Zemlja duhova

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Teritorija kojom upravlja je u ruševinama, ali Hamas ima razloga za slavlje.
Foto: Ivan Šepić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Izrael i Hamas pristali su na obustavu vatre posle 11 dana borbi, ali jasno je da više nema „zatišja“ – kako New York Times opisuje proteklih 7 godina dominacije Izraela nad Palestincima. Propao je i Trampov plan o zaobilaženju palestinskog pitanja kroz „normalizaciju“ odnosa između Izraela i arapskih autokrata, voljnih da sklapaju poslove sa jevrejskom državom (i kupuju njene tehnologije za nadzor kako bi pratili svoje disidente). Ako je Netanijahu zamišljao da će napadom na Gazu naneti poraz Hamasu i spasti svoju neizvesnu karijeru, pogrešno je računao. Hamas je ispalio više od 4.000 raketa preko granice, gađajući mete duboko na izraelskoj teritoriji, pri čemu je ubijeno 12 ljudi. Hamas je i politički profitirao kao branitelj Palestinaca suočenih sa progonom iz svojih kuća u naselju Šeik Džara u istočnom Jerusalimu i kao zaštitnik džamije Al Aksa, pod opsadom izraelskih bezbednosnih snaga.

Teritorija kojom upravlja je u ruševinama, ali Hamas ima razloga za slavlje. Mada je izraelski sistem odbrane „Gvozdena kupola“ odbio 90% njegovih raketa, on je zabeležio 100% uspeha na svojoj drugoj meti, Palestinskoj upravi, koja deluje još nemoćnije nego pre. Učinak u ratu je podigao ugled Hamasa među Palestincima i učinio da svi na kratko zaborave njegovu autoritarnu vlast u Gazi. Da je Palestinska uprava sada održala izbore Hamas bi pobedio, što je možda pravi razlog za odluku predsednika Mahmuda Abasa da odloži parlamentarne izbore zakazane za 22. maj.

Netanijahuu i izraelskoj vojsci oduvek odgovara Hamasova vlast u Gazi. Izrael podržava ovaj pokret od njegovih početaka, kao kontratežu sekularnim nacionalistima iz PLO. Prevlast Hamasa u Gazi garantuje podele među Palestincima, što odgovara Izraelu. Nekoliko izraelskih komentatora sugeriše da je Netanijahu namerno isprovocirao Hamas kako bi sprečio svoje protivnike da formiraju koalicionu vladu. Za protekle dve godine Izrael je 4 puta imao izbore, a ako Netanijahu ne opstane na vlasti čekaju ga tužbe za korupciju i zatvorska kazna. Uoči Hamasovih raketnih napada doneo je niz bezobzirnih odluka kao što su zatvaranje trga ispred Kapije Damaska tokom Bajrama, gde se muslimanske porodice okupljaju da proslave kraj posta, ili nasilna racija molitvenih prostorija u džamiji Al Aksa. Sama represija retko detonira revolt – neophodno je i poniženje, ono što Alžirci zovu hogra. Netanijahu je taj uslov izdašno ispunio. Čim je Hamas odgovorio na provokacije u Jerusalimu, desničarski političar Naftali Benet, iz ortodoksno cionističke partije Jevrejski dom, povukao se iz pregovora za formiranje koalicije protiv Netanijahua. Jari Lapid, još jedan protivnik Netanijahua (centrista po izraelskim standardima, desničar po svim drugim), pohvalio je vojnu kampanju. Na izraelskoj televiziji sin Arijela Šarona objasnio je šta on smatra odgovarajućom reakcijom na rakete ispaljene iz Gaze: „Ugušiti ih. Nema vode, nema struje, nema benzina, nema medicinske nege. Ništa“. Među žrtvama je bio i Ajman Abu al-Uf, šef tima za borbu protiv kovida-19 u najvećoj bolnici u Gazi.

