Njegovo nasleđe deli Francusku

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Makron je kritikovao nedavne pokušaje rušenja statua francuskih ličnosti umešanih u ropstvo, a takozvanu „kulturu otkazivanja“ osudio je kao pokušaj „brisanja onoga što jesmo.“
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Nekada najveći evropski problem, Napoleon Bonaparta i dalje predstavlja dilemu za Francusku, na 200. godišnjicu njegove smrti u egzilu na atlantskom ostrvu Sveta Jelena, koja se obeležava u sredu.

Podele oko toga kako bi Francuska trebalo da pamti Napoleona produbile su se od obeležavanja dva veka njegovog rođenja pre 50 godina, pri čemu se veći deo rasprave sada fokusira na njegovu ponovnu odluku da uvede ropstvo na karipskim ostrvima.

Predsednik Francuske Emanuel Makron je čekao do poslednjeg trenutka da objavi svoje planove za obeležavanje škakljive godišnjice, opredelivši se za srednji put između onih koji su želeli proslavu i ostalih koji su pozvali na bojkot.

Slavni Korzikanac jedna je od najkontroverznijih ličnosti u francuskoj istoriji koja i dan danas deli zemlju, zbog njegovog ogromnog doprinosa stvaranju moderne države ali i imperijalizma i ratobornosti, piše AFP.

Makron: Napoleon “deo nas”

Makron je u sredu nazvao Napoleona “delom nas” i rekao da su relativno skromne ceremonije organizovane u Parizu povodom godišnjice njegove smrti, “prosvećena komemoracija”, a ne proslava njegovog života.

Govoreći Francuskom institutu, koji je Napoleon osnovao za promociju nauke i umetnosti, Makron je ukazao na neke od trajnih doprinosa slavnog Korzikanca, istovremeno pominjući tamnije, krvlju umrljane delove nasleđa.

„Malo je sudbina oblikovalo toliko života izvan njihovih života“, rekao je Macron o čoveku koji je vlast preuzeo pučem 1799. godine i umro u izgnanstvu na ostrvu Sveta Helena 1821. godine, nakratko zavladavši većim delom Evrope.

“Samo nekolicina je uticala na živote mnogih ljudi,” rekao je Makron za Napoleona koji je došao na vlast u puču 1799. vladajući većim delom Evrope da bi umro u egzilu na ostrvu Sveta Jelena 1821.

Makron je započeo svoje izlaganje rečima da „neće uopšte popustiti pred onima koji žele da izbrišu prošlost zato što ne odgovara njihovoj predstavi o sadašnjosti“.

Ali je nazvao Napoleonovu odluku o vraćanju ropstva „greškom“ i „izdajom prosvetiteljskog duha“ koja je dovela do revolucije 1789. godine.

Takođe je rekao da Napoleon „nikada nije mario zbog gubitka života“.

Nakon pojavljivanja pokreta “Životi Afroamerikanaca su bitni” (Black Lives Matter), što je podstaklo ubistvo Džordža Flojda u SAD prošle godine, i pojave nove generacije glasnih aktivista za borbu protiv rasizma u Francuskoj, Napoleonova odluka o ponovnom uspostavljanju ropstva 1802. godine ponovo izaziva rasprave.

“To će biti komemoracija, a ne proslava”, rekao je saradnik francuskog predsednika novinarima u ponedeljak, dodajući da će ceremonije tog dana uključivati polaganje venaca i govor.

Napoleon, reformator ili imperijalista?

Makron je kritikovao nedavne pokušaje rušenja statua francuskih ličnosti umešanih u ropstvo, a takozvanu „kulturu otkazivanja“ osudio je kao pokušaj „brisanja onoga što jesmo.“

„Naš pristup je da istoriji pogledamo u lice“, rekao je njegov saradnik, dodajući da taj pristup ne znači „ni poricanje, ni pokajanje.“

Makron smatra da je pogrešno prosuđivati ličnosti iz prošlosti prema današnjim etičkim standardima, naglasio je njegov saradnik.

„Neko na početku 21. veka ne razmišlja kao neko na početku 19. veka“, rekao je dodajući da je „naša istorija naša istorija i mi je prihvatamo.”

