V.D. lice F.R. u vremeplovu Vlade Srbije

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Ova „depolitizacija“ je isprva odlagana izmenama zakona, tako što su pomerani rokovi, a u međuvremenu se Vlada koristila mogućnošću da vrši postavljenja i razrešenja „na osnovu ranijih propisa“.
Foto: Slavica Miletić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Došli smo do tačke kada treba priznati da su vladari sa apsolutističkim tendencijama iz srpske prošlosti više držali do prava nego današnja Vlada Srbije.

Tako je, prema svedočanstvu Slobodana Jovanovića, u jednom od nekoliko državnih udara, poslednji Obrenović 6. aprila 1903. na 45 minuta obustavio primenu Aprilskog ustava iz 1901, da bi za to vreme ukinuo zakon o izborima, opštinama i štampi i doneo nove koji su mu bili po volji, a potom vratio ustav na snagu. Aktuelna Vlada Srbije ne poseže za državnim udarom ovog tipa, kako bi, na primer, privremeno ukinula važenje Zakona o državnim službenicima i izvršila postavljenja na način suprotan tom zakonu. Umesto toga, naši sadašnji vlastodršci prigodno modifikuju zakone fizike.

Tako je Vlada, na sednici održanoj 15. aprila 2021. postavila Filipa Radovića na položaj vršioca dužnosti direktora Agencije za zaštitu životne sredine, na tri meseca, ali počev od 9. oktobra 2020. Da bi valjda bilo manje primetno, na sednici održanoj 7 dana kasnije, Radović je ponovo postavljen na tri meseca, ovaj put počev od 10. januara 2021. Da ne bude nedoumice, ni Zakon o državnim službenicima ni Zakon o opštem upravnom postupku, ne dopušta retroaktivnost, već predviđa da „akt počinje da proizvodi pravna dejstva od kada je stranka o njemu obaveštena, ako njime nije određeno da pravna dejstva počinju kasnije“.

Inače, ista osoba je bila direktor (ne vršilac dužnosti) Agencije od 22. februara 2013. do 19. marta 2015, kada je razrešen i pored toga što mu nije bio istekao petogodišnji mandat. Razlog za to je očigledno bila reorganizacija nakon izmene Zakona o ministarstvima. Naime, Agencija, koja je ranije bila deo Ministarstva energetike, razvoja i zaštite životne sredine postala je deo Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, na 6 meseci, pa je položaj koji je on zauzimao formalno prestao da postoji.

Iako je u nekim slučajevima promena naziva resora korišćena kako bi se bez daljeg obrazlaganja uklonili nepoželjni pomoćnici ministara i drugi službenici na položaju koji su postavljeni nakon konkursa, to ovde nije slučaj. Na podobnost Filipa Radovića jasno ukazuje činjenica da je on nakon toga još 20 puta bio postavljan za vršioca dužnosti direktora, redovno na tri meseca, i jednom na 6 meseci. Među tim postavljenjima bilo je nekoliko retroaktivnih, što je bilo manje primetno, jer se radilo o kašnjenjima od jednog do 9 dana.

Odluka o retroaktivnom postavljenju za period od 9. oktobra 2020. dobija posebno na značaju u kontekstu činjenice da je upravo u ovom periodu, novembra 2020, otkaz na mesto načelnika za pitanja kvaliteta vazduha u Agenciji za zaštitu životne sredine dobio Milenko Jovanović. Jovanović je, inače, ukazivao da je otkaz dobio zato što se suprotstavio odluci direktora da se bez odobrenja stručnjaka menjaju i ublažavaju kriterijumi za ocenjivanje kvaliteta vazduha. Agencija je tada navela da je zaposleni otpušten zbog toga što „nije obezbedio adekvatno održavanje većine mernih stanica, koje su zbog toga nedopustivo zapuštene“, što je Jovanović negirao. Milenko Jovanović je na posao u Agenciju vraćen odlukom Višeg suda u Beogradu – privremenom merom do okončanja sudskog postupka koji je pokrenuo posle otkaza ugovora o radu.

