postojećim Zakonom o radu te da donošenje novog zapravo nalikuje ozakonjenju takvog rada lišenog svih garantiranih radnih prava. Irena Pejić i Marko Miletić analiziraju kontradikcije novog zakonskog prijedloga.

Ima unazad nekoliko godina kako se aktivno krenulo sa urušavanjem radnih prava u Srbiji. Proces traje mnogo duže, dabome, ali poslednja vlast je normirala radnu eksploataciju i ostavila mnogo štete. Pravni okviri uz pomoć kojih se štrpka deo po deo prava i dostojanstva su kreativni, cinični i često u suprotnosti sa postojećom zakonskom regulativom.

Tako je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja Republike Srbije sa novom ministarkom na čelu krajem prošle godine formiralo “radnu grupu za pripremu Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o pojednostavljenom radnom angažovanju na sezonskim poslovima u određenim delatnostima”. Osnovni zadatak ove radne grupe je bio da do kraja marta ove godine pripremi izmene i dopune tzv. Zakona o sezoncima. Ovo se, međutim, nije dogodilo, jer je uz kontinuirano praćenje procesa donošenja ovog nacrta i pisanja retkih medija, reakcija malobrojnih sindikata i velikog broja organizacija koje se bave radnim pravom, prvobitni nacrt povučen, te se sada radi na drugom. A ni taj drugi ne obećava.

Važeći Zakon o sezonskom radu je na snazi od 2018. i odnosi se na rad na pojedinim poslovima u poljoprivredi, šumarstvu i ribarstvu. Najavljene izmene ovog zakona ticale su se proširenja njegovog dejstva na određene delatnosti kao što su turizam i ugostiteljstvo, građevinarstvo, kućni i pomoćni poslovi te kreativne industrije, zatim na poslove poput pomoćnih konobara, kuvara, pomoćnih radnika na građevini, čuvanja dece i starijih lica, šetnje kućnih ljubimaca kao i poslova čišćenja i održavanja. Dok zagovornici novog nacrta zakona tvrde da bi mnogi od onih koji ove poslove obavljaju na crno bili zakonski prepoznati i uvedeni u pravni sistem, kritičari ovo vide kao svojevrstan cinizam.

I u samoj radnoj grupi koja je zadužena za izradu ovog nacrta postoje velika neslaganja između predstavnika vlasti i poslodavaca s jedne strane i sindikata s druge strane. Prvi nacrt koji je bio pred radnom grupom je podrazumevao mnoštvo problematičnih odredbi – mogućnost zaključenja usmenog ugovora između sezonskog radnika/ce i poslodavca, do dvanaest radnih sati dnevno, odredbe da poslodavac može da bude i fizičko lice i da se poslovi mogu obavljati u privatnoj kući poslodavca, mogućnost obavljanja rizičnih poslova u građevinarstvu, rad bez nadoknade, nepostojanje radnih prava iz radnog odnosa, nemanje mogućnosti odlaska na bolovanje, trudničko, porodiljsko, godišnji odmor, slobodne dane, sindikalno organizovanje.

Sindikalne kritike

Tako su iz Naled-a, organizacije članice radne grupe koja piše novi nacrt zakona, rekli da je osnovna “intencija proširenja zakona da se radnicima koji sada rade na crno, obezbede prava u skladu sa međunarodnim standardima”. Sindikati kažu da će se time suštinski rad na crno ozakoniti, ali pitanje koje se gubi iz vida jeste zašto bi država uvodila posebne poslove kako bi sprečila rad na crno kada ima pravne mehanizme da ga spreči na osnovu Zakona o radu, koje očito ne poštuje čim rad na crno (u tolikoj meri) postoji? Nacrt je velikodušno predviđao i nadzor, kako bi se zakon i „radnička prava“ poštovala, a njega je trebalo da sprovodi Inspekcija rada. Koliko pravnih mehanizma Inspekcija rada ima na raspolaganju da poslodavcima, ukoliko su u pitanju fizička lica na primer, bilo šta naloži: kako ćete ući u bilo čiju kuću da proverite da li je neko zaista tu i radi neprijavljeno?

