Papiri

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
U ovom času strane u sporu, Srbija i Kosovo, nisu zainteresovane da se spor reši, a svi drugi uglavnom pišu papire.
Foto: Slavica Miletić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

U načelu na hartiju se stavljaju predlozi rešenja pod pretpostavkom da strane u sporu žele da reše spor.

Jedna strana može da predloži drugoj rešenje, pa može da očekuje protivpredlog. Reč je naprosto o pregovorima.

Može da bude slučaj da stranke u sporu ne žele da nude predloge mada bi bile spremne da razmotre rešenja spora ukoliko bi ih neko predložio. Zato što, i to je važna pretpostavka, žele da reše spor.

U tom slučaju ima mesta za predloge bilo posrednika ili, recimo, nezavisnih savetnika. Ovi poslednji mogu da budu stručnjaci, diplomate, instituti, međunarodne organizacije, praktično bilo ko. I zaista, gotovo svakodnevno se mogu naći analize kriznih tačaka u svetu i predlozi kako da se oni reše. Postoji ne mali broj ljudi i institucija koji se, primera radi, bave jednim ili drugim balkanskim problemom.

Gotovo svi oni polaze od pretpostavke da postoji interes kako onih koji su u sporu tako i drugih koji trpe neke manje ili veće posledice nerešavanja spora da se spor reši. Jedino je problem kako bi to rešenje moglo da izgleda i kako bi oni koji ga sklapaju mogli da budu viđeni, recimo, u za njih važnoj javnosti.

Drukčije stoji stvar sa sporovima u kojima jedna od strana nije zainteresovana za rešenje jer smatra da je u prednosti. U tom slučaju je potrebno ponuditi rešenje koje je bolje od nastavka spora. I ubediti slabiju stranu da bi odbijanjem tog sporazuma zapravo prošla gore. Ovo nije neobično.

Uzmimo primer Kosova. Srpska strana uglavnom polazi, ne od juče, od pretpostavke da će proći bolje ukoliko ili uopšte ne pregovara ili ne prihvata ponuđena rešenja. To se dosad nije pokazalo kao tačno, ali se pristup, koliko se može videti, ne menja. Na kosovskoj strani, opet, utvrđuje se uverenje da se zapravo spor sam od sebe rešava kako vreme protiče i sporazum sa Srbijom nije zapravo ni potreban.

U tim okolnostima predlozi koji se stavljaju u papire ili nepapire, kako se to kaže, nisu realistični jer polaze od pretpostavke da su strane u sporu sklone sporazumu, a to u stvari nije tačno.

Tako da su potrebni predlozi koji imaju dvostruki cilj. Da ubede stranke u sporu da im je u interesu da se dogovore. Pa onda da se ponude moguća rešenja. Naravno, reč je o međusobno zavisnim zahtevima, ali ne u tom smislu da je potrebno ponuditi sporazum koji bi obema stranama dogovor učinio prihvatljivim.

Ne mali broj papira polazi upravo od te pretpostavke. Kako bi bilo da se stranama u sporu sporazum učini prihvatljivim jer će im se ponuditi rešenje koje je poželjno. Tako da pisci, često analitičari ili stručnjaci upućeni u stvar pođu od toga šta je za strane u sporu važno, pa onda traže rešenje koje bi bilo s tim u skladu. Recimo, institut ili grupa upućenih osoba dobije pitanje od treće strane: pošto vi poznajete problem i aktere, šta bi trebalo da im se ponudi kako bi se dogovorili i tako se spor okončao?

Recimo, pretpostavimo da Srbiji ponudimo aneksiju Republike Srpske, da li bi to bila dovoljna zamena za Kosovo? Zašto bi to moglo da bude privlačno srpskoj strani? Zato što, pretpostavka je, ona ceni sporove i rešenja teritorijalno. Tako da rešenje mora da sadrži teritorijalne korekcije.

Problem za pisce papira ili nepapira jeste što uopšte ne mora da bude tačno da su strane u sporu zainteresovane za, recimo, teritorijalna rešenja. U kom smislu bi, recimo, aneksija Republike Srpske bila srpskom rukovodstvu privlačnije teritorijalno rešenje od postojećeg? Ukoliko nije, zašto bi oni nešto dali zauzvrat takvom vidu teritorijalnog proširenja? Slično se može reći i za sva druga rešenja u papirima koji se zasnivaju na pretpostavci da strane u sporu zapravo teže sporazumu, te je samo potrebno naći rešenje koje mogu da prihvate i u javnosti predstave kao uspeh.

Isto se može reći i za kosovsku stranu. Ako se pođe od pretpostavke da bi tamošnje vlasti bile spremne da učine velike ustupke kako bi se zemlja učlanila u Ujedinjene nacije, nije jasno da bi to bilo viđeno kao bolje nego položaj u kojem se zemlja sada nalazi. Bilo je predvidljivo da će u nekom času na vlast doći oni koji će reći da je bilo dosta popuštanja.

U tim okolnostima obično spor biva rešen ne tako što se pišu papiri već tako što se neposrednije utiče na spremnost da se spor reši. Onda nastaje vreme kada ima smisla ispitivati koje bi i kakvo rešenje bilo prihvatljivo za strane u sporu. U ovom času strane u sporu, Srbija i Kosovo, nisu zainteresovane da se spor reši, a svi drugi uglavnom pišu papire. Tako da rešenje spora nije na vidiku.

Čitajte više