Vučićev Ranković i ostale pukotine u monolitu

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Homeostaza, ekvilibrijum, stabilnost – sve su to reči koje bi bile do kraja primenljive da ljudi žive u termostatima.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Tenzije unutar Srpske napredne stranke postaju sve izraženije. Jesu li posrijedi prolazni unutrašnji sukobi koje će Aleksandar Vučić riješiti ili postoji opcija cijepanja stranke? Vuk Vuković analizira motive sukoba, metode rješavanja i moguće scenarije.

Za nešto manje od godinu dana, tačnije u maju 2022. godine, Srbija će izvesno proći kroz još jedan izborni ciklus u kome će se – u odsustvu nekog krupnijeg iznenađenja – ponovo potvrditi apsolutna prevlast Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića. Time će se, dakako, ponovo “podvući crta” i “ojačati demokratski legitimitet”, a tekući mandat stajaće garniture biće pred “sudom naroda”. Međutim, u maju 2022. godine biće prilike i potrebe da se podvuče jedna mnogo deblja, važnija crta – biće tada punih 10 godina od kako je došlo do poraza koalicije oko Demokratske stranke na parlamentarnim i predsedničkim izborima i smene vlasti.

U međuvremenu su mnogi komentatori, u želji da pouzdano periodizuju srpsko višestranačko iskustvo ili oroče trenutni režim i tako sebi olakšaju, uočili da se od 1990. godine smene vlasti odigravaju po modelu “desetke”. Vlast Slobodana Miloševića potrajala je oko deset godina (1987/1990-2000); nisu mnogo duže potrajali ni njegovi protivnici-pobednici (2000/2001-2012); znači, neće ni Vučić i SNS mnogo duže. Nije izvesno da li će se obistiniti ovo “proročanstvo o tri desetke” (ne one studentske koje je predsednik Srbije nedavno dobio na Visokoj sportskoj školi) jer ovog puta imamo posla sa nečim sasvim drugačijim od prethodne dve garniture. Vlast SNS je krajnje stabilna, skoro pa monolitna, što je i uzrok i posledica “privatizacije” Narodne skupštine. Nekadašnja koalicija oko DS o tome je samo mogla da sanja, sa svojim manjinskim vladama i Srpskom radikalnom strankom kao godinama najvećom opozicionom strankom. Jedinstvo i apsolutna prevlast SNS su postignuti u uslovima (ekonomske) otvorenosti ka svetu i bez pritiska rata, međunarodne izolacije i sličnih nepovoljnih spoljnopolitičkih okolnosti, što je jasno diferencira od perioda Miloševića.

Istorija stabilnosti

Možda se zato u javnom mnjenju oduvek čekalo na neki spoljašnji faktor koji bi uzdrmao Vučićevu mirnodopsku, izvana blagosiljanu vlast: poplave, globalne privredne krize, pandemije novih vrsta virusa… Ovakvo uverenje da samo neki biblijski događaj može s vlasti maknuti jednog balkanskog obor-kneza nije samo izraz rezigniranosti ili poslovičnog fatalizma: Vučićeva metodologija vlasti takva je da iz političke sfere isisava sav kiseonik i forsira čvrstu, nepokolebljivu homeostazu u kojoj nijedan unutrašnji događaj ne sme poremetiti političku prevlast, “rejtinge” i plebiscitarni konsenzus. Zato je u više navrata vlast znala i da se povuče ukoliko bi nanjušila da dalja eskalacija može narušiti taj ekvilibrijum (najnoviji slučaj bili su frilenseri).

Homeostaza, ekvilibrijum, stabilnost – sve su to reči koje bi bile do kraja primenljive da ljudi žive u termostatima. Pošto to, na sreću, nije slučaj, postavljalo se i pitanje o mogućnosti, intenzitetu i ishodu unutrašnjih sukoba u SNS, kojih u tako velikoj stranci nezajažljivih apetita mora biti. S obzirom na iskustvo post-petooktobarskih vlasti, koje su svoj početni politički i “reformski” zamajac izgubile baš zbog takvih sukoba, Vučić je verovatno na vreme shvatio da tome nema mesta u medijsko-političkom kaleidoskopu njegovog doba. Štaviše, i lično je bio akter razornog unutrašnjeg sukoba iz koga je SNS i nastao, odvajanjem “umerenog” krila iz Srpske radikalne stranke, koja je posle toga dosledno potisnuta na marginu. Međutim, posle skoro pune decenije vlasti, počele su da se pojavljuju pukotine u monolitu.