Odlukom da u sredu položi venac na Napoleonov grob ispod zlatne kupole “Palate invalida”, Makron se našao u središtu francuskih kulturnih ratova. Napoleon, uvek osporavana figura, postao je Roršahov test za Francuze u trenutku napete kulturne konfrontacije, piše Rodžer Koen (Roger Cohen) u “Njujork tajmsu”.

Da li je Napoleon bio reformator i modernizator čiji su pravni zakonik, školski sistem liceja, centralna banka i centralizovani administrativni okvir postavili osnovu za postrevolucionarnu Francusku? Ili je bio retrogradni rasist, imperijalista i mizogin? pita se Koen.

“Odajući poštovanje Napoleonu, Makron će udovoljiti nezadovoljnoj francuskoj desnici koja sanja izgubljenu slavu i trenutak kada je, pod svojim turbulentnim carem, Francuska stajala u središtu sveta. Francuska opsednutost romantičnom epom o Napoleonovom usponu i padu je nepresušna, što je naglašavano poslednjih nedelja u mnogim časopisima i emisijama uživo,” naglašava Koen.

Ukidanje, vraćanje, pa ponovno ukidanje ropstva

Napoleon, briljantni general koji se borio za oslobađanje Evrope od feudalnih okova monarhije je vratio ropstvo ukazom na francuskim Karibima 1802, nakon njegovog postrevolucionarnog ukidanja 1794.

Pobune u Gvadalupi i tadašnjoj francuskoj koloniji Sveti Domingo, sada Haitiju i Dominikanskoj Republici, nemilosrdno su gušene. Haiti je pobedio, proglasio nezavisnost 1804. i ukinuo ropstvo. Francuska, jedina zemlja koja je okončala, a zatim vratila ropstvo, ponovo ga je ukinula tek 1848. godine.

„Napoleon je bio vojni pragmatičar“, kazao je za BBC istoričar Malik Gačem, istoričar iz francuske Fondacije za sećanje na ropstvo.

“I za njega, kao i za mnoge druge, mogućnost eksploatacije robova sa Kariba bilo je dobro za širenje slave Francuske i njene ekonomije. Ali, da li ima smisla usredsrediti ovu raspravu na lik samog Napoleona?“ ističe Gačem.

Ima još autora koji smatraju da je ovaj Napoleonov potez bio motivisan željom da dominira trgovinom šećera sa Kariba u nadmetanju sa viševekovnim neprijateljom Engleskom.

Matilda Larer, francuska istoričarka, veruje da je u ovoj odluci postojala “rasistička dimenzija”.

Američka naučnica Marlen Dot nazvala je Napoleona u tekstu u “Njujork tajmsu”, „najvećim francuskim tiraninom“ i „ikonom bele prevlasti“.

Ovu istoriju je zaklonio magnetizam bonapartističke sage, navodi Rodžer Koen. U tom smislu, slična je i kontroverzna uloga jednog od rodonačelnika nezavisnosti i demokratije u SAD-u Tomasa Džefersona, koji se istovremeno zalagao za očuvanje robovlasništva i sam imao robove.

Takođe, prošle godine u Velikoj Britaniji ponovo su se čule kritike na račun slavnog premijera Vinstona Čerčila zbog njegovih komentara hijerarhijama po osnovu rasne pripadnosti.

Klod Ribe, čija je knjiga „Napoleonovi zločini“ izazvala negodovanje kada je objavljena 2005. godine zbog opisa francuske brutalnosti na Karibima, rekao je: „Možemo obeležavati godišnjicu njegove smrti, ali nikada slaviti zbog senke njegovog rasizma, koji se i danas oseća u Francuskoj,“ naveo je Ribe.

Ovo gledište je dobilo određeni značaj u trenutku kada je Francuska počela da se suočava, na inicijativu Makrona, sa svojom kolonijalnom prošlošću, naročito u Alžiru, što je izazvalo žustru rapravu o tome da li navodni daltonizam univerzalističkog modela, za koji se ona zalaže, zapravo prikriva sveopšti rasizam koji i danas postoji, podseća “Njujork tajms”.

