Njujork i njegovo đubre

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Obično smo đubreta svesni samo kad ga bacamo.
Foto: Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Nekoliko godina pošto sam se doselio u Njujork 2016. prijatelj me je pozvao u galeriju u Čelziju na projekciju originalnih, 16-milimetarskih filmova pokojnog umetnika Gordona Mata-Klarka. Upečatljiv deo večeri bio je film pod naslovom „Sveže ubistvo“ koji prati smrt jednog starog kamiona. U uvodnom kadru, vozilo brekće izlokanim putem zaraslim u korov. Zatim se ukazuje predeo s više industrije: ozloglašena njujorška deponija, Fresh Kills. Vidimo beskrajna polja zasuta smećem, okružena džinovskim mašinama; kolonije galebova kako stražare duž izdignutog autoputa; fabriku koja se proteže duž velikog zaliva.

Na kraju se kamion sudara sa lopatom ogromnog buldožera. Buldožer baca vozilo i gnječi ga na zemlji. Benzin iz rezervoara najpre curi, zatim kulja. Kao medved sa lososom, buldožer probada, vuče i kida kamion, da bi ga ubacio u prikolicu natovarenu drugim smećem, odvukao dublje u deponiju i zatrpao. Poslednji kadrovi prikazuju lokve vode okružene smećem i korovom i užarene gomile đubreta iz kojih kulja crni dim.

Deponija Fresh Kills otvorena je 1948. godine. Kada je Mata-Klark snimio svoj film 1972. deponija je prihvatala oko polovine čvrstog đubreta iz grada i već dugo je bila najveća deponija na svetu, koja će izrasti na oko 900 hektara smeća. „Ova deponija je dramatičan primer podivljale potrošnje“, piše istoričar ekologije Martin V. Melosi u svojoj knjizi „Fresh Kills: istorija potrošnje i odbacivanja u gradu Njujorku“. Melosi, penzionisani profesor istorije na Univerzitetu Hjuston, autor je „Smeća u gradu“ i „Sanitarnog grada“; moglo bi se reći da je naučnik za đubre. Njegova knjiga, nakon gotovo 20 godina od zatvaranja deponije Fresh Kills, može se čitati kao priručnik za Mata-Klarkov film. Pitanje koje pokreću oba ova dela nije samo gde naše smeće odlazi, već i kako oblikuje i odražava svet iz koga potiče.

***

„U čitavoj svojoj istoriji, grad Njujork retko je imao dan bez problema sa odlaganjem smeća“, piše Melosi. Krajem 1650-ih, donet je zakon kojim je građanima zabranjeno da izbacuju „smrad i gadosti“ na ulice, ali je zakonodavac propustio da pomene šta bi, onda, građani trebalo da rade sa svojim đubretom. Organizovano čišćenje ulica pojavilo se tek četiri decenije kasnije: 1702. vlasti su naložile stanovnicima da svakog petka pred svojim kućama gomilaju smeće, koje se uklanja do subote uveče. U 19. veku, Njujorčani su „izbacivali smeće na ulice, očekujući da ih raznesu lešinari“, piše istoričarka Ketrin Meknur u „Kroćenju Menhetna“. „Trula hrana, klipovi kukuruza, ogrisci lubenice, školjke ostriga i riblje glave“, nastavlja Meknur, „zajedno sa mrtvim mačkama, psima, pacovima i svinjama, kao i ogromne gomile balege, stvarali su smrad posebno neprijatan u vrelim letnjim danima“. Broj stanovnika Njujorka je eksplodirao, kao i roba masovne potrošnje.

Glavni modeli odlaganja u Njujorku, sve do 1890-ih, bili su postrojenja za obradu životinjskog otpada, prerada u stočnu hranu, popunjavanje terena i izbacivanje u okean. Popunjavanje terena imalo je značajnu prednost, bar za graditelje, jer stvara nove nekretnine u gradu okruženom vodom. „Do 19. veka“, piše Melosi, „osvajanjem plavnih zona i popunjavanjem močvara, Donji Menhetn dobio je preko 55 hektara zemlje“. Ulice koje su nekada išle duž vode – kao Vodna ulica uz Ist river, ili Grinvič ulica duž Hadsona – sada se, zahvaljujući popunjavanju terena, nalaze više od 150 metara dalje od mora. No, pomeranje obale pokazalo se problematičnim, jer je nov teren zadirao u brodske linije. Mada lako i jeftino, izbacivanje u okean je izazivalo slične probleme. Ne samo da je đubre zatrpavalo vodne puteve, zagađivalo plaže i uništavalo nekad bogata njujorška staništa ostriga, već je dizalo morsko dno dubokih pristaništa i ugrožavalo vrednost Njujorka kao luke.

***

U 20. veku, velike nade su polagane u spaljivanje otpada. Gradonačelnik Džon Hajlan je 1919. predložio izgradnju niza spalionica svuda po njujorškim opštinama. Kada je 1931. sud odlučio da grad Njujork mora da prestane sa izbacivanjem smeća u okean – po tužbi Nju Džerzija zbog gradskog smeća koje je zatrpavalo plaže – spaljivanje je postalo još privlačnije. Konzumerizam je bio u usponu, a poplava masovno proizvedenih dobara stavila je pitanje odlaganja smeća među prioritete; Melosi primećuje da je tokom 10 godina posle Prvog svetskog rata, količina čvrstog otpada proizvedenog u gradu skočila za 70%. Međutim, spalionice su bile suviše skupe za popravku i održavanje, a zagađenje koje su proizvodile bilo je naročito nepopularno. Deponije su imale više pristalica.