Pritisci sindikata i dela stručne javnosti su doveli do povlačenja prvog nacrta ovog zakona ali ne i do odustajanja od ovakve fleksibilizacije rada. Na stolu pred radnom grupom se nedavno našao novi nacrt koji više ne govori o sezonskim poslovima već o olakšanom privremenom angažovanju radnika u slučaju povećanog obima posla kod poslodavca. Takav predlog je rezultat činjenice da se u mnogim delatnostima više ne može govoriti o sezonskim poslovima pošto se oni obavljaju tokom čitave godine, s tim da se poslodavcima ostavlja na volju procena o povećanom obimu posla. Tačnije, prema aktuelnom nacrtu ovog zakona poslodavac bi mogao i do šest meseci da angažuje mimo radnog odnosa recimo konobara ili radnika na gradilištu i ne postoje nikakve garancije da bi ih posle toga zaposlio već bi mogao iste osobe da ponovo angažuje “sezonski” samo uz drugačiji opis posla. Sindikati s pravom strepe da bi ovo i one radnike/ce koji sada imaju sigurnije ugovore moglo da prebaci u režim rada van radnog odnosa.

Bez obzira što sindikati podsećaju državu da prema Zakonu o radu osnovni preduslov za radno angažovanje mora biti pisani ugovor ni novi predlog ne ističe tu mogućnost ali uvodi dosta razrađen opis novog informacionog sistema koji bi upotpunio dosadašnju praksu usmenog dogovora. Nacrt predviđa da radnici/e mogu na sudu da potraže zaštitu svojih prava, međutim usled nepostojanja pisanog ugovora oni ne bi bili u mogućnosti da dovedu u pitanje opis posla, trajanje radnog angažovanja, uslove za bezbednost i zdravlje na radu, dnevno i nedeljno radno vreme, odmore u toku dana, visinu naknade za rad bez pripadajućeg poreza i doprinosa i rokovima za njenu isplatu.

Kao posebnu problematiku ovog nacrta stručnjaci navode i predviđeno radno angažovanje stranih državljana koje predviđa rad bez obaveze pribavljanja radne dozvole čime se krše odredbe važećih Zakona o strancima i Zakona o zapošljavanju stranaca, odnosno procedura za dobijanje radne dozvole za strance. Kako kaže Mario Reljanović: “Time se ozakonjuje sistem rada na crno stranaca iz 95 zemalja iz kojih je moguće ući u Srbiju bez vize, a među kojima su i destinacije sa kojih tradicionalno dolaze radnici-imigranti (kao što su Indija i Turska). Rad na crno ovih lica je prisutan u ogromnoj meri u poslednje vreme, o čemu nas je izvestila i inspekcija rada u više navrata.”

Vrhunac fleksibilizacije radnih odnosa

I pored postojećeg kakvog takvog pritiska stručne i šire javnosti, na izradi ovog zakona se radi i dalje, a radna grupa je proširena većim brojem predstavnika/ca vlasti ali i Naled-a. Lobisti se ne bave radnim pravima već stvaranjem dobre poslovne klime za poslodavce, koji će donošenjem novog zakona i one sa ionako za radnike nepovoljnih ugovora o privremenim i povremenim poslovima moći da angažuju po još (za radnike/ce) nepovoljnijim sezonskim poslovima.

Zakonski predlog je bez dileme dosledan politikama koje donosi i sprovodi ova ali i bivše vlasti u Srbiji – pojeftiniti radnu snagu i dovesti ljude u maksimalno zavistan položaj, jer gladni ne talasaju previše. Uvođenje novih režima se nastavlja i pored donošenja Direktive o predvidivim i transparentnim uslovima rada Evropske unije, koja jednim delom traži da se radno angažovanje stavi u okvire radnog zakonodavstva do 2022. godine, što će se po starom dobrom običaju u Srbiji odlagati dokle god je moguće.

