Karakteristike antisocijalnog poremećaja ličnosti

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Stresni životni događaji i traumatična iskustva takođe imaju veliki značaj u razvoju antisocijalog poremećaja ličnosti.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Antisocijalni poremećaj ličnosti je, kao i svi ostali oblici iz spektra poremećaja ličnosti, trajna, hronična struktura jedne individue koju odlikuju rigidni obrasci ponašanja, mišljenja i emocionalnog reagovanja. Opšta karakteristika svih poremećaja ličnosti je da ti obrasci značajno odskaču od onoga što se smatra društveno prihvatljivim. Dovode do toga da osoba ima teškoće u interpersonalnim odnosima, radu, partnerstvu, da pokazuje destruktivnost i/ili autodestruktivnost. Naznake poremećaja ličnosti mogu se uočiti od detinjstva, ali se dijagnoza ne postavlja pre 18. godine života.

Većina nas se verovatno nekada susrela sa osobom za koju bismo mogli da kažemo da je bezosećajna, beskrupulozna, da povređuje ljude oko sebe bez ikakvog osećaja griže savesti, kako bi zadovoljila svoje potrebe. Ako je ovakvo ponašanje pervazivno i ispoljava se u različitim situacijama, postoji šansa da ta osoba ima razvijen antisocijalni poremećaj ličnosti. Ljude koji imaju ovaj poremećaj nazivamo sociopatama.

Šta su ključne karakteristike ovog poremećaja? Sociopate su osobe koje ne uvažavaju prava i osećanja drugih. Vode se isključivo svojim interesom, ne poštujući ni moralne ni pravne norme, te se, kako bi dobili ono što žele, služe manipulacijom, prevarama, obmanama, pa i krađom i nasiljem. Kada dođe do toga da budu uhvaćeni u takvim postupcima, ne pokazuju žaljenje i krivicu, što potiče od njihove bazično nerazvijene empatije. Međutim, ukoliko se nađu u situaciji u kojoj im je bitno da se odbrane, verbalno će biti vrlo vešti, čak će i verbalizovati svoja osećanja, ali u realnosti ona ne postoje – nisu internalizovana.

Impulsivnost je takođe nešto što im je svojstveno, i zbog čega dolaze u sukobe sa zakonom. Žive od danas do sutra, nemaju izgrađenu sposobnost postavljanja realnih dugoročnih ciljeva, sve je podređeno njihovim trenutnim potrebama. Usled impulsivnosti su i neodgovorni, i to je ono što im pravi problem, recimo, pri zapošljavanju i dužem ostajanju na jednom radnom mestu. Rezultati nekih istraživanja pokazuju da kod osoba sa antisocijalnim poremećajem ličnosti postoji adrenalinska zavisnost, da usled toga ,,žive na ivici’’, kao i da se vremenom ono što ih uzbuđuje sve više i više usložnjava – najčešće u pravcu devijantnosti.

Kada kažemo sociopata, većina ljudi pomisli na osobu koja je počinila neki brutalan zločin, na serijskog ubicu, i slično. Međutim, takvi slučajevi su izuzetak. Većina njih čini lakše prestupe, dok je značajan broj osoba sa antisocijalnim poremećajem ličnosti, zapravo, veoma dobro uključen u društvo. Za njih kažemo da su visokofunkcionalne sociopate, i često ih karakteriše težnja ka tome da po svaku cenu budu uspešni, visoko pozicionirani u svojim profesijama i/ili društvu. Mogu da budu vrlo harizmatični, šarmantni i dopadljivi suprotnom polu. Toga su svesni i to često upotrebljavaju kao oruđe za manipulaciju.