Od slavljenja do osude Napoleona

Oko 160 francuskih institucija od škola do muzeja prijavilo se za obeležavanje ovog datuma.

Iako je mnoge od tih događaja pogodila pandemija korona virusa, na francuskim televizijama se emituju novi dokumentarni filmovi o Napoleonu, a biblioteke su opskrbljene novim knjigama u kojima je sagledan svaki aspekt njegovog života.

„Da, šef države, vrhovni komandant, mora da se pokloni pred grobom pobednika Austerlica“, napisao je “Figarou” Žan Orleans (Jean d’Orléans), potomak francuske monarhije, misleći na jedan od najvećih Napoleonovih vojnih trijumfa. Ukazati čast Napoleonu znači „poštovanje francuskog naroda,“ smatra Orleans.

„Zašto ne bismo slavili Napoleona?” istakla je liderka krajnje desnice Mari Le Pen. „On je velika istorijska ličnost. Žao mi je što mu predsednik odaje počast u žurbi,” navela je Le Pen.

“Toliko je učinio za zemlju, a i dao svetu,” dodala je liderka francuske desnice.

Drugi, međutim, insistiraju na tome da Napoleona treba osuđivati, a ne slaviti, među njima i levičari koji su pozvali Makrona da ne prisustvuje komemoraciji.

„Republika ne bi trebalo da se službeno pokloni osobi koja je zakopala prvo republikansko iskustvo naše istorije instalirajući autoritarni režim“, napisao je u martu levičar Alekis Korbijer u “Figaru”.

„Zabrinjavajuće je u trenutnoj političkoj klimi u Francuskoj, kada postoji široka sumnja u demokratiju i neki Francuzi se možda nadaju i autoritarnom moćniku,“ smatra Korbijer.

Osim inspiracije za kasnije autokrate, Napoleonu se zamera i mizoginija.

„Kako možemo da slavimo čoveka koji je bio neprijatelj Francuske Republike, niza evropskih naroda, a takođe i čovečanstva jer je bio porobljivač?“ napisali su prošlog meseca u “Mondu” aktivista Luj Žorž Tin i politikolog Olivier Le Kor Grendmejson.

Oni smatraju da “Palatu invalida” treba pretvoriti u muzej pet francuskih republika i da se Napoleonovi posmrtni ostaci, poput Frankovog u Španiji, vrate njegovoj porodici. Inače, oni su već prevalili dugačak put. Trebalo im je 19 godina da stignu do Francuske 1840. godine, nakon Napoleonove smrti u 51. godini u britanskom izgnanstvu na zabačenom južnoatlantskom ostrvu Sveta Jelena.

Ostali francuski lideri takođe su se suočavali sa dilemom oko odnosa prema čoveku koga su zvali i „mali kaplar“(Le Petit Capora) zbog niskog rasta, poznatog po svom mantilu i „dvorogom“ šeširu koji je nosio na bojnom polju.

Tadašnji predsednik Francuske Žak Širak odbio je 2005. da prisustvuje 200. godišnjici bitke kod Austerlica (na prostoru današnje Češke Republike), u kojoj je Napoleon porazio veliku rusku i austrijsku armiju.

Podsećanje na izgubljenu nekadašnju moć Francuske

Fascinacija Napoleonom deluje moćnije nego ikad, kao da on, u vreme neizvesnosti izazvane pandemijom, oličava sve što Francuska oseća da je izgubila. “Napoleonov život ostaje parabola za mnoge ljude, uključujući Makrona, o nacionalnom delovanju i veličini – nesumnjivo manjkavom i nasilnom, ali transformatorskom,” ističe Rodžer Koen.

General već u svojim 20-tim, ili „Robespjer na konju“, kako su ga zvali, koji raznosi antiklerikalnu poruku revolucije 1789. širom Evrope, mozak bitaka kod Marenga i Austerlica, predstavlja suštinu francuske drskosti i genija za zemlju koja sada mora da se zadovolji ulogom sile srednje veličine, dodaje Koen.

Pisac Paskal Brukner se pita „zašto opsesija?” Napoleonom, odgovarajući da je sa njim “galski petlić” postao “imperijalni orao”.

“Sada je to samo umorna stara kokoš na svom zvoniku,“ ističe Brukner.

