Antiantifašistički „antifašizam“

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Proslava Dana pobede sa pominjanjem Tita isključivo u negativnom kontekstu naprosto je budalasti performans kakve nam, raznim povodima, već odavno priređuju ovdašnji zvaničnici, ojačani prekodrinskom bratskom snagom.
Beograd oktobra 1944, doček oslobodilaca, foto: nepoznati autor/Wikimedia Commons
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Sinoć je u Narodnom pozorištu upriličen bizarni igrokaz povodom Dana pobede, sa dvojicom srpskih voždova, Miletom iz Laktaša i artistom ovdašnjim pod kodnim imenom Pet Sedam Sedam, u glavnim ulogama. Niskost do koje se spušta režimska kultura sećanja podrazumeva i to da se po njenom šovenskom blatu povlači jedna od najveličanstvenijih tradicija jugoslovenskih naroda, a to je jugoslovenski antifašizam.

U tom nečasnom delu provlačenja kroz šovenski glib najpre se dešava etnicizacija antifašizma. Nesporno je da svaka sredina, svaka država, svaki narod mogu pa i treba posebno da istaknu svoje borce, ali ignorisanje pa i negiranje doprinosa drugih je besramno, naročito u kontekstu u kojem bi, bez bratstva i jedinstva unutar jugoslovenskog Narodnooslobodilačkog pokreta, on sam bio nemoguć. Dakle, uz etnicizaciju imanentno jugoslovenskog sadržaja neminovno dolazi njen blentavi pratilac – negiranje žrtava i doprinosa drugih. Sve su nam to vrlo plastično, kako samo oni umeju, odigrali Mile i Pet Sedam Sedam.

Razume se, kao ultimativni negativac u ovoj naopakoj „proslavi“ pobede nad fašizmom, uz Hitlera i Pavelića, pojaviće se maršal Tito, kojeg je nezaobilazni Mile bravurozno optužio za navodno odugovlačenje sa oslobađanjem Jasenovca i za izbegavanje sukoba sa ustašama. Jer – Hrvat. Proslava Dana pobede sa pominjanjem Tita isključivo u negativnom kontekstu naprosto je budalasti performans kakve nam, raznim povodima, već odavno priređuju ovdašnji zvaničnici, ojačani prekodrinskom bratskom snagom.

Sledeći sadržaj tog nečasnog blaćenja antifašizma je upodobljavanje kulture sećanja ulizičkoj rusomaniji, u kojoj se zapravo gubi čak i nacionalna, srpska komponenta, postajući samo nekakva usputna ikebana velike ruske pobede. Da je pameti (kao što je u pogledu odnosa prema pobedi nad fašizmom nema nigde, ni na Istoku ni na Zapadu) barem bi taj dan, kada se slavi pobeda nad fašističkim falangama, mogao da posluži kao podsećanje na veličanstveno delo makar i iznuđene saradnje zapadnih saveznika i SSSR-a (posle pogubnih igara koje su igrale obe strane, pre svega Zapad do 1939. godine, a posle toga i SSSR). Ukratko, kada je reč o ovdašnjem kontekstu, istina je da su crvenoarmejci oslobađali Srbiju zajedno sa partizanima, kao i da su partizani ratovali oružjem koje su dobili prvenstveno od zapadnih saveznika. To, ipak, zaslužuje nešto više od polurečenice u smušenom govoru u kojoj se ovi poslednji pomenu, više zbog toga da bi se moglo reći u nekoj ambasadi, kada nisu uključenje kamere i nema prpošnog kočoperenja: pa, eto, pomenuli smo i vas… Ne vidim da se pogrešan odnos koji u Evropi postoji prema doprinosu SSSR-a pobedi u Drugom svetskom ratu ispravlja na ovaj mizeran način.

Ništa manje provlačenju antifašizma kroz blato ne doprinosi ni infamna konstrukcija o „dva antifašistička pokreta“ ta najtrulija grana na šupljem stablu nacionalizovanog „antifašizma“. Taj mitski sadržaj ovdašnje kulture sećanja postao je još jedna mantra u kanonu nacionalnog pravoverja, tako da je sećanje na Drugi svetski rat trajno njome kontaminirano. (Povremeni, neveliki, sporadični i samo kada su baš bili neizbežni, sukobi četnika i okupatora daleko su od svakog antifašizma, čiji je zlatni standard jednostavan: borba kad god prilike to dopuštaju, a ne samo kada to nametnu, stvaranje prilika da do borbe dođe i, konačno, prihvatanje borbe i u nepovoljnim okolnostima.) Ove godine evociranje te skaske o dva antifašistička pokreta, i to pred licem veterana NOB-a, imamo da zahvalimo već pomenutom Miletu, koji je govorio po svom običaju (kao da je jeo bunike) i o svim zločinima nad Srbima ikada, apostrofirajući i devedesete godine prošlog veka, relativizujući tako zlodela koja su tih godina sejana od strane zločinaca iz redova srpskih vojski po Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Još jedan problematičan detalj koji pokazuje koliko je u Srbiji antifašistička tradicija zapravo potisnuta jeste i notorna činjenica da se u ovdašnjem prazničnom kalendaru ne nalazi niti jedan jedini datum koji bi obeležavao antifašističku boru naroda sa našeg prostora. Dan pobede 9. maj je internacionalni praznik koji, da ironija bude veća, sa Srbijom i Jugoslavijom nema mnogo veze. Kada je o Srbiji reč, ona je oslobođena praktično već do kraja oktobra 1944. godine. Kada je, pak, reč o jugoslovenskom ratištu (a Srbija je neodvojivi deo tog konteksta) „rat je trajao sedam dana duže“. Naime, šarolika skupina kolaboracionističkih begunaca sa prostora Jugoslavije („banda koja ratuje posle završetka rata“, kako ih je nazvao britanski brigadir Skot, a povodom koje je, obraćajući se potpukovniku Narodnooslobodilačke vojske Milanu Basti, izgovorio: „Moji tenkovi stoje Vam na raspolaganju“) pružala je očajnički otpor sve do 15. maja 1945. godine. U tom smislu, iako je i potrebno i važno da Srbija participira i u međunarodnom obeležavanju slamanja fašizma 1945. godine, bez prepoznavanja značaja sopstvenog doprinosa obeležavanjem nekog od datuma koji se odnosi na pobedu srpskih i jugoslovenskih partizana u Srbiji i Jugoslaviji, ostaće isprazno i neverodostojno svako pominjanje antifašizma od strane ovdašnjih zvaničnika. Ali „dvostrukost nacionalizovanog antifašizma“ zapravo je šizofreno stanje iz kojeg se može izaći samo na jedan način: jasnim odgovorom na pitanja ko je i zašto 1944/5. godine u Srbiji zapravo pobedio. Na ta pitanja Srbija nema nedvosmislen odgovor, iako joj je, nje radi, neophodan.