Netanijahu nije računao sa tim da će Hamas izvući korist iz ovog sukoba, uprkos svom sve slabijem ugledu u Gazi posle 14 godina izraelske blokade. Oslabljena i ponižena Palestinska uprava nije mogla da reaguje na deložacije u Šeik Džari i upad u Al Aksu. Oduvek bolji u ratu nego u miru, Hamas je iskoristio priliku i pokazao da neće ćutati dok Palestinci trpe progone u Jerusalimu. Rezultat je bio simboličko ujedinjenje Palestinaca od reke do mora, kako kaže njihov moto, i širom palestinske dijaspore. Po prvi put u izraelskoj istoriji, bezbednosne snage bile su simultano angažovane u Pojasu Gaze, istočnom Jerusalimu, na okupiranoj Zapadnoj obali i – što je za Netanijahua najteže – u takozvanim „mešanim gradovima“ Izraela, gde organizovane jevrejske milicije napadaju palestinske građane, koji zauzvrat napadaju Jevreje i pale sinagoge. Napadi jevrejskih grupa unutar Izraela, često uz prisustvo policije, prizvali su kod palestinskih građana bolna sećanja na ubistvo 13 demonstranata oktobra 2000. i pojačali već nepodnošljiv osećaj obespravljenosti. To su problemi koje prekid vatre između Izraela i Hamasa neće rešiti.

Ono što Izraelci eufemistički nazivaju „sukobom“ nije ograničeno na Gazu ili Zapadnu obalu, već u raznim oblicima postoji svuda gde u Izraelu žive Palestinci, što je nepravda koju prepoznaje sve veći deo međunarodne javnosti. Izraelske organizacije za ljudska prava B’Tselem i Yesh Din, kao i međunarodna organizacija Human Rights Watch, optužuju izraelski režim za sprovođenje politike aparthejda. Palestinske grupe za ljudska prava razumljivo su iritirane time što su termini kao što su „aparthejd“, „jevrejska supremacija“, pa čak i „rasizam“ prihvaćeni u svetu tek pošto su ih usvojile nevladine organizacije koje su, po njihovom mišljenju, predugo oklevale iz straha da ne naljute pristalice Izraela. Međutim, činjenica da zapadne grupe za ljudska prava sada otvoreno govore o izraelskoj „politici aparthejda“ je veliki korak napred: sve su brojnije organizacije kao što je Jevrejski glas za mir, koji podržava pokret za bojkot, povlačenje investicija i ekonomske sankcije protiv Izraela, ili „Jevrejski tokovi“, levičarski časopis čiji je urednik Piter Bejnart nedavno objavio tekst o palestinskom pravu na povratak na svoju zemlju.

Sve je više Amerikanaca na levici, naročito mlađih, koji ne vide Izrael kao demokratiju, već kao brutalnu, rasističku etnokratiju. Radikalizovani pokretom Crni životi su važni i osetljivi na pitanja rasne privilegije, bele supremacije i državnog nasilja, oni smatraju da nije moguće braniti državu utemeljenu na onome što B’Tselem naziva „jevrejska supremacija“. Strukturna jevrejska supremacija nad državom i njenim resursima postojala je oduvek, ali je sada ugrađena u Osnovni zakon iz 2018. U njemu piše da je „u državi Izrael pravo na nacionalno samoopredeljenje pripada isključivo jevrejskom narodu“. (Otac Benjamina Netanijahua, Benizon, 2012. to je rekao mnogo jednostavnije: „Ova zemlja je jevrejska, nije za Arape. Ovde nema i neće biti mesta za Arape“.) Prisustvo Palestinaca samo se toleriše i načelno ignoriše, kao da su duhovi: to je stvarnost „koegzistencije“ čiji se iznenadni raspad oplakuje poslednjih nekoliko nedelja.

