Milovan Novović “Junus Međedović pjesnik borbe i otpora”

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Bo­rac i pje­snik re­vo­lu­ci­je. Ro­đe­ni pjesnik, re­vo­lu­ci­o­nar i rat­nik.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Životna preokupacija Junusa Međedovića bila je sloboda, pravda, humanizam i otadžbina. Pored toga posjedovao je i razvijao među ljudima drugarska i bratska osjećanja. Bio je iskreni drug i prijatelj.

Ju­nus Me­đe­do­vić je ro­đen 1912. go­di­ne u Bi­je­lom Po­lju. Stu­di­rao je fi­lo­zofiju i knji­žev­nost. Od ra­ne mla­do­sti pri­pa­dao je na­pred­nom omla­din­skom po­kre­tu u Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji. Za vri­je­me stu­di­ja nje­go­va ak­tiv­nost po­seb­no se ispo­lja­va­la na on­da­šnjem cr­ve­nom be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu. Nje­go­vo ime se uvi­jek pominja­lo za­jed­no sa Ri­fa­tom Bur­džo­vi­ćem Tr­šom, Šu­kri­jom Međe­do­vi­ćem, Boškom Đu­rič­ko­vi­ćem, Vo­jom Ni­ko­li­ćem, Mi­lin­kom Đurovi­ćem i dru­gim istak­nutim ­tim re­vo­lu­ci­o­na­ri­ma.

Ju­nus Me­đe­do­vić je uče­snik kr­va­vog 14. de­cem­bra 1939. go­di­ne, ka­da je Rifat Bur­džo­vić Tr­šo odr­žao onaj va­tre­ni i po­zna­ti go­vor pred spo­me­ni­kom Vu­ka Ka­ra­dži­ća u Be­o­gra­du. Je­dan je od naj­po­pu­lar­ni­jih or­ga­ni­za­to­ra Trinaesto­jul­skog ustan­ka u sre­zu bje­lo­polj­skom i ši­re. Je­dan je od ve­o­ma istak­nu­tih lič­no­sti ne sa­mo u ra­tu, ne­go i po­sli­je nje­ga, sve do kra­ja ži­vo­ta. Bo­rac je udar­nog bje­lo­polj­skog par­ti­zan­skog od­re­da, vod­nik u Zla­tar­skoj parti­zan­skoj če­ti, ko­ja je uče­stvo­va­la u od­bra­ni Užič­ke re­pu­bli­ke. U svim jedini­ca­ma ko­ji­ma je pri­pa­dao od po­čet­ka ustan­ka i da­lje ba­vio se kul­tur­no-pro­svjet­nim ra­dom i u tom po­slu bio ve­o­ma po­pu­la­ran i omi­ljen. Od novembra 1942. go­di­ne pa do kra­ja rata bio je član Po­zo­ri­šta AV­NOJ-a pri Vr­hov­nom šta­bu NOV i POJ.

Kao umjet­nik glu­me, ve­li­ki pa­tri­o­ta i pje­snik sna­žio je na­du i uli­vao si­gur­nost u po­bje­du, u sreć­ni­ju bu­duć­nost. Ne­mi­li­ce je pru­žao i tro­šio ja­ku du­hov­nu ener­gi­ju ko­ja je kri­je­pi­la, hra­bri­la i zdra­vo za­ba­vlja­la i u naj­te­žim si­tu­a­ci­ja­ma. Znao je da osmi­sli i iz­ve­de za­ba­ve, ko­ri­ste­ći či­ste iz­vo­re na­rod­ne pro­šlo­sti na ko­ji­ma je na­pa­jao se­be i sva­ko­ga oko se­be. No­sio je lu­ču ro­do­lju­blja, brat­stva i slo­ge.

