Zašto žrtve seksualnog nasilja ne govore o svojim traumama?

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Zdravstveni problemi, kao što je posttraumatski stresni poremećaj, depresija, fizički zdravstveni problemi, kao što su polno prenosive infekcije, ostaju neotkriveni, komplikuju se vremenom.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Priča o nasilju uošteno, uključujući i seksualno nasilje, teško nalazi svoj put van unutrašnjeg sveta žrtve, čak i u terapijskoj sobi. Izbor tišine vezan je za mnoštvo razloga, kao što su: stid, krivica, strah da drugi neće poverovati šta se zaista dogdilo, mitovi vezani za seksualno nasilje, posebno za silovanje, značajne su barijere za glas žrtve. Smatra se da značajan broj žrtvi proživi u tišini, noseći sami ovaj teret, u društvu gde se osećaju nedovoljno sigurni da ispričaju svoje priče, potraže i dobiju pomoć.

Neosetljivost porodice, bliskih osoba, profesionalaca, društva u celini i krivljenje žrtve, dovode do odustajanja i uverenja da proces lečenja nije efektivan, bitan i smislen.

Muškarci se suočavaju sa još većim brojem barijera, jer rodne i seksualne norme mogu delovati kao prepreke (tradicionalno uverenje je da se seksualno nasilje ne može dogoditi heteroseksualnom muškarcu). Ovo se nažalost odnosi i na mušku decu koja prijavljuju seksualno nasilje, uključujući i izloženost fizičkom i psihičkom nasilju od strane odraslih kojima su se poverili. Osećaj krivice, koji se posledično javlja, dovodi do konfuzije u ličnosti, razvojnih problema i uvećava rizik od ponovljenog nasilja.

Nasuprot navedenim društvenim reakcijama, podrška, razumevanje, neosuđivački stav, otvorenost da se čuje priča i borba osobe koja je preživela, doprinose osećaju sigurnosti, bezbednosti i deluju lekovito na njenu ličnost. Imati sigurnu osobu, sigurno mesto za priču, osećaj poverenja u izgovoreno, značajno redukuju simptome postraumatskog stresnog poremećaja, depresije i anksioznosti. Ubrzava se proaktivan odnos prema traumi, traganje za informacijama o prevazilaženju, osnaživanju ličnosti, pristupu službama stručne pomoći.

Zašto se žrtve seksualnog nasilja odlučuju da progovore o traumi?

Priča o seksualnom nasilju je deo procesa oporavka, u kom je žrtva stekla dovoljno snaga da iznese svoju priču i njene posledice, da je upotrebi kako bi zaštitila druge i izazvala promene u društvu.

Javno razotkrivanje ovakve traume je višeznačno iskustvo koje utiče na proces oporavka na različite načine. Motivacija za ovakav postupak vezuje se sa potragom za značenjem kroz unošenje socijalnih promena, zatim sa procesom ličnog psihofizičkog oporavka, U procesu oporavka, razotkrivanje je pomoglo žrtvama da učvrste svoje rezilijencije i osnaže sopstveni aktivistički identitet, kao i da refrejminguju sopstveni narativ. To praktično znači da je slika događaja ostala tu, ali je ram drugačiji, takav da ističe snage preživele/preživelog. Poboljšanje interpersonalnih odnosa je takođe jedan od benefita ovog procesa.

Ipak, ovakav proces nosi svojevrsne rizike. Ulazak u sudski proces, javno iznošenje duboke povrede koja se osobi dogodila, može je izložiti i dovesti do osećaja ponovne viktimizacije. Do ovoga može doći iz više različitih razloga: reakcija javnosti, bez obzira da li je reč o užem ili širem socijalnom krugu, nedostatak adekvatne podrške, izlaganje ranjivog dela života kao fokusa identiteta osobe. Optuživanje žrtve, na bilo koji način, može se dogoditi u trenutki prvog razotkrivanja traumatskog događaja. Stavljanjem krivice ili odgovornosti na žrtvu, umanjuje se zančaj traumatskog događaja i odgovornosti pravog krivca. Ovo dovodi do dodatnog pogoršanja kod žrtve jer bez obzira šta neko drugi kaže, emocionalne reakcije su i dalje izuzetno negativne i snažne. Ovakvo izlaganje nepodržavajućem okruženu naziva se sekundarna viktimizacija, odnosno doživljaj ponovne izloženosti istom nasilju.

Prvo iskustvo otvaranja priče je negativno, sa jakom osudom ličnosti, tišina se posmatra kao zaštita od ponovnog izlaganja ranjivost. Ličnost je značajno pogođena, vrednost je povezana sa traumom, određuje se kroz nju, mnogi detalji događaja su potisnuti, praznine, zbog spoljašnje osude, počinju da se popunjavaju konstrukcijama kao što su: “Mora biti da je postojao nekakav pristanak sa moje strane, ako se ne sećam događaja”.

Prvo otvaranje priče praćeno je umanjivanjem i samog događaja i osećanja žrtve. Ovakve reakcije mogu doći zbog tendencije da se održi tajna (roditelji, bliske osobe), zatim zbog okolnosti u kojima se seksualno nasilje dogodilo (žurka, izloženost alkoholu i sl.)

