Marks u Americi

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Mogu li Marxove ideje još biti relevantne, više od jednog veka nakon što su formulisane, ako imamo u vidu da se svetski dohodak po glavi stanovnika u međuvremenu uvećao 7, a u Sjedinjenim Državama više od 8 puta?
Foto: Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Karl Marx se vratio na zapad. Posle svetske turneje koju je započeo kao nemački filozof u egzilu, stekavši usput titule oca nemačke socijaldemokratije i vodećeg mislioca globalne revolucije, Marx se vratio u deo sveta u kom je živeo i koji je proučavao. Aktuelna kriza kapitalizma proizvedena špekulacijama finansijskog sektora (što Marxa nimalo ne bi iznenadilo), produbljena rastućom nejednakošću, pandemijom i naizgled nerešivim problemom klimatskih promena, učinila je Marxov opus relevantnim za današnje generacije, a njegove ideje privlačnim za mlade ljude.

Ali koliko je kapitalizam koji je Marx opisivao uporediv sa današnjim kapitalizmom. Mogu li Marxove ideje još biti relevantne, više od jednog veka nakon što su formulisane, ako imamo u vidu da se svetski dohodak po glavi stanovnika u međuvremenu uvećao 7, a u Sjedinjenim Državama više od 8 puta?

Ključna razlika između sveta klasičnog kapitalizma i našeg sveta nije u tome što su nadnice porasle (Marx se ne bi mnogo iznenadio, jer je smatrao da nivo nadnica odražava „moralno-istorijske“ uslove u datoj zemlji) ili to što su usluge socijalne države značajno proširene. Glavna razlika je u izmenjenoj strukturi vladajuće klase i uticaju ove promene na pripadnike srednje klase u globalno dominantnim zemljama.

Sam vrh dohodovne distribucije u naprednim ekonomijama zauzimaju ljudi koji istovremeno ostvaruju visoke prihode od rada i kapitala. U prošlosti nije bilo tako. U klasičnom kapitalizmu na vrhu su bili zemljoposednici i kapitalisti koji praktično nisu imali drugih prihoda osim onih od imovine. Ideja o dopunskim prihodima od rada za većinu njih bi bila nezamisliva ili čak uvredljiva.

To se promenilo. U populaciji 10 procenata najbogatijih Amerikanaca jednu trećinu čine ljudi koji istovremeno pripadaju grupi najbogatijih vlasnika kapitala i grupi najbogatijih radnika. Pre manje od 50 godina činili su samo jednu petinu, a verovatno je da je taj udeo nekada bio još manji (Berman i Milanović). Otuda je klasni sukob danas suštinski drugačiji od onog iz prošlih vremena. Više ne postoje dve jasno definisane grupe koje razlikujemo na osnovu nivoa i porekla njihovog dohotka, bilo da je izvor tog dohotka rad ili kapital. Ostala je samo nejednakost. Takođe, umesto kritika koje su nekada upućivane klasi dokoličara (Thorstein Veblen, Nikolaj Buharin) i rentijerskoj eliti („bogaćenje je pasivna aktivnost za bogate“, pisao je Stefan Zweig o evropskim bogatašima iz vremena pre Prvog svetskog rata), pripadnicima današnje najbogatije klase češće se prigovara da previše rade: „današnji Stahanovi pripadaju jednom procentu na vrhu“, piše Daniel Markovits u Zamci meritokratije.

Veći deo današnje elite čine marljivi bogataši koji su početni kapital nasledili ili stekli radom i štednjom, ljudi koji stupaju u brak između sebe i stiču sve veći politički uticaj kroz donacije za političke kampanje. Stečene prednosti nastoje da prenesu na potomstvo plaćajući im najskuplje škole. Da su u tome uspešni potvrđuju brojne studije koje ukazuju na smanjivanje međugeneracijske mobilnosti. Izvori prihoda i ponašanje današnje elite razlikuju se od onoga što je Marx mogao da vidi u svoje vreme.

Druga važna razlika proistekla je iz globalizacije. U drugoj polovini 19. veka realne nadnice u Velikoj Britaniji su rasle. Marx je objašnjenje za to pronašao u hegemonijskoj globalizaciji – Pax Britannica. Britanske elite nisu oklevale da „mrvice sa stola“ imperijalističke pljačke podele sa nižim klasama da bi rast životnog standarda radničke klase iskoristili da izdejstvuju prihvatanje ili bar nadureno pristajanje na postojeći poredak.

Marx bi očekivao da će današnja američka elita – čija je uloga slična ulozi britanske elite u 19. veku – sprovoditi slične politike. Iznenadilo bi ga otkriće da oni to ne čine. Američka elita je uglavnom bila indiferentna prema stagnaciji dohotka i propadanju srednje klase u procesu globalizacije. Za razliku od Britanaca, pripadnici američke elite su mislili da politička moć koju imaju ne može biti ugrožena odozdo. Da li zato što su verovali da će im uvek polaziti za rukom da manipulišu političkim procesom ili da gubitnici u procesima globalizacije nisu sposobni da se organizuju ili su samo bili zaslepljeni sopstvenom ideologijom, to je nemoguće utvrditi. Takvom uverenju verovatno su doprineli svi pomenuti elementi, kao i mnogi drugi.

Ali onda je došao trenutak buđenja u obliku takozvanih populističkih pokreta i protesta u Francuskoj, Španiji, Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama, gde je Donald Trump, verovatno ne svojom zaslugom, uspeo da izgradi koaliciju nezadovoljnika. Elite su morale da ulože ogroman napor da povrate kontrolu. U tome im je donekle pomogla pandemija.

Ove dve razlike pokazuju koliko je kapitalizam u vodećim kapitalističkim zemljama evoluirao. Takav razvoj događaja može se tumačiti i ocenjivati na različite načine iz političke ili filozofske perspektive. Ukidanje jasne klasne distance i razvoj najviših klasa koje ne privileguju sunarodnike u odnosu na ostatak sveta mogu se smatrati napretkom. Ipak, visoka klasa koja je zaštićena od lomova na tržištu rada (jer može računati na dohodak od kapitala) i na berzama kapitala (jer može računati na dohodak od rada), koja je odlučna da stečene prednosti prenese na potomstvo prikazuje ovu evoluciju u manje pozitivnom svetlu.

Preveo Đorđe Tomić

Čitajte više