Bo­rac i pje­snik re­vo­lu­ci­je. Ro­đe­ni pje­snik, re­vo­lu­ci­o­nar i rat­nik. Nje­go­vi stiho­vi ima­ju to­li­ko po­le­ta i bor­be­no­sti da je ra­zu­mlji­vo što mu je po­e­zi­ja naj­vi­še od­jek­nu­la u bor­bi. Nje­go­vo ro­do­lju­blje, ne­po­ko­le­blji­vost i čvr­sta vjera u no­vo do­ba, slo­bo­du i prav­du da­ju nje­go­vim pje­sma­ma vi­so­ku etič­ku vri­jed­nost. Za­to su nje­go­ve pje­sme pra­ve him­ne bu­ne i ot­po­ra, pa će i tra­ja­ti kao pri­mjer i po­ziv stre­mlje­nja ka naj­svje­tli­jim ide­a­li­ma čo­vje­ka. Zna se da je or­ga­ni­za­ci­ja Sa­ve­za bo­ra­ca Tiv­ta pred­la­ga­la nje­go­vu pje­smu „Te­če Ta­ra” za him­nu Cr­ne Go­re. Pje­sme su mu pu­ne unu­tra­šnje di­na­mi­ke i rit­mi­ke da odu­še­vlja­va­ju, bez ob­zi­ra na to ko­li­ko ko po­zna­je i ci­je­ni po­e­zi­ju. U nje­go­voj po­e­zi­ji su sa­dr­ža­ne sve isti­ne ko­je se sli­va­ju u jed­nu naj­traj­ni­ju i naj­ljud­ski­ju – otadž­bi­na i bu­na. Ona ne­dvo­smi­sle­no po­ka­zu­je ve­li­ki pa­tri­o­ti­zam, bor­be­ni po­klič i po­ziv za stva­ra­nje za­jed­ni­ce rav­no­prav­nih na­ro­da i na­rod­no­sti. Ova­ko kri­stal­no ja­sni, či­stom lir­skom no­tom oslo­nje­ni na par­ti­zan­ske ide­a­le, nje­go­vi sti­ho­vi su ne­u­ni­šti­vi sve­ti­o­nik slo­bo­de.

Ju­nus svo­jim po­ru­ka­ma no­si i po­kre­će kao pla­men na bunt i pr­kos, na ot­por i bor­bu do po­bje­de. A on­da, kad olu­ja pro­đe, nje­go­vi sti­ho­vi djelu­ju kao me­lem na ra­ne, kao osvje­ža­va­ju­ći va­zduh sa pla­ni­ne. U sre­di­štu nje­go­ve pje­sme, ko­ja na­sta­je u ko­lo­ni, u ju­ri­šu i pre­da­hu, svu­da gdje oganj re­vo­lu­ci­je buk­ti, na­la­zi se bo­rac–čo­vjek ko­ji stva­ra bo­lju bu­duć­nost.

U cje­li­ni pri­ka­za po­zna­tih i is­tak­nu­tih knji­žev­ni­ka i dru­gih stva­ra­la­ca, za Junu­so­vu po­e­zi­ju je re­če­no da pred­sta­vlja ve­li­ko po­et­sko stva­ra­la­štvo i svjedo­čan­stvo isto­rij­skih zbi­va­nja, te je nje­no mje­sto u sa­vre­me­noj isto­ri­ji jugo­slo­ven­ske knji­žev­no­sti, a Ju­nus Me­đe­do­vić osta­je po­zna­ti i pri­zna­ti pjesnik re­vo­lu­ci­je i is­tak­nu­ti knji­žev­nik. Nje­go­va po­e­zi­ja i on kao njen autor osta­ju da ži­ve kao i slo­bo­da za ko­ju se bo­rio i o ko­joj je pi­sao. Tre­ba se bo­ri­ti da se ide­a­li sa ko­ji­ma se po­šlo u re­vo­lu­ci­ju ostva­ru­ju i kroz mir­no­dop­sku izgrad­nju. O sve­mu to­me tre­ba ka­zi­va­ti mla­doj ge­ne­ra­ci­ji da bi zna­la i zapamti­la ka­ko se ko­va­la i ka­ko se u kr­vi stva­ra­la slo­bo­da i isto­ri­ja. Ta pri­ča, pri­ča bor­ca rat­ni­ka je naj­u­vjer­lji­vi­ja. Ona je sa iz­vo­ra i vre­la re­vo­lu­ci­je. Taj dug i oba­ve­zu Ju­nus Me­đe­do­vić je is­pu­nio knji­ga­ma po­e­zi­je.

