Za sve naše porodice

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Porodica, ne dajte se zavesti, nije samo mama, tata, bata i seka (pas i kravata). Sve ovo su porodice.
Foto: Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Zamislimo sprat jedne višespratnice u Beogradu. U jednom stanu živi dvoje starijih ljudi i njihovo unuče. Roditelji unučeta su pre nekoliko godina izgubili život u saobraćajnoj nesreći. U drugom stanuje udovac s maloletnim sinom, a povremeno im se pridružuje i njegova partnerka koja u Novom Sadu živi s bolesnom sestrom i njenom decom. U trećem stanu žive dve žene koje odgajaju dvoje dece, dečaka i devojčicu. Verovatno su partnerke, a možda su i samo cimerke, premda se za jednu sigurno zna da je majka dece. U četvrtom stanu živi par s dve devojčice, doselili su se nedavno iz sela u Šumadiji. Žena zarađuje čisteći stanove, muškarac ima zanat. I dalje se nije snašao u Beogradu, ali traži posao; do tad pomaže rodbini u selu oko setve, žetve i ostalih poslova na njivi.

U ovaj naš sprat možemo uvesti još detalja. Partnerka iz Novog Sada može biti Mađarica. Roditelji koji su poginuli su mogli poginuti u okolini Minhena, gde su bili na privremenom radu. Dve žene koje su verovatno partnerke su možda registrovane u Hrvatskoj, što ovde ne bi mogle biti. Muškarac iz poslednjeg stana se već dugo ne snalazi i zato svo četvoro izdržava žena od svog najma, ali im jaja, meso i krompir stižu iz zavičaja.

Možemo uvesti i romsku porodicu. Žena koja povremeno čisti stepenište živi nedaleko od njihove zgrade u tzv. nehigijenskom naselju. Nije njime presrećna, ali to je njena „zgrada“, njen „stan“, dok nju i njenu porodicu ne poteraju da se odatle pomere ka nekoj drugoj privremenoj čistini. Žena je udata i ima troje dece, najstariji je krenuo u školu. Deca ga zadirkuju zbog njegovog „stana“.

Najstariji predstavnik porodica na našem spratu bio je cenjeni nastavnik istorije još u socijalističko vreme. Nije razumeo kako su četnici stali rame uz rame s partizanima u antifašističkoj borbi. I dalje ne razume, ali o tome već odavno ne govori. Spajaju kraj s krajem, nastavnička penzija je mala. Prijavili su se za 30 evra, iako se toga prilično stide.

Udovac je služio vojni rok 1998. godine u Leskovcu. Poslat je na Kosovo. O tome nikada nije pričao rado. Bori se sa depresijom, imao je nasilne faze. Ne veruje nikome, smatra da je politika zlo, da je prljava. Pomalo skriva da je ta žena koja im često dolazi Mađarica.

Dve žene koje su verovatno partnerke jesu partnerke. U vezi su poslednjih osam godina. Njihove porodice ih podržavaju i međusobno se druže kao „prijatelji“, a decu nastalu u tom partnerstvu vole kao svoje unučiće. Iako su prema svima dobre komšinice, izbegavaju da pokažu bilo kakvu bliskost pred drugima.

Žena koja se doselila iz sela je takođe imala zanat u rukama, krojački. Međutim, on nikom ni u selu ni u gradu više nije potreban. Zato ona po vascele dane čisti kuće, tuđe i svoju. To je ženski posao. Potajno ipak gura svoje ćerke da „uče škole“, pogurala je i muža da napuste selo, da bi male imale bolju perspektivu od njene.

Da li su ovo porodice? Da li su ovo naše porodice? Odgovor na drugo pitanje lakši je od odgovora na prvo. Naše su, nego čije. Sve su okupljene na tom jednom spratu u glavnom gradu naše zemlje. Sve ih štiti isti Ustav, u istom su društvu izrastale. Našem.

Porodica, ne dajte se zavesti, nije samo mama, tata, bata i seka (pas i kravata). Sve ovo su porodice. One žive na beogradskim, niškim, subotičkim, lozničkim spratovima. Neke žive, neke preživljavaju. I nijedna nije manje porodica zato što nema sve zahtevane članove, zato što država kojoj plaćaju poreze i u čije ime su pucali ćuti o uzrocima njihovih PTSP-jeva; zato što ih zakoni ne prepoznaju; ili zato što je od njih načinila siromahe koji često nemaju kome da se obrate sem rođacima sa sela – za jaja, krompir i polutku.

A šta je s decom? Na ovom izmišljenom spratu ima ih šestoro. Razmislimo da li bi bolje živela da je njihovim roditeljima i starateljima ukazano više dostojanstva u starosti, više mogućnosti u mladosti, da su živeli u miru i blagostanju, da se ta naša zemlja nije urušavala i osiromašivala tokom čitavog njihovog života? Deci, zna se, pripada budućnost. Naša deca su verovatno budućnost neke druge zemlje, nekih drugih porodica. I jedino na šta sigurno možemo računati da će odavde poneti jesu upravo porodična toplina, snalaženje, opstajanje. Porodične vrednosti. Sve drugo je već dugo upitno.

Čitajte više