Svečanost u Narodnom pozorištu povodom Dana pobede više je ličila na komemoraciju. Elegija, Krvava bajka, Тёмная ночь i druge pesme, mahom setnog sadržaja. Nijedna partizanska. Ni trenutak poleta ni radosti na proslavi Dana pobede… Koliko god da je komemorisanje žrtava imperativ svakog sećanja na pobedu, nesrazmerno prisustvo narativa o žrtvi, naročito u govorima dvojice srpskih voždova, ukazuje na jednu od dve stvari: ili su govornici toliko tankoćutne prirode da su u svakom, pa i svečarskom trenutku, ophrvani uspomenom na nevine žrtve ili ih bezočno upotrebljavaju kad god mogu (a naročito u kontekstu sukoba devedesetih godina) protiv „zapadnih sila“, Hrvata, Bošnjaka…

Dan pobede je, međutim, trenutak kada se slavi, kada su, kako svedoče mnogi pojedinci koji su to doživeli i kako, uostalom, gledamo na snimcima iz tog vremena, oni koji su preživeli bili opijeni ukusom pobede, slobode, života. Oni koji su u ratu izgubili najbliže ili oni koji su bili u neizvesnosti u pogledu sudbine svojih porodica – slavili su. Ali to, posle skoro osamdeset godina, ne mogu dve kukuvije, dve profesionalne narikače, koje bi da nas ubede da više tuguju i pate za žrtvama nego njihovi najbliži, braća, sestre, roditelji, deca, potomci…

Usled svega navedenog, ovogodišnja svečanost u dvorani Narodnog pozorišta bila je morbidna šovinistička ekstravaganca, pir bez ikakve veze sa antifašističkom tradicijom (osim njene bezočne zloupotrebe), niti sa negovanjem vrednosti antifašizma. Svečanost je u pogledu proslave pobede nad fašizmom bila uverljiva taman toliko koliko je uverljivo zamisliti tipove poput Mileta i Pet Sedam Sedam u redovima pobedničkih partizanskih jedinica 1945. godine. No, stvari su tu vrlo jednostavne: antifašistički minimum su Narodnooslobodilački pokret, njegova borba protiv fašističkih okupatora, domaćih fašista i fašistoida, kolaboracionista raznih struja (uključujući tu i najveću masu četnika), bratstvo i jedinstvo, savezništvo sa svim silama antihitlerovske koalicije, maršal Tito i druge partizanske vojskovođe. Ništa manje od toga. (Da bi se od „minimuma“ došlo do celovitog sadržaja treba dodati i ideale jednakosti, revoluciju, socijalizam, ali je istorija za sada o tome rekla svoj kontroverzni sud, koji, razume se, nije bez priziva.) Izvan pomenutog minimuma sve drugo je – ništa ili, još gore od toga – nešto sasvim naopako.

Srbija i njeno društvo, sve to odbacujući, što formalno (zakonski i sudski), što neformalno (u medijima i javnosti uopšte), rehabilitovali su stotine zločinaca, a kolaboraciju relativizovali do nivoa da se o njenim najistaknutijim nosiocima bez zazora na mnogim mestima javno govori sa simpatijama. Zbog toga Srbija više nije u stanju čak ni da se maskira antifašizmom, a da to ne izgleda kao karikatura. Pošto reči ovde odavno ne koštaju ništa, niti išta vrede, pozicionirajući se kao nekakav folklorni antifašista, čak je i Ivica Dačić smogao snage da povodom rehabilitacija svojevremeno izgovori: „Da je Hitler Srbin i njega bi rehabilitovali“. Ko?

Sva istorioidna patologija ovdašnjeg oficijelnog odnosa prema Drugom svetskom ratu eksplodirala je na sinoćnom događaju u Narodnom pozorištu. Kada ovdašnji zvaničnici, opsednuti preterivanjima kojima se unižavaju istinske žrtve, trabunjaju o pobedi nad fašizmom neprestano ih zazivajući, to deluje kao crna misa na kojoj se vreče plemenske mantre, bacaju anateme i izvode katramunaći, a ne kao slavljenje pobede ni pobednika. Tako je i ove godine povodom Dana pobede upriličena žalosna groteska: poraz pobednika i još jedna pobeda onih koji su 1945. bili poraženi.

Čitajte više