Liderka beloruske opozicije Tihanovskaja među ‘decom Černobilja’

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Posle černobiljske nuklearne katastrofe 26. aprila 1986. godine, roditelji iz teško pogođenih regiona u Ukrajini, Belorusiji i na zapadu Rusije očajnički su želeli da izvuku svoju decu iz kontaminirane zone, makar samo na nekoliko nedelja.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Posle černobiljske nuklearne katastrofe 26. aprila 1986. godine, roditelji iz teško pogođenih regiona u Ukrajini, Belorusiji i na zapadu Rusije očajnički su želeli da izvuku svoju decu iz kontaminirane zone, makar samo na nekoliko nedelja, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.

Na kraju su desetine hiljada dece provele letnje odmore na Zapadu, uključujući Irsku, gde je dugogodišnja lokalna aktivistkinja za nuklearno razoružanje bila u prvim linijama napora da se pomogne deci Černobilja, kako su nazvana.

Jedna od onih koja je vreme provela u Irskoj bila je 14-godišnja Svetlana Tihanovskaja. Trideset pet godina kasnije, ona je liderka beloruske opozicije Aleksandru Lukašenku, autoritarnom dugogodišnjem vladaru kojem se suprotstavila na predsedničkim izborima prošlog avgusta. Ona i njene pristalice kažu da je pobedila na izborima, dok Lukašenko tvrdi da je ubedljivo trijumfovao.

Tihanovskaja, koja je primorana da ode iz Belorusije usred masovnih protesta posle spornih izbora, sada putuje širom Evrope da bi sakupila diplomatsku podršku opoziciji za nove, slobodne i fer izbore.

Davne 1996. godine – deceniju posle katastrofe – Tihanovskaja je prvi put posetila Zapad, na putu koji ju je istovremeno šokirao i zadivio.

U intervjuu za Karent tajms, Tihanovskaja se seća ljubaznosti i gostoprimstva koji su joj ukazani u Irskoj – ali i pomfrita i kečapa.

Tihanovskaja je imala tri godine i živela je u selu Mikaševiči, u regionu Brest na zapadu Belorusije, kada je eksplozija koja je uništila Reaktor br. 4 u Černobilju na jugoistoku Ukrajine, izbacila radijaciju koju su vetrovi proširili nad teritorijom veličine Nemačke.

Kratki beg

Stotine hiljada ljudi su razmeštene a gotovo 600.000 takozvanih “likvidatora”, mnogi bez zaštitne opreme, žrtvovali su svoje zdravlje da bi zatvorili užareni reaktor i očistili kontaminirano područje.

Za decu je Černobilj predstavljao jedinstvene zdravstvene rizike. U pogođenim područjima Ukrajine, Belorusije i Rusije – tadašnjim sovjetskim republikama – takođe su zabeležena “značajna povećanja učestalosti dečjih bolesti štitne žlezde, uključujući rak štitne žlezde”, navela je Svetska zdravstvena organizacija (SZO). Na primer, u beloruskom regionu Homel posle nesreće je stopa raka štitne žlezde porasla “oko 100 puta”.

Adi Rouš koja je bila aktivna u Irskoj kampanji za nuklearno razoružanje, 1991. je osnovala Međunarodnu organizaciju za decu Černobilja (Chernobyl Children International – CCI), za pružanje medicinske i druge pomoći najmlađim žrtvama nuklearne katastrofe, kao i za organizovanje putovanja u inostranstvo za mnoge od njih

CCI je saopštio da je isporučio oko 107 miliona evra pomoći siromašnim zajednicama i deci širom regiona pogođenih Černobiljom od 1986. Više od 26.500 dece takođe je posetilo Irsku da boravi kod porodica domaćina na odmoru i oporavku, što se prema internet stranici CCI-ja, nastavilo do danas.

Po uzoru na CCI, Čermobilj lajflajn (Chernobyl Lifeline) je takođe organizovao posete Irskoj za mlade pogođene katastrofom. Tihanovskaja je 1996. godine, kada je imala 14 godina, bila deo jedne takve grupe.