Obim razaranja u Gazi dodatno je narušio imidž Izraela u SAD – čak i među njegovim poznatim pristalicama. Za manje od dve nedelje ubijeno je više od 230 Palestinaca, od kojih su više od četvrtine deca. Kao u izraelskoj operaciji „Zaštitna ivica“ protiv Gaze 2014, čitave porodice su zbrisane. „To nisu bile greške“, napisala je Amira Has u dnevniku Haaretz. „Za gađanje kuće dok su svi stanari unutra, potrebna je naredba sa višeg nivoa i odobrenje vojnih pravnika“. Stanovnicima Gaze koji rade u višespratnicama poznatim kao „kule“, kao što je Al Džala kula u kojoj su se nalazile redakcije medija Associated Press i Al Jazeera, savetovana je evakuacija telefonom, kao i „projektilima upozorenja“ isporučenim dronovima – ljubaznost koju izraelska vojska, baš kao i izraelska javnost, smatra dokazom svog humanitarnog etosa. Ali čak ni Robert Menendez, jedan od najžešćih zagovarača Izraela u američkom senatu, nije u to poverovao. „Duboko sam uznemiren“, rekao je Menendez, „izveštajima o izraelskim vojnim akcijama koje su dovele do smrti nedužnih civila u Gazi, kao i o izraelskom ciljanju zgrada u kojima se nalaze kancelarije međunarodnih medija“. Pojedini Palestinci osuđuju naglasak koji zapadni mediji stavljaju na razaranje infrastrukture dok raste broj ljudskih žrtava: još jedan znak niske vrednosti palestinskih života. Ali prizor rušenja kula, koje je izraelska vojska namerno gađala, možda je prizvao sećanje na napade 11. septembra u svesti američkih političara koji su, bar do sada, bili gluvi za stradanja Palestinaca.

Bajdenova administracija reagovala je na izraelski napad na Gazu pozivajući se na „pravo Izraela da se brani“ protiv „terorizma“, te blokadom rezolucija Saveta bezbednosti UN. Pored sve odvažnosti koju je pokazao u borbi protiv siromaštva američke dece, Bajdenu se izgleda ne žuri da zaustavi Izrael u ubijanju palestinske, opredeljujući se za „tihu“ diplomatiju i „zatišje“, umesto glasnog zahteva za prekid vatre (a kamoli za prekid blokade). Tako je 17. maja američka administracija odobrila prodaju precizno navođenih raketa Izraelu u vrednosti od 735 miliona dolara. Pošto je objavljen prekid vatre, američki državni sekretar Antoni Blinken, koji nikad nije skrivao svoju proizraelsku poziciju, govorio je o „dubokoj i zajedničkoj zabrinutosti širom sveta zbog smrti Palestinaca i nevinih Izraelaca“. Rečito govori izbor mesta za pridev, čak i ako je to bilo omaškom. Izraelci ubijeni Hamasovim raketama su „nevini“, dok su palestinske žrtve možda bile saučesnice „terora“.

Takva postavka odavno je prisutna kod američkih političara, uključujući demokrate, ali i to se izgleda menja. Članice „Patrole“ – Aleksandrija Okazio-Kortez iz Njujorka, Ilhan Omar iz Minesote i Rašida Tlaib, članica američkog kongresa palestinskog porekla iz Mičigena, čija baka živi na Zapadnoj obali – izdale su oštra saopštenja osuđujući Bajdenovu reakciju. Kada je najavljena prodaja oružja, predsednik kongresnog Komiteta za spoljne poslove Gregori Miks, koji inače podržava Izrael, predložio je rezoluciju za zabranu prodaje. Rezolucija će teško proći, ali ukazuje na značajnu promenu stavova, posebno u Demokratskoj stranci. Naslovi u američkim listovima oprezni su i često dovode u zabludu – ko je poslednjih 7 godina živeo u „zatišju“, osim izraelskih Jevreja? – ali tekstovi su neobično iskreni kada ističu ogromnu nesrazmeru u broju nastradalih i obimu razaranja, te kada ispituju diskriminaciju i ugnjetavanje palestinskih građana Izraela, a ne samo Palestinaca sa Okupiranih teritorija i iz istočnog Jerusalima.