Erik Zemor, autor knjige „Francusko samoubistvo“, iskazuje pogled desnice na Napoleona. On se priseća koliko je godina bilo potrebno celoj Evropi da konačno pobedi Napoleona 1815. Nacistička Nemačka je 1940. godine slomila Francusku za tri nedelje. Danas, tvrdi on, zemlja ima poteškoće čak i da zadrži kontrolu unutar svojih granica.

Na opasnost od propadanja Francuske upozorilo je prošlog meseca 20 penzionisanih generala koji su u pismu naveli mogućnost puča kako bi se to sprečilo, na šta su vlasti oštro reagovale dok je Le Pen pozdravila njihov potez.

Stoga je, kako piše “Njujork tajms”, ovo delikatan trenutak za Makrona da oda počast čoveku koji je na vlast došao pučem.

Takođe, francuski predsednik će 9. maja učestvovati u obeležavanju Dana Evrope, proslavu jedinstva na starom kontinentu koji je Napoleon pretvorio u ratno poprište i klanicu, što najupečatljivije ilustruje čuvena slika Franciska Goje-Pogubljenja zarobljenih Španaca. Sledećeg dana, 10. maja, Makron će podsetiti na zakon usvojen 2001. godine kojim je ropstvo definisano kao zločin protiv čovečnosti.

„Makron je Rastinjak“, smatra Nikol Bakaran, politikolog, aludirajući na junaka Balzakovog romana koji svojim šarmom i lukavstvom osvaja Pariz. „I u književnom, političkom, strateškom, vojnom i intelektualnom Napoleonom dometu, on pronalazi inspiraciju.“ Takođe, i u činjenici da je Francuska tada bila „centar sveta, bilo po dobru ili zlu,“ ocenjuje Bakaran.

Napoleon: Revolucija je najveća pošast

Makron je odveo 2017. tadašnjeg američkog predsednika Donalda Trampa u Napoleonovu kriptu 2017. godine. Inače, francuski predsednici su izbegavali da odlaze sa stranim državanicima na to mesto, jer se Hitler poklonio Napoleonu u “Palati invalida” 1940.

„Napoleon nije baš najbolje prošao“, ocenio je Tramp tada.

Fransoa-Rene Šatobrian, francuski pisac i diplomata iz 19. veka, napisao je da je Napoleon “dok je živeo, izneverio svet. Mrtav, on ga je osvojio.“

Možda je razlog, kako navodi “Njujork tajms”, teško stečeni realizam tokom višegodišnjeg izgnanstva na ostrvu Sveta Jelena, što je priznao svom sekretaru Emanuelu Kasesu.

„Revolucija je jedna od najvećih nevolja kojom nebesa mogu pogoditi zemlju“, rekao mu je Napoleon. „To je pošast generacije koja je izvede; bilo koja dobit ne može nadoknaditi nevolju koju nanese. Obogaćuje siromašne, koji nisu zadovoljni; osiromašuje bogate, koji to nikada neće zaboraviti. Istumba sve, čini sve nesrećnim i nikome ne donosi sreću,“ kazao je Napoleon.

Od vladaoca Evropom do izgnanstva

Napoleon Prvi Bonaparta, rođen 15. avgusta 1769. u Ajaču na Korzici u porodici skromnog italijanskog porekla.

Služio je kao artiljerijski oficir u Francuskoj kraljevskoj vojsci da bi se nakon izbijanja revolucije 1789. godine naglo uspinjao u hijerarhiji.

Postao je general u 24. godini. Komandovao je francuskom revolucionarnom vojskom koja je 1795. pobedila pobunjene pristalice monarhije.

Preuzeo je vlast pučem 1799. godine, srušivši prvu francusku republiku.

Potom je do 1802. pobedio u ključnim bitkama protiv Austrije, Pruske i drugih država.

Bio je prvi konzul Francuske 1799. do 1804. i francuski car i kralj Italije od 18. maja 1804. do 6. aprila 1814.

Ponovo je bio car, ali kratko, od 20. marta do 22. juna 1815.