Šteta koju nanosi tišina

Problemi koje izaziva tišina se odnose na odaljavanje od adekvatne, stručne pomoći, znanja koje im je potrebno da bi razumeli posledice trauma i simptome koji nastaju, znanja na osnovu kojih mogu u svoj identitet ugraditi reč “preživeli”, a ne “žrtva”.

Ne razmenjuju priče i osećanja sa drugima – nema benefita razmene problema, ne čuju šta se dogodilo drugima, ne znaju njihova osećanja kako bi normalizovali sopstvena uz uverenje da se mogu oporaviti.

Programi prevencije i tretmana ostaju nedovoljno razvijeni, kako stručnjaci nemaju dovoljno informacija i znanja o žrtvama, te ne mogu naći uskospecifične načine tretmana i pomoći u oporavku.

Zdravstveni problemi, kao što je posttraumatski stresni poremećaj, depresija, fizički zdravstveni problemi, kao što su polno prenosive infekcije, ostaju neotkriveni, komplikuju se vremenom.

Navedeni zdravstveni problemi utiču na sposobnosti za učenje, radne sposobnoti, konekcije sa drugima, zdrave socijalne interakcije, vode u začarane krugove anksioznosti i strahova koje ih limitiraju da započnu partnerske odnose, ostvare porodice i potomstvo (npr. strah od retraumatizacije i fizičkog dodira kod neobrađenih trauma).

Termin skriveno silovanje odnosi se na osobe koje jesu doživele silovanje, ali samu traumu ne definišu na taj način. Ovo se smatra jednim od faktora zašto silovanje prolazi neprijavljeno. U jednoj studiji, donet je zaključak da čak polovina žena koje su preživele silovanje, tu traume ne definiše na taj način. Ovo je veoma problematično u ranim stadijumima tretmana, kako seksualna trauma može trigerovati mnoštvo problema koji zahtevaju stručnu pomoć. Osećaj odgovornosti i krivice pripisuju sebi, što pravi dodatne probleme i povrede ličnosti.

Nedostatak jasnog imenovanja traume, nedostatak razotkrivanja, doprinose višem stepenu stresa.

Limitira se edukovanje javnosti o seksualnom nasilju, čime se stereotipi i mitovi održavaju.

Dobiti otvaranja priče

Istraživanja pokazuju da je efekat razotkrivanja traume pozitivan kada postoji pozitivna, podržavajuća reakcija osobe od poverenja. Smatra se da je većina preživelih rekla svoju priču o seksualnom zlostavljanju barem jednoj osobi. Ovo iskustvo je ocenjeno kao katarzično, kao prvi korak ka traženju pomoći u lečenju nastalih simptoma. Većima osoba i progovori iz potrebe da razreši težinu simptoma koji su posledica traume.

Iako svaka žrtva ima različite potrebe u odnosu na samu traumu, razotkrivanje u sigurnom prostoru pomaže redukciju negativnih emocionalnih posledica. Takođe, osoba tokom ovog procesa razotkriva sebi kakvu vrstu podrške treba. Razotkrivanje je povezano sa nižim nivoom anksioznosti, depresije i suicidalnosti.

Deljenje sa porodicom, prijateljima ili stručnim osobama, pomaže da se otkloni deo stresa sadržanog u ovoj informaciji.

Terapija pisanjem, u sigurnom terapijskom okruženju, imala je izuzetno pozitivne efekte na mentalno zdravlje. Postoje dokazi da je uticaj značajan i na fizičko zdravlje, kako je stres tajne izuzetno visok, odražava se na imuni sistem i ređe posete lekaru.

Javno iznošenje priče o preprekama, rizicima, o samoj realnosti seksualnog nasilja, krucijalno je u njegovoj prevenciji.

Šta je potrebno kako bi se pružila adekvatna podrška i pomoć-smernice za bliske osobe

Znanje je uvek prvi korak ka rešavanju problema i pružanju adekvatne podrške. Znanje obuhvata učenje o psihičkim i fizičkim posledicama traume, rizicima, dugoročnim posledicama postraumatskog stresnog poremećaja, negativnim uticajima nedovoljne osetljivosti i prebacivanja odgovornosti na preživelu/preživelog.

Motivisanje u podržavajućem okruženju kroz isticanje benefita tretmana, promenu slike o sebi, otklanjanje traume i njenih posledica. Pronalaženje pravog mesta i pravih osoba za ranjivost može biti kroz psihoterapiju, individualnu ili grupnu.

Podrška u prevazilaženju barijera – ponovo se vraćamo na prvi korak, odnosno zanje o tome koje barijere postoje i koliko moćan njihov negativni efekat može biti.

Isticanje moći da se pomogne drugim preživelima, da se kroz razmenu priča oseti snaga poruke “Niste sami”.

Validacija negativnog iskustva, ali i snaga preživelih je put ka osećaju oslobađanja i nepoistovečivanja traume sa kompletnom ličnošću.

Zahvalnost i ispoljavanje ljutnje i besa i kod drugih ljudi, pomaže da se osoba poveže i sa sopstvenim drugim negativnim osećanjima, ne samo osećanjem nemoći.

Isticanje značaja podele, povezivanja sa drugim preživelima, eliminisanja internalizovanih glasova osuda, osnaživanja ličnosti.

Pružanje kontinuirane podrške u pronalaženju stručne pomoći, praćenje napredka tretmana, empatična pitanja, aktivno slušanje bez osude, strpljenje, koliko god oporavak trajao.

Čitajte više