Ide Peter Handkeovom džadom

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
A Handke je pre svega srpski velikan.
Srebrenica ispod snijega, foto: Kojic.m/Wikimedia Commons
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Nije prošlo mnogo od pevanja Romanije u Višegradu, ni mamurluk se još nije razbistrio nakon derneka na brodu „Lotika“, a već se nastavlja sa aktivnostima vezanim za lik i delo austrijskog pisca Petera Handkea. Naime, posle spomenika u Banjaluci, ordena, nagrada i medalja, koji su dodeljeni ovom konzervativnom anarhisti, njegovi promoteri u Banjaluci i Beogradu shvatili su da tu ipak nešto nedostaje. A šta bi to moglo da bude? Možda da se napravi jedan veliki spomenik Handkeu u Beogradu na vodi, ali u prirodnoj veličini od 23 metra, kako dolikuje, a ne kao u Banjaluci, glava velika, a ruke večno prazne. Dobro, nisu baš prazne, pobrinuli su se i Dodik i Vučić, kao i vlasnik Andrićgrada, da se gost ne razočara. U svakom slučaju, otišao je Handke punih ruku, ostala je praznina. Užas praznine, reklo bi se handkeovskim jezikom. Kako to popuniti a ostati dostojan konzervativnog anarhizma koji je austrijski pisac razgoreo u srcima domaćeg intelektualnog življa. Kako uraditi nešto što bi se dopalo samo njemu, a išlo uz brk celom svetu. I onda se neko dosetio. Ne neko, nego organizacija „Istočna alternativa“ Republike Srpske, koju predvodi Vojin Pavlović, isti onaj koji je optužio visokog predstavnika za BiH Valentina Incka zbog pokušaja uvođenja zakona o zabrani negiranja genocida. Pa gde to da nam neko zabrani? Poslednje što nam je ostalo. Ali i tu treba biti pametan, ne negirati otvoreno, nego onako, sa strane, institutski, kulturno.

Dosetio se, dakle, Vojin Pavlović, lider „Istočne alternative“ kako bi to moglo da se uradi. Zašto ne bi iskoristio Handkea, pa preko čiste književnosti, kako to preporučuju sorbonski đaci u Danasu, udariti kontru. Uostalom, čemu još ta Ulica maršala Tita u Srebrenici. Niko se Tita tamo više i ne seća, a ulica je glavna, skoro jedina u toj nesrećnoj varoši. Svako ko od Potočara krene ka Srebrenici, pa prođe pored Klaonice Bes, dospeva neminovno u Titovu ulicu. Bilo bi mnogo dobro da tamo, na prvim zgradama, umesto table sa imenom maršala jednog jutra osvane tabla sa imenom nobelovca. Ko bi tu nešto mogao da prigovori. Ako bi neko i uložio prigovor, svi bi rekli, a što vama smeta da se ulica nazove po velikom autoru još većeg Golmanovog straha od penala, recimo. To je samo pisac koga pre svega interesuje dvosekla moć jezika i ništa drugo, pa kao takav, pritom i nagrađen Nobelovom kolajnom, ne bi valjda nekome smetao, tu, na prolasku kroz varoš pritisnutu tamnim senkama prošlosti. Još ako bi se za Vidovdan preimenovala Ulica maršala Tita u Handkeovu, onda bi bila ispunjena i neka poetska pravda, mislio je Pavlović, jer u Srebrenici je ionako „nedopustivo da neka ulica ponese naziv po imenima značajnih srpskih istorijskih ličnosti, književnika, naučnika, prosvetitelja i junaka ili po značajnim događajima umesto što nose nazive iz propalog, zabludnog perioda takozvanog bratstva i jedinstva“. Stoga je „Istočna alternativa“ podnela inicijativu Skupštini opštine Srebrenica da se Titova ulica preimenuje u Handkeovu, i da se već jednom stane u kraj toj lošoj praksi izbegavanja srpskih velikana.

A Handke je pre svega srpski velikan. Tako pišu Novosti. Politika. Nedeljnik. I Aleksandar Vučić tako kaže. Naposletku, dodeljena mu je Karađorđeva zvezda prvog stepena za „naročite zasluge u predstavljanju Srbije u oblasti javnih i kulturnih delatnosti i ličnom istrajavanju u beskompromisnoj odgovornosti prema istini“. Pa gde će bolje braniti tu istinu ako ne u svakodnevnom điru kroz Srebrenicu. Onda bi ta Vučićeva, odnosno Karađorđeva zvezda, uistinu zacaklila u punom sjaju. A kada se jednom svrgne Joža i postavi Peter, onda će se stvari nadovezivati same jedna na drugu: niknuće i njegov spomenik u centru varoši (Svetomir Arsić Basara već trlja ruke), pa onda suvenirnica sa replikama njegovih omiljenih predmeta; Andrićgrad bi mogao da objavi i neku prigodnu monografiju (u saradnji sa Muzejom genocida) o našem drugom nobelovcu. Jer ako je prvi književno-istorijski vezan za Višegrad, onda je red da se jasno označi geopolitička povezanost onog drugog sa Srebrenicom. Kurikulum osnovnog obrazovanja mogao bi da se oplemeni obaveznim ekskurzijama osmaka iz Srbije i RS do Srebrenice. Međutim, postoji taj mali problem s tim toponimom. Jeste star, ali je nakrcan nekim teškim istorijskim bagažom, rudokopnim i zagrobnim, a niko to ne voli. Plaši đake, ali i nastavnike. Uostalom, mogao bi isto tako i naziv tog grada da se promeni. Možda u Handke-Neustadt, nešto tako, okrenuto budućnosti, bez tog prokletog gledanja u prošlost i loše stvari. Naposletku, kad Austrijanci stignu u to mesto da se osećaju kao kod kuće. Kao posle 1908. Da se ljudi opuste malo od Kurcovih epidemioloških mera i restrikcija.

A zašto se sve to radi? Zbog negiranja genocida, pomisliće neko. Ma ne. Treba samo poslušati domaće bardove, koji jasno govore o zagrobnom životu društva u Republici Srpskoj. Ništa nije bolje ni ono u Srbiji. Jer kada je pala Srebrenica i kada su pobijene hiljade Bošnjaka, o čemu se i danas ovde uporno ćuti, oni koji su nastavili da žive sa tim teretom, ostali su zaptiveni kao u nekoj grobnici. Zato Emir Kusturica u jednom svom predavanju, poredi „epohalnu“ pojavu Petera Handkea sa nemačkim arheologom Šlimanom, koji je iskopavao ostatke Troje. „Mi smo u Handkeu pronašli svog arheologa“, zaključio je Kusturica, potvrdivši da duboko pod zemljom još uvek postoji nada da će nas Handke iskopati i izneti na svetlost dana. Loša vest za Kusturicu i „Istočnu alternativu“ je da to zasigurno neće biti Handke. Čak ni ako glavna džada u Srebrenici bude ponela njegovo ime.

Čitajte više