Zastupljenost. Ovaj poremećaj je čak 6 puta zastupljeniji u muškoj nego u ženskoj populaciji, a generalno posmatrano javlja se kod oko 3% ljudi. Kod 80% njih, simptomi i naznake ovog poremećaja ispoljavaju se pre 11. godine života. Još kao deca, ove osobe mogu biti izraženo površne, impulsivne, nasilne, podmukle, egocentrične. Karakteristično je i da na tom uzrastu agresivnost ispoljavaju prema životinjama. Dijagnoza se, kao što smo već naveli, ne postavlja pre 18. godine života, ali je jedan od uslova za dijagnostikovanje to da su se određeni oblici antisocijalnog ponašanja ispoljavali pre 15. godine života.

Kako nastaje antisocijalni poremećaj ličnosti? Kada kod jednog ili oba roditelja postoji ovaj poremećaj veća je verovatnoća da će se poremećaj razviti i kod deteta, te se može reći da genetika igra određenu ulogu. Kroz istraživanja je zaključeno da određeni broj usvojene dece, čiji biološki roditelji imaju ovaj poremećaj, a koja rastu u negujućoj atmosferi, može ispoljiti antisocijalno ponašanje. Međutim, postoji i značajan broj primera da se u istoj situaciji antisocijalni poremećaj ličnosti ne ispoljava ni u jednom trenutku tokom odrastanja. Dakle, kao i kod većine drugih poremećaja, jedino ispravno je reći da je uzrok biopsihosocijalni – nalazi se u interakciji genetskih predispozicija, uticaja okruženja i životnih okolnosti.

Uočeno je, na primer, da je kod osoba sa antisocijalnim poremećajem ličnosti amigdala manja u poređenju sa drugim ljudima koji nemaju ovaj poremećaj. To je deo mozga zadužen za obradu stimulusa iz spoljašnjosti i nastanak emocija, te je to biološka osnova kojom se može objasniti nedostatak saosećanja. Međutim, za nerazvijenost empatije uzrok može biti i izostanak pozitivne afektivne veze između deteta i roditelja na ranom uzrastu, naročito majke. Ukoliko su prisutna oba faktora, šansa za razvoj antisocijalnog poremećaja ličnosti je veoma visoka.

Stresni životni događaji i traumatična iskustva takođe imaju veliki značaj u razvoju antisocijalog poremećaja ličnosti. Tu bismo mogli da svrstamo fizičko i seksualno zlostavljanje, zanemarivanje, napuštanje dece, bolesti zavisnosti roditelja, i slično. Utvrđeno je i da su deca kod koje postoji ADHD (deficit pažnje i poremećaj hiperaktivnosti) u povećanom riziku za razvijanje antisocijalnog poremećaja ličnosti, kao i deca kod koje postoji ranostartni poremećaj ponašanja.

Tretman. Osobe sa ovom vrstom poremećaja za pomoć se obraćaju uglavnom na nagovor porodice ili partnera, tek kada razviju zavisnost od psihoaktivnih supstanci, kockanja, seksa, sindrom izgaranja ili kada dođu u ozbiljnije sukobe sa zakonom. S obzirom na to da se radi o čvrsto ukorenjenoj strukturi i crtama ličnosti, psihoterapijski rad može biti veliki izazov. Nakon što se prevaziđe zavisnost, ukoliko je prisutrna, psihoterapija bi podrazumevala pomoć osobi da upravlja svojim ponašanjem – da ona, zapravo, nauči da osvešćuje da je ponašanje nešto što je u njenoj kontroli, da uvek ima izbor da li će nešto da kaže ili uradi ili ne, da unapred sagledava moguće posledice svojih budućih postupaka, te njihove prednosti i mane. Takođe je uglavnom potrebna pomoć u ovladavanju socijalnim veštinama i asertivnom komunikacijom, u redukovanju impulsivnosti, jačanju osećaja odgovornosti i za sebe i za druge, kao i u uvažavanju tuđih granica, i slično. Kao pomoćno sredstvo u kontroli impulsivnog i agresivnog reagovanja mogu biti uključeni i medikamenti. Preporučljivo je raditi i sa celom porodicom kao sistemom čiji je član osoba sa antisocijalnim poremećajem ličnosti.

Čitajte više