Ideološka bitka za fudbal

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Da li je za fudbal kao sport dobro da postoji mali broj klubova čije fudbalske predstave značajno odudaraju od ostalih i plene mnoštvom umešnih poteza?
Foto: Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Vi se užasavate nad time što mi želimo ukinuti privatno vlasništvo. Ali u vašem postojećem društvu privatno vlasništvo je ukinuto za devet desetina njegovih članova; ono i postoji upravo zato što ne postoji za tih devet desetina. Vi nam dakle predbacujete što želimo ukinuti vlasništvo koje kao nužnu pretpostavku ima to da ogromna većina društva ne posjeduje nikakvo vlasništvo. (Manifest Komunističke partije)

Priče o fudbalskoj Superligi nikako da stanu. Ako imamo u vidu da je fudbal važan deo globalne popularne kulture, onda su rasprave koje se vode potpuno očekivane. Kada govore o načinu organizovanja fudbalske igre, autori zapravo govore o različitim vizijama ispravnog i pravednog društva. Bitke koje se vode su prilično elementarne. Ako zanemarimo određene razlike unutar tabora, nije nam teško da prepoznamo da je u osnovi polemike sukob između jednakosti i slobode. Dok jedni kritikuju potpunu isključenost najvećeg broja klubova iz lige, drugi slave slobodu izbora odabranih da se otuđe.

Ono što je interesantno i što se veoma često dešava kada su u pitanju ideološke rasprave, i jedna i druga strana tvrde da njihova pozicija vodi boljem fudbalu, odnosno pravednijem društvu. Na taj način se skrivaju vrednosni stavovi i pokušava se na kvaziobjektivan način dokazati kako je Superliga kobna, odnosno lekovita za fudbal. Drugim rečima, tvrdi se da nije važno u šta verujemo kada prosuđujemo o Superligi. Dovoljno je da primenimo naučni metod i otkrijemo da li ona doprinosi ili šteti fudbalu.

Prigovor da je fudbal nebitan i da uopšte ne bi trebalo raspravljati da li nešto doprinosi fudbalu ili ne, naročiti u situaciji kada se na globalnom nivou suočavamo sa društvenom, političkom, ekonomskom i zdravstvenom krizom, naprosto promašuje metu. Koliko god je sve navedeno tačno, ne treba zaboraviti da kada govorimo o fudbalu, govorimo o viziji pravednog društva.

Ipak, postoji nešto drugo što je u ovoj priči problematično. Ako je smisleno govoriti o fudbalu jer sve vreme aludiramo na društvo, te ako se na objektivan i naučno ispravan način može ustanoviti šta bi u datim okolnostima trebalo uraditi ukoliko želimo progres, da li to znači da nam ideologije više nisu potrebne? Dodatno, da li to znači da svaki poziv na ideologiju možemo i moramo okarakterisati kao podli pokušaj manipulacije koji nas odvraća od istine? Odgovor je odričan. Koliko god mi bežali od eksplicitnog iznošenja vrednosti i pokušavali da se sakrijemo iza neutralnih pojmova kao što je fudbal, ideologija nas sačekuje već na prvom sledećem koraku.

Kako odrediti šta je dobar fudbal? Ovde ne govorimo o dobroj fudbalskoj utakmici, već o fudbalu kao sportu. Da li je za fudbal kao sport dobro da postoji mali broj klubova čije fudbalske predstave značajno odudaraju od ostalih i plene mnoštvom umešnih poteza? Ili je, pak, bolje da se igra veliki broj zanimljivih i uzbudljivih utakmica čiji kvalitet neće biti spektakularan? Kao što vidimo, od ideologije ne možemo pobeći.

Pogledajmo još jedan primer. Jedan od autora tvrdi da je formiranje košarkaške NBA lige učinilo košarku boljom. Godinama unazad na svetskim prvenstvima najbolji tim Sjedinjenih Država (tzv. dream team) neprikosnoveno je dominantniji od svih ostalih. SAD zato često, sa dozom nipodaštavanja, na prvenstvo dovodi osrednje igrače. Da li je za košarku kao sport dobro da postoji ekipa koja je nepobediva? Ili, u nešto umerenijoj formi, da li je dobro da postoji mali broj takvih ekipa? Siguran sam da ima ljudi koji u ovome ne bi videli ništa problematično. Nije li uzbudljivije, reći će oni, gledati mali broj kvalitetnih utakmica, nego gomilu amaterskih. Zašto je, uostalom, važno da se svi bore za titulu ili imaju pristup elitnom rangu?

Setimo se, kada razgovaramo o opravdanosti formiranja fudbalske Superlige, mi sve vreme, na simboličkom nivou, zagovaramo određenu viziju pravednog društva. Ako u prethodnom pasusu na mesto fudbala dođe društvo, pitanje se svodi na izbor između demokratije i oligarhije. I to pre svega u ekonomskoj sferi. Pitamo se, dakle, da li je za društvo bolje da postoji pravična i ujednačena raspodela koja proizlazi iz moći radnika da odlučuju o važnim ekonomskim pitanjima, pa i po cenu manje efikasnosti, ili bi trebalo svu moć prepustiti maloj grupi ultrabogatih koji će nas postrojiti i tako maksimizovati ukupan profit. Izbor koji je pred nama nije naučni, već vrednosni. Vreme krize zahteva ideološke odluke. Pre nego što što ih donesemo u našim materijalnim životima, možemo se vežbati na fudbalu. Zato je važno reći glasno ne Superligi.

Čitajte više