Zato sada proces fleksibilizacije rada dolazi do svog vrhunca. Proces uvođenja novih režima rada se završava, nakon uvođenja ugovora o privremenim i povremenim poslovima i agencijskog zapošljavanja, na red dolazi donošenje novog Zakona o sezonskom radu, odnosno olakšanom privremenom angažovanju radnika u slučaju povećanog obima posla kod poslodavca, dok se, nakon fijaska sa frilenserima, čeka i Zakon o fleksibilnim oblicima rada. Svemu tome treba dodati i neosnovanu bezuslovnu promociju preduzetništva i regulisanje samozapošljivosti koje u potpunosti odgovornost države i poslodavaca za zaštitu radnika i njihovo zapošljavanje prebacuje upravo na radnike/ce.

Svi novi režimi rada suštinski obesmišljavaju Zakon o radu, jer on reguliše rad sve manjeg broja zaposlenih. Fleksibilizacija tako dovodi do otvorene radne eksploatacije koju država pravno normira, a radna snaga ostaje obespravljena i potplaćena. Jer kada nudite brojne mogućnosti za radno angažovanje radnika van radnog odnosa, recimo sezonskog konobara, kada će i da li će ikada on dobiti ugovor o radu ako je poslodavcima ostavljena mogućnost da ih zapošljava prema Zakonu o sezonskom radu, kako god da se zakon nazove na kraju? Ovo pitanje su postavili i iz inicijative A11 na razgovoru o pomenutom zakonu, ali odgovor od ministarke nažalost nisu dobili.

Tržište rada u Srbiji je već preplavljeno ponudama za slabo plaćene i povremene poslove. Fleksibilizacija rada i donošenje specifičnih zakona za radno angažovanje regulišu upravo zadovoljenje ove potrebe poslodavaca. I sve to u godini kada je ogroman broj radno angažovanih ostao bez posla iako to zvanične statistike nisu konstatovale jer je prekarni rad nevidljiv za statistiku, i u godini kada se priča o najvažnijoj zakonskoj promeni koja nas čeka uskoro – promena Zakona o radu.

U iščekivanju novog Zakona o radu

Prema procenama sindikata i organizacija koje se bave radnim pravima, više od polovine zaposlenih u Srbiji angažovano je na privremeno-povremenim poslovima. Oni koji i imaju sreće da imaju ugovore na neodređeno izloženi su rastućem riziku od gubitka posla, prethodne godine u krizi izazvanoj pandemijom i više nego inače. Nakon donošenja Zakona koji regulišu specifične poslove i radne angažmane sa minimalnim pravima za radnike a velikim prostorom za zloupotrebu za poslodavce, ostaje da vidimo kako će izgledati novi Zakon o radu.

Njegova izmena se dugo najavljivala za ovu godinu, predizbornu uzgred budi rečeno, ali je rok za njegovo donošenje pomeren. Iako se zvanično ne daju informacije kada se počinje na radu novog Zakona o radu, nezvanično se on neće dirati do posle izbora koji će najverovatnije biti održani sledećeg proleća.

Šta se može očekivati od novog Zakona o radu? Sudeći prema procesu fleksibilizacije i prekarizacije rada, malo šta dobrog možemo da očekujemo. Ako pratimo strukturu radne grupe za pisanje nacrta zakona o sezonskom radu, pretpostavka je da će sličan format postojati i za ZOR. Koliko će novi zakon okrnjiti radnih prava, socijalne zaštite, koliko će otvoriti prostora za stavke koje će detaljnije uređivati posebnim uredbama, odredbama i zakonima o radnom angažovanju?

Ili još važnije, koliko će otpora donošenje novog Zakona o radu proizvesti? Setimo li se prethodnih izmena, donetih 2014. godine i mlake reakcije sindikata, postoji bojazan neće doći do njihove oštrije reakcije, čak i da zakon bude radikalnije antiradnički (kakav je i prethodni). Kako će sa sednice Socio-ekonomskog saveta iskočiti na ulice da blokiraju donošenje novog Zakona o radu, kada recimo nije poznato da su pokrenuli ocenu ustavnosti odredbe o sindikalnom organizovanju koje je po važećem zakonu omogućeno samo zaposlenima (čitaj onim malobrojnima koji imaju Ugovor o radu), dok Ustav Republike Srbije pravo na sindikalno udruživanje jemči svima? Možda su sumnje promašene, ostaje da vidimo šta donosi sledeća godina.

Čitajte više