Radna snaga i sirovo meso

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Problem je to što u očima režima mi više nismo ni pojedinci, ni članovi zajednice, ni ljudska bića.
Foto: Slavica Miletić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Predsednica vlade dosetila se šta je „ključ za omogućavanje autonomije svakog pojedinca u našem društvu“. Pre nego što obelodanimo njenu ingenioznu dosetku, podsetimo se šta je autonomija i s kakvim režimom imamo posla.

Doslovan prevod reči autonomija bio bi samozakonodavstvo. Autonoman je onaj ko živi u skladu sa zakonima i pravilima koje sam donosi. Ta pravila mogu biti obavezujuća za sve i u tom slučaju govorimo o političkoj autonomiji. Lična autonomija, sa druge strane, ukazuje na slobodan izbor odluka koje donosimo u svojim privatnim životima, a koje moraju biti u skladu sa obavezujućim zakonima.

Što se režima tiče, dovoljne su dve paradigmatične slike. Prva govori o stepenu političke, a druga o stepenu lične autonomije. Na istraživanje javnog mnjenja jedne od opozicionih partija, Zorana Mihajlović reaguje prilično agresivno, optužuje opoziciju da manipuliše istraživanjima i poziva je na izbornu crtu. „Izađite na izbore“, kaže Mihajlović, „pa da vidimo da li zaista imate podršku kojom se hvalite, ili je ona zapravo minorna i zato ste nervozni“.

Dok opozicija ovim istraživanjima (bez obzira koliko su relevantna) pokušava da ohrabri birače i svoje zahteve prikaže kao legitimne, dotle režim svaki svoj potez pravda isključivo izbornom pobedom, a same izbore u potpunosti kontroliše. Od medija, preko zloupotrebe javnih resursa i pritisaka na birače, do konačnog prebrojavanja glasova. Drugim rečima, režim samovoljno donosi (katastrofalne) političke odluke, tvrdi da na to ima pravo jer sprovodi narodnu volju iskazanu na izborima, a izborne rezultate prekraja po sopstvenom nahođenju. Toliko o političkoj autonomiji žitelja Srbije.

Druga slika tiče se sadržaja zakona koje režim donosi i lične autonomije stanovništva. Zakoni se u Srbiji pišu gotovo isključivo na štetu obespravljenih i slabih. Dovoljno je da pogledamo novi Zakon o zaštiti poslovne tajne ili izmene Zakona o sezonskom radu kako bismo uočili da se svakom novom normom degradira položaj radnika u odnosu na državu i kapital. Što je radni narod u nepovoljnijem položaju, to je njegov prostor lične autonomije manji.

Bez političke autonomije žitelji Srbije ne mogu uticati na zakone i obezbediti sebi pristojan život, dok im je bez lične autonomije i egzistencijalne sigurnosti teško da promene svoj politički status. Ovakva situacija režimu savršeno odgovara. Zašto bi onda premijerka želela da pojedinci odjednom postanu autonomni?

Ne možemo razumeti ovaj samoubilački nagon Ane Brnabić dok konačno ne čujemo šta je njen predlog. Rešenje je, kaže ona, digitalizacija i digitalna inkluzija. Naivni čitalac je verovatno ostao razočaran, dok je opreznom odjednom sve jasno. Dok je ovaj prvi očekivao otkriće njene ljudskosti i zabrinutosti za građane, ovaj drugi je tražio pozadinski interes. Ne samo da režimska digitalizacija i autonomija nemaju ama baš ničeg zajedničkog (što ne znači da se digitalnom inkluzijom ne bi mogao proširiti prostor i lične i političke autonomije), nego se iza priče o digitalizaciji zapravo kriju velike pare.

Znatan deo budžeta troši se na IT poslove koji su očigledno namešteni i služe da se izvuče javni novac. Tako je, recimo, softver za obračun plata u javnom sektoru plaćen 1.000 puta više od njegove realne cene. Slično je i sa opremom za digitalizaciju sistema socijalne zaštite. Kao što vidimo, naprednjačka digitalizacija ne samo da ne širi naš prostor autonomije, već ga direktno sužava. Dok pola miliona ljudi živi sa primanjima manjim od 13 hiljada dinara, bez mogućnosti da učini išta više od pukog i teškog preživljavanja, režim izvlači desetine miliona evra za takozvanu digitalnu uključenost.

Na kraju, premijerka, iz režimske perspektive, ni ne greši kada digitalizaciju prepoznaje kao „ključ za omogućavanje autonomije svakog pojedinca u našem društvu“. Problem je to što u očima režima mi više nismo ni pojedinci, ni članovi zajednice, ni ljudska bića. Samo gola radna snaga i sirovo meso „Za njihovu decu“.

Čitajte više