“Ne znam kako sam se kvalifikovala za taj program. Verovatno zato što sam dobro učila”, rekla je Tihanovskaja za Karent tajm, medijski projekat na ruskom jeziku koji RSE vodi u saradnji s Glasom Amerike (VOA).

Sada 38-godišnja Tihanovskaja je rekla da je čak i u to vreme, 10 godina posle najgore nuklearne katastrofe na svetu, malo ko u Belorusiji – koja je stekla nezavisnost kada se Sovjetski Savez raspao 1991. godine – u potpunosti shvatao razmere onoga što se dogodilo u Černobilju.

“Sve vreme u Belorusiji, u mom rodnom gradu, odvođeni smo na testove. Medicinski timovi bi dolazili da pregledaju naše štitne žlezde. U to vreme se nisu razumele razmere. Černobilj, radijacija – čuli smo o tome tada, ali u tom dobu nismo mogli da shvatimo koliko je loše bilo”, rekla je Tihanovskaja.

“To razumevanje je došlo tek kasnije pošto biste proučili temu, a zatim je tu i internet i mogli ste da saznate više. Do tada, sve što ste znali dolazilo je od glasina, vaših roditelja, koji ni sami nisu znali puno.”

Nuklearna katastrofa, međutim, izgleda je bila daleko od misli većine dece odabrane za taj program, objasnila je Tihanovskaja.

“Znate, deca u zagađenoj zoni su bila srećna, zato što je to bila prilika za odlazak u inostranstvo. Tako se to videlo”, rekla je ona.

‘Mnogo nežnosti, mnogo ljubavi’

Tokom svoje prve posete inostranstvu, Tihanovskaja je bila zadivljena onim što je videla i doživela.

“Naravno, iznenadili su me sami ljudi – otvoreni, ljubazni, nasmejani, govoreći ‘hvala’, ‘nema na čemu’. Kod kuće, makar u mom gradu, bilo je nekako tmurno”, rekla je Tihanovskaja za Karent tajm. “A onda odjednom dođete u dom potpuno nepoznatih ljudi i oni se prema vama ponašaju kao prema članu porodice, s puno nežnosti, s puno ljubavi. Pokušali su da zabave svu decu što je više moguće.”

Takođe je bila fascinirana hranom i nekim jelima koja je prvi put probala.

“Više od svega, bila sam iznenađena nekom hranom koju mi nismo imali – čips, pomfrit, hamburgeri”, rekla je ona. “Možda je toga već bilo u glavnom gradu Belorusije, ali nikada nisam bila tamo s roditeljima, tako da mi je sve to bilo nepoznato. Tamo sam prvi put probala kečap, ne naš paradajz sos, već pravi kečap.”

Tihanovskaja je boravila kod porodice Henrija Dinija, koji je organizovao posetu grupe. Posle toga je ostala u kontaktu s porodicom i on ju je pozvao posle nekoliko godina da pomogne u organizovanju sličnih putovanja za druge.

“Moj posao je bio da pripremim dokumente, dogovorim letove, dodelim decu porodicama. Pozvali bi me ako bi bilo problema. Ako je dete tužno, nostalgično, zvali su me, a ja sam razgovarala s tim detetom telefonom. Ako je dete trebalo da ide kod lekara ili zubara, pozvana sam kao prevodilica”, rekla je Tihanovskaja, koja je radila kao nastavnica engleskog i prevodilica pre nego što je gurnuta u politiku uoči izbora u avgustu 2020. godine.

Tokom svog boravka u Irskoj, Tihanovskaja je imala puno prilika da ostane tamo, ali je rekla da je privlačnost kuće uvek bila prejaka.

“Bila sam i još sam veoma vezana za roditelje, dom, porodične veze”, rekla je ona, dodajući da se Irska tada “činila dalekom” od kuće. “Sada su granice malo otvorenije; dobijate šengensku vizu i možete putovati bilo kada i vratiti se kući. Tada je bilo mnogo više komplikacija i u to vreme sam izabrala porodicu, roditelje i domovinu”.

Čitajte više