Istini za volju, nije ni “desetka” SNS počela baš odmah 2012. godine nakon izborne pobede: prve dve godine, do 2014, predsednik Vlade je bio Ivica Dačić iz Socijalističke partije Srbije, dok je Vučić vršio nepostojeću dužnost “prvog potpredsednika Vlade”. Za to vreme je prilježno akumulirao i sređivao ključne funkcije – političke, ali najpre one u vezi sa nacionalnom bezbednošću. Sa druge strane, te godine bile su skoro izvesno labudova pesma SPS: od 2014. naovamo, SPS sve više postaje privezak SNS, bez upečatljivog programa, strategije ili bilo kakvog plana u kome oni nisu manji koalicioni partner SNS. Jedino u kampanji provejavaju “socijalistički recidivi”. Odluka da se stoji po strani, poziva na “institucije sistema” i glumi neutralnost u slučaju Palma, koji je dugogodišnji koalicioni partner SPS, znakovita je: sasvim je moguće da je Vučić spreman da Palmu “pusti niz vodu”. Da li tu ima ili nema nešto da izgubi zavisi pre svega od toga da li bi Palmino sklanjanje rezultiralo “opozicionom situacijom” u Jagodini ili bi vakuum mogao brzo da se ispuni nekim SNS naturščikom. Ukoliko je potonje moguće, u pitanju je win-win: sklonjen je pedofil i svodnik, a vlast u Jagodini neće više zavisiti od tog istog pedofila i svodnika koji zapravo i nije provereni SNS kadar. To sve pod pretpostavkom da Palma nema fioku sa dokazima o učešću ko zna kojeg broja aktuelnih funkcionera u zlostavljanju i iskorišćavanju žena.

O različitim strujama unutar same SNS spekulisalo se i pre, manje ili više po istoj matrici kao nekada u slučaju SRS – naime, da postoji tvrđa i umerena linija, veći i manji nacionalisti ili manji i veći “evropejci”. Sa druge strane, jasno je da će u jednoj takvoj autoritarnoj i klijentelističkoj stranci postojati čitav koloplet interesa (različitih, suprotnih ili protivrečnih) nad kojim može arbitrirati samo vrhovna instanca.

“Narod” protiv srednjeg ešalona

Takvo “vrhovno arbitriranje” ponovo se pokazalo u sasvim svežem slučaju obračuna sa ministrom odbrane (nekada unutrašnjih poslova) Nebojšom Stefanovićem. Podsećanja radi, Stefanović je nekadašnji radikalski kadar, čovek koji je 2017. nasledio Vučića na mestu šefa Biroa za koordinaciju službi bezbednosti. Bio je umešan u mnoge afere: od relativno benignog ali sumnjivog sticanja diplome, preko odgovornosti za rušenje u beogradskoj Savamali, pa sve do sasvim malignog skandala oko fabrike oružja Krušik i umešanosti njegovog oca u trgovinu oružjem. Dve nedavne afere bile su presudne za njegovu dalju sudbinu. Prva je hapšenje Veljka Belivuka, vođe navijačke grupe Janjičari, za koga se ispostavilo da je imao kontakte sa ljudima iz vlasti: u najboljem slučaju samo sa Dijanom Hrkalović, smenjenim Stefanovićevim policijskim kadrom, a u najgorem i sa višim ešalonima vlasti. Druga afera, prisluškivanje predsednika, ličila je na neku neslanu istorijsku šalu – kad je već Vučić uzeo da se igra Tita sa viškom vakcina na lageru, onda je red bio da ovaj Tito za kod kuće dobije i svog Rankovića koji bi ga prisluškivao. Istoriozofske opaske na stranu, njegova uloga u navodnom ili stvarnom prisluškivanju dovela ga je na saslušanje u Više javno tužilaštvo, čime je postao prvi ministar u poslednjih dvadeset godina u takvom položaju.

Nije tu bio kraj, jer se Stefanović uskoro obreo u jednom pravom malom moskovskom procesu. Vučić je pozvao odbore SNS širom zemlje da se “izjasne” po pitanju Stefanovića, primenivši nad njim formulu tipičnu za sve bonapartističke ili cezarističke režime, prema kojoj vođa neprestano podstiče tenzije između “naroda” i političkih rukovodilaca srednjeg sloja, tako držeći potonje pod kontrolom. Oni se ionako najčešće percipiraju kao krivci za većinu problema nekog društva u datom vremenu, dok je vrhovna instanca uvek ispravna, bio to Nikolaj II (koji je “baćuška”, ali ga sabotira dekadentno plemstvo) ili Vučić (koji je dobar, ali su “ovi njegovi katastrofa”). Na račun Stefanovića pristizale su teške optužbe od stranačkih kolega, u čemu je prednjačio Vladimir Đukanović, insinuirajući da je Stefanović bio u dosluhu sa ljudima koji su navodno planirali atentat na Vučića. Pritisnut s obe strane, Stefanović izgleda nije imao izbora nego da se pospe pepelom i potpiše saopštenje, panegirik predsedniku.