Međutim, bez obzira na to da li će sud protumačiti da je ovaj otkaz bio zasnovan na legitimnim razlozima ili je reč o odmazdi prema uzbunjivaču, odluka o otkazu je svakako nezakonita, jer ju je doneo Filip Radović, koji u tom trenutku nije bio ni direktor, ni vršilac dužnosti direktora, već samo neko ko se faktički nalazio u direktorskoj kancelariji. Problem sa uzurpacijom funkcije je, u stvari, daleko veći od zakonitosti otkaza uzbunjivaču, jer se odnosi na bilo koji akt koji je F.R. potpisivao, u periodima kada nije imao ovlašćenja. Na primer, 19.10.2020, dok Agencija nije imala legalnog rukovodioca, ona je zaključila ugovor o nabavci „opreme za obeležavanje i rad u poslovnim prostorijama“ vredan 4.992.600 dinara. Zbog nezakonitosti njegovog položaja, sporni su i svi drugi ugovori ili odluke (na primer o prijemu u radni odnos), uključujući i one manjeg značaja (na primer rešenja o godišnjem odmoru zaposlenih). Za utehu je to što direktor ove agencije nema ovlašćenja, budžet i priliku da ugovara vrednije poslove, za razliku od, na primer, 21 kvazi-direktora republičkih javnih preduzeća, koji nakon isteka mandata neosnovano raspolažu javnom imovinom čija se vrednost meri milijardama evra.

Najviša službenička mesta u državnoj upravi bila su legalni deo „partijskog plena“ do 2005. To je promenjeno kada je na osnovu Strategije reforme državne uprave, donet Zakon o državnim službenicima, koji je uz brojne promene i dalje na snazi. Obaveza koju je preuzela još Vlada Vojislava Koštunice nije ispunjena ni za mandata njegovih naslednika (Cvetković, Dačić, Vučić, Brnabić). Reč je o tome da bi politička mesta u ministarstvima trebalo da zauzimaju samo ministri i državni sekretari, a da svi drugi službenici, uključujući i oko 400 „službenika na položajima“ budu profesionalci, postavljeni nakon sprovedenog konkursa.

Ova „depolitizacija“ je isprva odlagana izmenama zakona, tako što su pomerani rokovi, a u međuvremenu se Vlada koristila mogućnošću da vrši postavljenja i razrešenja „na osnovu ranijih propisa“. Takvo stanje je trebalo da bude presečeno odredbom Zakona prema kojoj službenicima na položaju koji su postavljeni na osnovu ranijih propisa „dužnost u svakom slučaju prestaje 31.12.2010“.

Međutim, do toga nije došlo, pa je Vlada nastavila sa ranijom praksom (ovaj put bez jasnog pravnog osnova). Do bitne novine je došlo kroz izmene iz 2014, kada je formalno uveden institut „vršilaca dužnosti“ (član 67a), kada je ograničen njihov mandat (na 6 meseci plus tri meseca ako konkurs ne uspe ili ako nakon konkursa ne dođe do postavljenja) i kada je bilo određeno da se za vršioca dužnosti može postaviti samo osoba koja ispunjava uslove za to mesto. „Vršiocu dužnosti prestaje dužnost istekom perioda na koji vršilac dužnosti može biti postavljen u skladu sa st. 1, 4. i 5. ovog člana i položaj ostaje nepopunjen do postavljenja državnog službenika na položaj u konkursnom postupku“, jasno se kaže na kraju ovog člana.

U međuvremenu, za ovaj problem se zainteresovala Evropska komisija, koja je ovo pitanje uključila u prelazna merila napretka u vezi sa borbom protiv korupcije i koja odsustvo tog napretka redovno prati u svojim izveštajima. Iako je Transparentnost Srbija kroz više zahteva za pristup informacijama, još od 2011. pokušavala da dođe do kompletnih podataka o tome koji položaji su popunjeni po zakonu, a koje zauzimaju vršioci dužnosti, to je i dalje moguće utvrditi jedino pešački.

