U susret septembru 2021.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Da li će domaće škole i treću po redu školsku godinu u vanrednim okolnostima dočekati nespremne? Čitalac se smejulji, jer pitanje je lako.
Foto: Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

U Britaniji bukti rasprava i padaju ostavke – zbog obrazovanja. Kevinu Collinsu tamošnja vlada naložila je da osmisli plan za oporavak škola od posledica mera u borbi protiv zaraze. Collins je plan osmislio i od vlade zatražio 15 milijardi funti da ga sprovede. Vlada je odobrila jednu i po milijardu. Collins se u znak protesta protiv ove odluke povukao sa funkcije. Iz vlade objašnjavaju da je jedna i po milijarda funti ogroman novac. Stručnjaci za obrazovanje u Britaniji objašnjavaju članovima vlade da je problem nastao zbog virusa korona u obrazovanju daleko veći. U poređenju s njim, i 15 milijardi je malo.

Argument radnika u prosveti ide otprilike ovako: deca su u prošloj i ovoj školskoj godini izgubila između 110 i 190 dana u školi; oko dva miliona dece uopšte nije učilo za to vreme; deca sa posebnim potrebama i deca iz siromašnih sredina posebno su pogođena manjkavim školovanjem u okolnostima zaraze; u nekim delovima Britanije gde su škole bile duže zatvorene posledice će biti još teže. A posledice su: deca nisu naučila ili su izgubila naviku da uče; to će im nadalje znatno umanjiti šanse i u vezi sa školovanjem i u vezi sa traženjem posla.

U Britaniji se dakle strahuje da bi čitava jedna generacija mogla biti izgubljena ako se nešto hitno ne preduzme. Zato se pored ostalog predlaže dodatna nastava za decu iz merama najviše pogođenih grupa. Da bi se preduzeli bilo kakvi potezi, za to su potrebna sredstva. Collins ih je procenio na 15 milijardi, uz izraženi strah da bi šteta ako se ništa ne preduzme mogla biti mnogo skuplja. Vlada se pak diči što je u stanju da izdvoji i jednu desetinu od tih 15 milijardi. Nadalje rasprava teče očekivano – vladi se pokazuje kako je za neke druge stvari (poput vojske, na primer) bila spremna da izdvoji višestruko veći novac.

Ali, šta je nas briga za Engleze i njihove tužne priče o tamošnjim školama. Zato hitro nazad u Srbiju. Jer ovde najveći problem trenutno u vezi sa obrazovanjem jeste – proslava mature: hoće li se ili neće slaviti i da li će se slaviti u školi ili izvan nje? Da, da, to je taj raspevani balkanski mentalitet: udri brigu na veselje. Ako bi radoznali čitalac ipak hteo da sazna, po analogiji sa podacima iz Britanije, koliko su dana u školi izgubila deca u Srbiji, te kako su se mere zaštite od virusa odrazile na školovanje dece sa posebnim potrebama ili dece iz siromašnih sredina – to je ipak samo njegova stvar, pa neka to sam i reši.

Dobro, nije tako. Imao bi čitalac gde to da sazna. Nastavnici uveliko pričaju o tome. O tome bi glasno govorili i predstavnici sindikata prosvetnih radnika, ako bi ih iko pitao. Malo ko ih pita. A evo šta bi otprilike rekli: deca u prošloj i ovoj školskoj godini uglavnom ništa nisu radila (što su pokazali i totalno besmisleni probni testovi). Iako ništa nisu radila, u dnevnicima stoji da se gradivo uredno prešlo i savladalo. Nadalje, jedan nemali broj dece i nastavnika ni posle godinu i nešto dana nije dobio opremu potrebnu za izvođenje nastave na daljinu. Ta deca i nastavnici bili su potpuno isključeni iz škola.

Ali, to nigde nije zabeleženo. Beleži se privid da je sve bilo kako treba u teškim okolnostima. Ministar prosvete… ne, nije Šarčević, ali kao da jeste, kaže: „Uspeli smo uz sve elektronske servise, digitalno opismenjavanje nastavnika. Fali kontakt učenik-nastavnik, ali u početnim razredima smo to ostavili zbog sticanja radnih navika i socijalizacije, tako da mislim da u tom delu niko nije zakinut“. Ministar laže, ali ko mari. Nastavnici, roditelji i đaci uglavnom su se dovijali pomoću štapa i kanapa – kakvo crno digitalno opismenjavanje. Ali, čak i da su se digitalno opismenili, to ne bi značilo ništa iz ugla obrazovanja.

Jeste, baš zato što nije bilo kontakta „učenik-nastavnik“, ali ni kontakta „učenik-učenik“, kao ni svih drugih kontakata bitnih za socijalizaciju dece i sticanje navika i veština za učenje i komuniciranje. Ti kontakti pak, što se ministra tiče, zaslužuju tek uzgrednu napomenu, jer je najvažnije da – „niko nije zakinut“. Pobogu, ministre, pa svi su zakinuti i sad bi to nekako moralo da se popravi. Ali, kako da se popravi kad ministar odbija i da registruje da je nastala (možda nepopravljiva) šteta. Može li se ovde zamisliti ministar prosvete koji će pred Anu Brnabić izaći i zatražiti novac za oporavak škola posle krize?

Ne može, naravno. Jer ovde ministar prosvete ne služi školama. On služi vladi i njenoj predsednici (i njenom šefu) tako što ih štiti od nezadovoljnih a u stvari očajnih radnika u školama. I dok nastavnici očajavaju, roditelji i deca se spremaju za maturu, to jest za matursko veče. Gde će ići i šta će obući – deca. I kako će to da plate – roditelji. Iz tog ugla, ministar u stvari radi dobar posao. Jer je ovde izgleda još samo nastavnike briga za obrazovanje. Što opet ima smisla, jer im je to posao, od toga žive. Dok roditelji i deca odavno, od 2012, jasno vide da je obrazovanje za uspeh u Srbiji – nebitno.

Ništa nam tu nije novo ni nepoznato. Ali, za kraj, ipak evo jedne pitalice: šta ako se ovog leta ne završi zaraza i šta ako nova školska godina ponovo krene pod pretnjom korone? Da li će domaće škole i treću po redu školsku godinu u vanrednim okolnostima dočekati nespremne? Čitalac se smejulji, jer pitanje je lako. Kao što je Šarčević dočekao septembar 2020, posle drugog polugodišta školske 2019/20, Ružić dočekuje septembar 2021. posle školske 2020/21 – pa nećemo valjda i posle leta imati koronu, ufa se on. Tako malo je dovoljno da se bude ministar prosvete – biti glup i uzdati se u sreću.

Čitajte više