Međutim, uprkos svim teškim rečima i sumnjama, Stefanović nije potpuno politički likvidiran. Nije smenjen sa mesta ministra odbrane, zadržao je članstvo u Predsedništvu SNS, ali je dao ostavku na mesto predsednika beogradskog odbora SNS, što je za unutarstranačke odnose mnogo važnija poluga moći od svih navedenih. Umesto njega je za “čoveka za Beograd” postavljen Aleksandar Šapić, predsednik opštine Novi Beograd, čija se stranka Srpski patriotski savez (SPAS) nedavno utopila u SNS, uprkos višegodišnjem glumatanju opozicionog delovanja (hulje u patriotskim savezima – ništa novo). Prema tome, za sada deluje da je čitava stvar oko Stefanovića bila pre svega usmerena na disciplinovanje i odašiljanje poruke drugima u SNS da ne pomišljaju da se osile i igraju za svoj račun. U suprotnom, bilo bi pozivanja na sudski epilog teških optužbi protiv Stefanovića.

Jedna od tih drugih mogla bi biti i Zorana Mihajlović, ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, koja se poslednjih dana nalazi u žiži sukoba u Elektroprivredi Srbije, a u vezi sa izgradnjom Termoelektrane Kolubara B, drugog postrojenja za proizvodnju struje iz uglja. Radi se o zanimljivom sukobu u vezi sa energetskim prioritetima (dekarbonizacija ili nastavak trenutne politike) koji je počeo zborom radnika u Kolubari, usled straha za poslove zbog odustajanja od izgradnje Kolubare B, a zapravo se ispostavio kao sukob između dva SNS kadra: predsednika EPS Milorada Grčića i ministarke Mihajlović. Stvar je bila očigledna kada je predsednik Sindikata Rudarskog basena Kolubara pripretio ni manje ni više nego generalnim štrajkom ukoliko ministarka ne bude smenjena jer, prema njegovim rečima, zastupa interese uvoznika struje i investitora u alternativne izvore energije. Grčić je, sa svoje strane, Mihajlović uputio vrlo oštru kritiku: da se ponaša kao “država za sebe”. Ovakve zamerke su u skladu sa ocenama da Mihajlović ima na svojoj strani neke strane faktore, te da se percipira kao važnija figura u “proevropskom”, umerenom krilu SNS. Tome u prilog ide i činjenica da ona nije, kao Stefanović, radikalski kadar, već je političku karijeru počela u G17+, tehnokratskoj stranci koja je bila deo koalicije oko DS.

Za razliku od slučaja Palma ili sukoba sa Stefanovićem, ovakva unutarstranačka previranja deluju skoro pa sadržajno jer se u njima prelamaju krupna društvena pitanja: od ekoloških preko energetskih do onih o položaju Srbije u međunarodnoj podeli rada. Ne čudi ni to da se takva pitanja rešavaju preko leđa radnika i sindikalnih aktivista. Bez obzira na te razlike, svi su izgledi da će SNS svoj jubilej 2022. godine dočekati manje kao monolit, a mnogo više kao užareni poligon za sameravanje odnosa snaga i različitih interesa u presudnim oblastima. Kontrola tog poligona, sa igračima koji su ojačali, osmelili se i izgradili sopstvene mreže u stranci posle decenije vlasti, biće glavni izazov za Vučića u narednom periodu. Kao i u slučaju Šapića, on tu kontrolu može vršiti uvođenjem sveže krvi koja mu duguje mnogo više nego etablirani funkcioneri i nema svoju razvijenu bazu.

Međutim, ovakva živost unutrašnjih sukoba i širenje pukotina u naprednjačkom monolitu sami po sebi nisu povod za slavlje. Naprotiv – oni su znak da će se neizbežna politička promena u Srbiji desiti pre kao posledica cepanja SNS i formiranja saveza između jednog stranačkog bloka sa današnjom opozicijom nego nekakvog novog početka, lustracije, šestog oktobra ili neke četvrte opozicione fantazije. Izuzev u slučaju krupnih, zaista prelomnih događaja, SNS će ostati isuviše veliki i sad već suviše ukorenjen u privredu i društvo da bi se sutra mogao prosto obrisati gumicom. Sve upućuje na politiku kontinuiteta, u kome bi Nebojša Stefanović mogao biti zaštićeni svedok u procesu obračuna sa bivšim režimom, a Zorana Mihajlović – primera radi – predsednica otcepljene Napredne stranke Srbije, snažno opredeljene za razvoj demokratije, evropske integracije i, ne zaboravimo, borbu protiv kriminala i korupcije.

Čitajte više