Tako se moraju otvoriti odluke o kadrovskim rešenjima sa svake sednice Vlade Srbije, koje su pritom bezrazložno zipovane i pored zakonske obaveze objavljivanja informacija u otvorenom i pretraživom formatu (usput rečeno, uvedene za zemana Ane Brnabić), a zatim sve to treba uporediti sa aktima o sistematizaciji radnih mesta svakog ministarstva, u čiju se ažurnost ne može pouzdati, pri čemu ti dokumenti ponekad nisu ni objavljeni.

Da nije pomenutih zahteva EU, ne bismo imali ni zbirni prikaz stanja. Naime, tek iz podataka koje Vlada dostavlja EU, a koji do građana Srbije dopiru preko Brisela, može se videti koliko trenutno položaja postoji i koliko je njih popunjeno nakon konkursa, a koliko ne. Ovo je naročito bio slučaj tokom 2019. i 2020, kada Vlada nije objavljivala izveštaje o sprovođenju AP za poglavlje 23. Bilo bi dobro da medijska promocija slučaja V.D. lica F.R. dovede do toga da briselska administracija zatraži popunjavanje nove rubrike – broj v.d-a koji su postavljeni protivno Zakonu.

Inače, da ne bismo čekali da nam EU rešava domaće probleme, povodom ovog slučaja je Transparentnost Srbija pozvala Republičko javno tužilaštvo da zbog povrede zakona na štetu javnog interesa podnese tužbu, odnosno pokrene upravni spor za osporavanje zakonitosti rešenja o retroaktivnom postavljenju na položaj vršioca dužnosti direktora Agencije za zaštitu životne sredine Filipa Radovića. TS je u dopisu RJT ukazala na zakonski okvir, propisana ograničenja i zabrane, te navela da se na osnovu svega iznetog može osnovano pretpostaviti da donošenje pomenutog rešenja ima za cilj da se, kroz retroaktivno postavljenje, ozakone akti koje je taj bivši vršilac dužnosti direktora donosio u periodu dok nije imao pravo da donosi odluke u ime Agencije.

Transparentnost Srbija uputila je dopis i predsednici Vlade Srbije u kome je ukazala na ovaj slučaj i zakonske odredbe i pozvala Vladu da prestane sa praksom ozakonjenja, to jest stvaranja privida da se odluke koje građani, kojima je istekao status vršioca dužnosti direktora, i dalje donose u skladu sa zakonom. „Odgovor“ Vlade nije mogao biti jasniji – istog dana kada je dopis primljen, pored F.R. retroaktivno su postavljena još tri vršioca dužnosti! Tužilaštvo još uvek ćuti.

Kada sam ranije pisao na ovu temu mogli smo da čujemo jasno iskazani stav da držanje službenika u „v.d. stanju“, čak i kada je reč o „proverenim kadrovima“, nije samo incident i plod opterećenosti drugim obavezama, već mera koja treba da spreči bilo kog šrafa da uradi nešto na svoju ruku. U međuvremenu je, kao što smo mogli da vidimo, Vlada Srbije prestala da mari ne samo za obaveze iz sopstvenih zakona i planova, već i za ograničenja koja postavlja kalendar. I to u meri gde ne bi pomoglo ni da je, po uzoru na Aleksandra Obrenovića, za potrebe retroaktivnog odlučivanja gregorijanski privremeno zamenjen julijanskim.

Čitajte više

U SAD-u je platformski rad zahvatio puno veći broj zanimanja nego u Europi – osim kao vozači taksija, čistači/ce i dostavljači hrane, platformski radnici pružaju i usluge poput brige o djeci i starijima.
Izgubi li Vučić Beograd, onda je stvarno gotov, u tom slučaju tron na dvoru postaje simbol istinski ceremonijalne komedije.
Vreme je da jasno kažemo da se pravo na Medicare mora proširiti na milione starijih radnika kojima je zdravstvena zaštita najpotrebnija.