Filmski div

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Pa šta preostaje našem umetniku, u čemu bi još mogao da se oproba i da zablista?
Foto: Slavica Miletić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Iako se ne pojavljuje, za sada, na velikom ekranu, nego se ukazuje na televiziji, predsednik Vučić je svoju karijeru proveo kroz maltene sve žanrove filma: ono za šta je sedmoj umetnosti bilo potrebno sto dvadeset godina našem vođi uspelo je za dvanaest godina, sve je dakle bilo deset puta brže, bolje, jače.

Zašto da ne počnem azbučnim redom: kao junak avanturističkog filma g. Vučić se predstavio u predizbornim spotovima, za koje sam se ja pogrešno ponadao da će ga upropastiti, preuzima avion, dokazuje uživo da samoletom mora upravljati izuzetni pojedinac, čija hrabrost i inteligencija nadoknađuju to što nije bio ni na kakvoj obuci za pilotiranje, na samom početku samovlašća gledali smo ga kao heroja akcionog filma, spasava nejač u mećavi, u poplavi isto, stihija i verolomna klima ne mogu mu ništa.

Umetnik se dosta dugo zadržao u vesternu, usamljeni pojedinac, stalno na strani siromašnih rančera: bezobzirni bogataš bacio je svoje kapitalističko oko na njihovu dedovinu, hoće da ispod njihovih njiva i slatine iskopava zlato, ili da zemlju preproda železnici koja će tu da napravi prugu, a vlasnicima nudi neku crkavicu, e, to predsednik Vučić malo je reći ne odobrava, predsednik to u korenu saseca, iako nije šerif, nego običan predsednik jedne republike, hapsi pohlepnog negativca; krimić je isto prirastao za srce predsedniku još dok se bavio samo navijaštvom, na televiziji kaže samouvereno kako će ubistvo u Borči biti razrešeno do ponedeljka, sam ulazi u trag kriminalcima brže od policije; od filmova za decu snimio je koliko znam samo jedan, sentimentalno putovanje u daleko doba školske lektire, kad tobože kroz usta bibliotekarke sebi pred svima nama tepa „Mali Alek“.

U drami je naravno ostavio najdublji trag, drama, ili barem dramatičnost, prožima svekoliko predsednikovo stvaralaštvo i samoopisivanje – retki su igrani filmovi gde junak u nekoliko minuta, pa i u nekoliko sekundi, prevali put od nesnosnog hvalisanja do bestidnog samosažaljevanja, od prenemaganja do neostvarivih pretnji nepoznatim zlim silama.

Road movie je u našem predsedniku takođe dobio velikog glumca, predsednikov život je umnogome život drumskog pustolova, samo što predsednik drumovima ne luduje i ne arči benzin, ne vija ga ludi kamiondžija, ne tuče se tamo sa bajkerima, niti ga u preriji zlostavlja šerif koji je ne zna se kako prošao test kod psihologa, ne, predsednik puteve gradi, otvara, testira, poklanja, i kad mu blagodarna Srbija bude pravila spomenik, to delo Rukavišnjikova – neka našeg brata i dobročinitelja Gospod poživi – neće biti na postolju nego će biti na asfaltu širokom kao nemački autoban, cela Nemanjina ulica biće pešačka zona, sa šest traka u dva smera, a pešaci će u poprečne ulice odlaziti tamo gde je isprekidana linija.

Na predsednikov razvoj uticao je i Servantes, samo što je našem hidalgu malo jedan Sančo Pansa, pa je Drobnjaku pridružio i tzv. Monu, naš filmski div blistao je i u kratkom metru: kad odluči da pred kamerama spontano pomiluje kuče to se ispostavi kao zadatak koji nadmašuje njegovo iskustvo, njegovu prirodu i pa možda i trenutne motoričke sposobnosti; istorijski film nema danas junake kakvog mi imamo, naš faraon obasipa zlatom žeženim koga hoće, bili to dodikovci u drugoj državi, bili to večiti rivali, ili ubogi podanici zbunjeni nezasluženom i neshvatljivom milošću koja se na njih spušta; vojskovođe su na našeg vojskovođu takođe ostavile snažan utisak, pa se pojavljuje kao neobuzdani ktitor vojske, ali i drugih oružanih snaga, poput policije, mesne žandarmerije, tajne službe i sl.

I u naučno-fantastičnom filmu se predsednik malo malo pa okuša, to su filmovi puni strepnje od nečega što se ne može iskazati i o čemu se ne može gotovo ništa znati, ali toj mističnoj sili naš junak preti i jamči da će joj na dobrobit kolebljivog čovečanstva upravo on stati za vrat, iako ljudski rod to spasenje zapravo ne zaslužuje.

Već odavno, poizdalje, jer imam i druga posla, pratim kako se istorija sedme umetnosti i životopis našeg vladara i vlasnika prepliću, sustižu, prestižu, uočljiv je napredak u glumi koju umetnik posvećuje najvećma sebi samome, kao što i svaku reč i svaku odluku posvećuje večnom i sveobuhvatnom sebi: kad se posle Janšinog pojavio i drugi non paper, niko naravno nije razumeo šta se time htelo reći, jedino je div-junak shvatio ne samo poruku, nakanu i svrhu, nego je, nepogrešivom analizom sadržaja, smesta ušao u trag tajanstvenom demonu koji je dosad neviđeni spis sročio; predsednik je mračnom geniju javno odao zasluženu počast, priznao je piscu iz tmine da je pametniji i lukaviji od njega samog (predsednika), nama je otkrio i pol autora, radi se o fantastično pametnoj ženi, g. Vučić je u ovoj misteriji Šerlok Holms, a tajanstvena mudrica je Džejms Morijarti, naopaki i zli naučnik, čiji se um jedini može meriti i nositi sa umom g. Holmsa. Iako nije pametniji od Morijartija, pobednik biti će Šerlok Holms, a zašto, zato što je džentlmen iz ulice Bejker na strani dobra, dok Morijarti prezire sve što je čovečno, tako će i savremena gospa Morijarti biti poražena, džaba joj što je lukavija od našeg Holmsa, kad su na njegovoj strani dobro i istina. Naravno, predsednik nam nije odao kome je uputio svojevrstan omaž i kompliment, mi kao da smo pukim slučajem, sticajem srećnih okolnosti, nakratko prisustvovali bežičnom i nadjezičkom razumevanju blistavih, takoreći božanskih umova.

Pa ipak, a zbog toga sam se i latio pera, neka mi oprosti rod guščiji što njegov epitel umačem u karbon mastilo, predsedniku se najviše osladio horor, u njemu se odomaćio, izveštio, lično je odabrao, reklamirao i predstavio artefakte iz riznice naprasno otkrivenih čudovišnih kriminalaca, ali je odlučio da nakon prikazanih leševa pređe na prerađevine i đakonije pripravljene od homo sapiensa, nije po savetu Makijavelija prepustio neprijatne stvari nekom iz svoje neprebrojne svite (štaviše: nije to trebalo niko da nam saopšti), nego je lično, oslonjen sad već i na deceniju uspešnog glumačkog staža, nadahnuto i višekratno dočaravao ono što ni u jednom članu Ustava ne mogu da pronađem kao gradivo kojim se bavi Predsednik Republike.

Pa šta preostaje našem umetniku, u čemu bi još mogao da se oproba i da zablista? Preostaje mu mjuzikl, ali koji bi morao da snima u koprodukciji sa Dačićem i Malim, a kad se i taj žanr bude istrošio, predsednik će da se prepusti rimejku – nema toliko filmskih žanrova koliko će još godina naš najveći glumac biti na našem čelu.

Čitajte više