Palestinski građani čine jedva nešto više od petine izraelskog stanovništva. Tokom prvih 18 godina postojanja Izraela živeli su pod vojnom upravom i raznim represivnim merama, uključujući ograničenje slobode kretanja. Kršenje mera povlačilo je stroge kazne. U jesen 1956, izraelska policija ubila je 48 stanovnika palestinskog naselja Kafr Kasima zbog kršenja policijskog časa za koji nisu znali. Palestinci koji nisu proterani 1948. zvali su se „nejevrejske manjine“ ili „izraelski Arapi“, pa čak i „naši Arapi“. Kako istoričarka Šira Robinson piše o tom periodu u knjizi „Građani stranci“ (2013), svaka aluzija na njihov palestinski identitet mogla je „poslužiti kao neželjeni podsetnik na njihovu zajedničku istoriju, kulturu i veze sa zemljom“. Izraelske vođe bile su odlučne da ih pretvore u Izraelce, mada su im poricali pun građanski status i promovisali du-kiyum, „koegzistenciju“. Godinu dana posle masakra u Kafr Kasimu, vojna vlast je organizovala ceremoniju sulha, pomirenje, gde su porodice žrtava sedele pored svojih ugnjetača (najpre su pozvane ubice). Palestinsko-izraelski pisac Emil Habibi, poslanik komunista u Knesetu, opisao je to kao „moralni masakr, suroviji“ od samog događaja. Dve godine kasnije, premijer Ben-Gurion amnestirao je ubice, a nekolicinu imenovao na visoke položaje u vladi.

Palestinski građani Izraela izloženi su ne samo zvaničnom brisanju nacionalnog porekla, već ih i Arapi koji žive u inostranstvu optužuju za izdaju, kao da već i sam ostanak na njihovoj zemlji nije oblik otpora cionizmu. Postigli su određen stepen profesionalne „integracije“ – polovina izraelskih farmaceuta i petina lekara su Arapi – i dalje negujući palestinski identitet. Poslednjih godina, arapske zajednice u Izraelu beleže dramatičan rast nasilnog kriminala, pretežno usled trgovine narkoticima. Izraelska policija uglavnom ignoriše ovaj problem, jer ne pogađa Jevreje (kao što američka policija često ignoriše nasilje među crncima). Mešoviti gradovi u kojima zajedno s Jevrejima živi značajan broj arapskih stanovnika, često pripadnika siromašnih i radničkih slojeva, dolaskom jevrejskih naseljenika sa Okupiranih teritorija postali su izvor tenzija. Ohrabreni Netanijahuovom politikom i Osnovnim zakonom, naseljenici uspostavljaju cionističke enklave u bestidnom pokušaju da podstaknu iseljavanje palestinskih stanovnika. Za građane Lida, u blizini aerodroma Ben-Gurion, u koji je 1948. proterano na desetine hiljada Palestinaca, takav pritisak samo je još jedno poglavlje u dugoj kampanji raseljavanja. Zato je Tamer Nafar, reper iz Lida, rekao američkom novinaru da ga ne interesuje koegzistencija. „Ja samo hoću da egzistiram“, kazao je Nafar.

Nasilje u Izraelu je gadna, haotična mešavina pogroma i osvete i predstavlja neprekidnu opasnost za osetljive arapsko-jevrejske odnose, što nijedan političar u Izraelu ne bi smeo da ignoriše. Međutim, nasilje izrasta iz uslova koje stvara sam Izrael: moć i arogancija naseljeničkog pokreta, otuđenje i gnev mladih Palestinaca koji, kao i svi Palestinci, prosto žele da budu slobodni. Kako je Mahmud Darviš napisao u svojoj poemi „Lična karta“:

Na vrhu prve strane napiši:
ne mrzim ljude;
ne napadam nikoga,
Ali… ako ogladnim
ješću meso svog ugnjetača.
Čuvajte se moje gladi
i mog gneva.

Za Palestince širom zone aparthejda, „zatišje“ nije rešenje već problem. Bez obzira da li će razvoj događaja poslednjih nedelja prerasti u treću intifadu, na delu je kolektivno nepristajanje na ono što izraelski sociolog Baruh Kimerling zove palestinski politicid – „postepeno, sistematsko uništavanje nezavisnog političkog i socijalnog entiteta“ – i nastojanje da se sačuva identitet naroda koji na različitim frontovima vodi istu bitku za jednaka prava, slobodu i dostojanstvo. Generalni štrajk 18. maja, koji mnogi povezuju sa štrajkom 1936, bio je još jedan znak obnovljene solidarnosti. To je oružje koje nijedna „Gvozdena kupola“ ne može da zaustavi.

Prevela Milica Jovanović

Čitajte više