Na vrhuncu moći 1812. godine krenuo je u pohod na Rusiju sa skoro pola miliona vojnika. Uprkos pobede u Borodinskoj bici, ruska vojska na čelu sa Mihailom Kutuzovom je tokom povlačenja palila sve pred sobom da bi uskratila snabdevanje Napoleonovoj armiji.

Stoga, kada je ušao u Moskvu, umesto prvobitnog očekivanja da će ga dočekati ruski car Aleksandar i kapitulirati, zatekao je spaljeni grad iz koga je morao ubrzo da se povlači.

Trpeo je poraz za porazom zbog čega je bio prinuđen da abdicira 1814. i ode u egzil na ostrvo Elba. Pobegao je 1815. i prikupio vojsku, ali je poražen u čuvenoj bici kod Vaterloa od pruske i britanske vojske, nakon čega je zatočen na ostrvu Sveta Jelena gde je preminuo 5. maja 1821.

Uzrok njegove smrti i dan danas izaziva sporove. Prema zvaničnoj verziji preminuo je od raka želuca, što je potkrepljeno obdukcijom koju su sproveli Britanci. Navodno je na to uticala hemikalija koju je koristio prilikom čestih klistiranja.

Međutim, mnogi u Francuskoj smatraju da su ga britanski tamničari sistematski trovali, a ima i teorija zavere da su to činili francuski rojalisti, burbonci, bojeći se njegovog povratka u zemlju. Glavni osumnjičeni u teoriji ubistva je jedan od Napoleonovih pratilaca, grof Šarl de Montolon, prenosi BBC.

Kao dokaz se pominje prevelika koncentracija arsena u Napolenovoj kosi.

Međutim, prema istraživanju objavljenom u francuskom naučnom časopisu “Science et Vie” 2001, iako je potvrđeno da je u njegovoj kosi bila natprosečna količina arsena, nema naznaka da je sistematski trovan. Navodi se da je najverovatnije koristio regenerator za kosu da bi zaustavio ćelavljenje, a koji je u to vreme imao veliku koncentraciju arsena.

Vojvoda od Velingtona: Napoleon vredeo kao 40 hiljada vojnika

Osim vojničkih osvajanja, Napoleon je sprovodio liberalne reforme na teritorijama koje je osvajao i kontrolisao, poput Belgije, Holandije, Luksemburag, Švajcarske i delova današnje Italije i Nemačke.

Dva puta se ženio. Prvi put sa Žozefinom, ali pošto nije mogla da ima dece sa njim, Napoleon se na nagovor šefa diplomatije Taljerana razveo od nje i oženio habrzurškom princezom Marijom Lujzom zbog saveza sa Austrijom. Dobio je sina Napoleona II, koga nije više video nakon progona na Svetu Jelenu.

Kritičari Napoleona, međutim, smatraju da je odgovoran za veliki broj mrtvih u Francuskoj. Oko šest miliona Evropljana je umrlo u ratovima koji su vođeni u njegovo vreme, a Francuska je izgubila kolonije i bankrotirala.

Nakon Bečkog kongresa 1815. kojim su udareni temelji evropskog poretka koji je bio na snazi skoro ceo vek, Francuska je uglavnom bila podređena država, dok su glavnu reč vodili Austrija (kasnije Austrougarska), Rusija, Pruska i Velika Britanija koji su uspostavili sistem “Koncert Evrope” koji je garantovao balans moći na starom kontinentu.

Napoleon je uveo odlikovanje Orden Legije časti, rodonačelnik je koncepta moderne armije na principu regrutovanja. Smatra se jednim od najvećih vojnih zapovednika u istoriji, dok se ratovi koje je vodio i borbene taktike proučavaju u vojnim školama.

Njegov glavni protivnik u bici kod Vaterloa, komandant britanskih snaga vojvoda od Velingtona je rekao da je Napoleonovo prisustvo na bojnom polju „vredelo 40 hiljada ljudi“.

Međutim, privatno je kritikovao njegovu vojnu i političku vladavinu, nazivajući ga “Buonaparteom” kako bi naglasio njegovo nefrancusko poreklo. „Čitav njegov život, civilni, politički i vojni, bio je prevara,“ kazao je vojvoda od Velingtona.

Čitajte više