Po­sli­je ra­ta Ju­nus Me­đe­do­vić je član Dra­me Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du, uprav­nik Cr­no­gor­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta na Ce­ti­nju i ka­sni­je u Ti­to­gra­du. Ra­dio je u Po­li­tič­koj upra­vi JNA i u li­stu „Na­rod­na ar­mi­ja”. Bi­ran je za poslani­ka Skup­šti­ne Cr­ne Go­re i bio se­kre­tar skup­štin­skog Od­bo­ra za prosvjetu do 1963. go­di­ne, ka­da od­la­zi u pen­zi­ju. Oba­vljao je niz zna­čaj­nih funk­ci­ja, iz­me­đu osta­lih bio je i član Sa­vje­ta Re­pu­bli­ke Cr­ne Go­re.U vri­je­me iz­grad­nje Osnov­ne ško­le u Bi­stri­ci bio je po­sla­nik tog kra­ja i njegovim za­la­ga­njem na­pra­vlje­na je no­va mo­der­na škol­ska zgra­da. Auto­ri mo­no­gra­fi­je „Bi­strič­ke ško­le (1898–1998)” pro­na­šli su u do­ku­men­ta­ci­ji ško­le od­lu­ku da se na pred­log Skup­šti­ne op­šti­ne Bi­je­lo Po­lje Osnov­na ško­la u Bistri­ci, do smr­ti Ju­nu­sa Me­đe­do­vi­ća, zo­ve „Vuk Ka­ra­džić”, a po­tom „Ju­nus Me­đe­do­vić”. Od ta­da do da­nas o tom pred­lo­gu ni­ko ni­šta ni­je pred­u­zi­mao.Na za­htjev ko­mi­si­je Skup­šti­ne op­šti­ne za da­va­nje ime­na uli­ca­ma i in­sti­tu­ci­ja­ma, to­kom 2007. go­di­ne odr­ža­na je sjed­ni­ca Pred­sjed­ni­štva OO Sa­ve­za bora­ca Bi­je­lo Po­lje, na ko­joj je jed­no­gla­sno od­lu­če­no da se Mu­zič­koj ško­li pri Cen­tru za dje­lat­no­sti kul­tu­re „Vo­ji­slav Bu­la­to­vić Stru­njo” do­di­je­li tj. da ime Ju­nus Me­đe­do­vić. U na­po­me­ni pred­lo­ga sto­ji da bi, ipak, naj­a­de­kvat­ni­je i naj­ljep­še bi­lo da se bje­lo­polj­sko po­zo­ri­šte, ka­da po­sta­ne pro­fe­si­o­nal­no, nazo­ve Ju­nu­so­vim ime­nom.

Od ta­da do kra­ja 2013. ni­je­su rje­ša­va­ni pred­lo­zi za da­va­nje na­zi­va uli­ca­ma i usta­no­va­ma. Skup­šti­na op­šti­ne Bi­je­lo Po­lje kra­jem 2013. go­di­ne do­ni­je­la je Pro­gram po­di­za­nja spo­men-obi­ljež­ja na te­ri­to­ri­ji op­šti­ne Bi­je­lo Po­lje. U tom pro­gra­mu pi­še: „Uli­ca Ju­nu­sa Me­đe­do­vi­ća, za uli­cu ko­ja se pro­sti­re od raskrsni­ce sa uli­com Sve­tog Pe­tra Ce­tinj­skog, nad­vo­žnja­kom, sa kra­kom desno kroz na­se­lje Ne­da­ku­si (glav­na uli­ca duž na­se­lja Ne­da­ku­si), as­fal­ti­ra­na je ali bez pra­te­će in­fra­struk­tu­re.

Me­đu­tim, od­lu­kom Skup­šti­ne op­šti­ne o od­re­đi­va­nju na­zi­va uli­ca, mo­sto­va, par­ko­va iz ju­la 2015. go­di­ne od­lu­če­no je da je uli­ca Ju­nu­sa Me­đe­do­vi­ća od auto­bu­ske sta­ni­ce do pro­pu­sta na ri­je­ci Lje­šni­ci (do ras­kr­sni­ce sa uli­com kneza Mi­ro­sla­va i uli­com 29. no­vem­bra), du­ži­ne 580 me­ta­ra.

Da­kle, po­sta­vlja se pi­ta­nje za­što se Ju­nus Me­đe­do­vić, po­smrt­no, to­li­ko pu­ta, skraj­nju­je i ne da­je nje­mu ade­kvat­no pri­zna­nje, za ko­je je, vi­še pu­ta, predlagan. Ne­shva­tlji­vo je i ne­pra­ved­no Ju­nu­sa Me­đe­do­vi­ća iz­dvo­ji­ti iz velikog ja­ta nje­go­vih naj­bo­ljih dru­go­va iz čel­nog stro­ja usta­ni­ka i be­smrt­ni­ka, mi­sle­ći da se to ne pri­mje­ću­je.

Čitajte više