Tu nastupa Fresh Kills, područje slanih močvara na zapadnoj obali Staten Ajlenda. Za mnoge urbaniste sredinom veka, posebno one u Njujorku, svako močvarno zemljište bilo je uzaludno traćenje prostora. Kada je predložena deponija, uticajni gradski zvaničnik Robert Mozes tvrdio je da bi to ne samo stvorilo koristan teren, već bi eliminisalo „nehigijensko leglo komaraca“ i bilo „dopuna postojećim parkovima“ na Staten Ajlendu. Deponija Fresh Kills, po Mozesovom mišljenju, bila je humana intervencija.

Ali Mozes nije mislio da je deponija Fresh Kills dugoročno rešenje. „Njen status u gradskim planovima za odlaganje otpada“, piše Melosi, isprva nije bio „definisan primarno kao deponija, već je ona pretežnu ulogu imala u projektu isušivanja i popunjavanja terena, te kao dopuna odlaganja spaljivanjem“. Grad je još uvek polagao nade u novu, čistiju tehnologiju spaljivanja, a Fresh Kills je Staten Ajlendu predstavljena kao privremena mera. Niko nije verovao da će biti u pogonu još duže od pola veka.

Začudo, uspon pokreta za zaštitu okoline 1960-ih potpomogao je tu dugovečnost. Rasla je upotreba plastike, papira i aluminijuma, a mislilo se da je najbolji način za odlaganje takvog otpada zatrpavanje, umesto spaljivanja. Mada je deponija Fresh Kills bila ekološka katastrofa – oslobađala je metan, ispuštala milione litara toksičnih otopina u podzemne vode, zatrpavala vodne puteve i stvarala izmaglicu gadnog smrada – protivnici spaljivanja su insistirali na vitalnoj ulozi ove deponije u gradskom sistemu odlaganja smeća.

Deponije su jeftine i kada je fiskalna kriza pogodila Njujork 1970-ih, grad se još više oslonio na Fresh Kills. Meštani ove opštine nikad nisu hteli deponiju u svom dvorištu, ali decenijama pre otvaranja mosta Verazano 1964. stanovništvo je bilo dovoljno malobrojno da ga političari ignorišu. Tokom 1980-ih, broj stanovnika Staten Ajlenda raste, kao i njihov bes zbog inercije nadležnih. Meštani su se bunili zbog smrada, dok je potencijalno zarazni medicinski otpad otkrivan na baržama koje su prevozile smeće. Ljudi su osećali da je u pitanju njihovo zdravlje i decenijama su tražili da se lokalitet zatvori. Predlagane su reforme, izdavane su naredbe, ali se ništa nije promenilo. Deponija Fresh Kills ostala je u pogonu.

Posle niza prekršenih obećanja, 1993. stanovnici opštine su izglasali (sa oko 65% potvrdnih glasova) otcepljenje od grada Njujorka. Jedna od glavnih tema bila je deponija Fresh Kills. Država je blokirala secesiju, ali je pritisak sve brojnijeg stanovništva Staten Ajlenda bilo teško zanemariti. Kada je 1990-ih republikanski trijumvirat uzjahao talas ogorčenosti i preuzeo vlast, bilo je to uz značajnu pomoć Staten Ajlenda: Džordž Pataki je postao guverner, Rudi Đulijani gradonačelnik, a Gaj Molinari predsednik opštine. Ispunjavajući očekivanja svojih birača, dogovorili su se da zatvore Fresh Kills do kraja 2021. Da se odluka nije toliko ticala brige za okolinu, pokazuje i to što je gradska sanitarna služba o tome obaveštena tek uoči objave. „Odluka o zatvaranju bila je u osnovi politička“, piše Melosi.

Đulijanijevo rešenje bilo je da poveća udeo privatizacije i izvoza đubreta, što je skupa taktika koja je ispraznila gradski budžet i nametnula velike uštede na štetu inicijativa za reciklažu i socijalnih programa. Do 1995. država Njujork je postala najveći izvoznik smeća u zemlji, a izvozila ga je pretežno u Pensilvaniju, kao i u još 11 drugih država. Do danas je to ostao osnovni aranžman, mada Melosi pokazuje da je izvoz samo privremeno rešenje, naročito stoga što grad ne uspeva značajno da smanji količine otpada. (Od 2013. do 2017. Njujork je proizvodio više od 3.200 tona otpada godišnje.) Autor nas u ovoj knjizi podseća na nevolje barže Mobro 4000 koja je 1987, natovarena smećem sa Long Ajlenda i iz Njujorka, tumarala lukama širom sveta, bez dozvole za uplovljavanje. Izvoz otpada, tvrdi Melosi, nailazi na iste probleme kao većina metoda odlaganja: niko ne želi đubre u svom dvorištu. Smetlišta Njujorka i usputne stanice u transportu đubreta uglavnom se grade u siromašnim i marginalizovanim zajednicama, bez političke moći da pruže otpor.

Deponija Fresh Kills zatvorena je pre roka, 22. marta 2001. A onda se umešala istorija, pa je deponija ponovo otvorena 12. septembra iste godine, da prihvati ruševine Svetskog trgovinskog centra. Ljudski ostaci bili su pomešani sa zdrobljenim betonom i iskrivljenim komadima čelika; močvara je sada istovremeno bila deponija, mesto istrage zločina i groblje. Međutim, Melosi tu jezivu scenu prikazuje uz izvesnu nežnost, opisujući komunalne radnike koji su se ponašali kao na svetom zemljištu i borbu porodica za preuzimanje posmrtnih ostataka svojih najmilijih. To je sentiment koji Melosijevu knjigu čini posebno značajnom: ona nije ni pojednostavljen spisak opasnosti konzumerizma, niti površna moralna pouka. Reč je o odvažnom ispitivanju načina na koje društvo upravlja svojim otpadom i na koje taj otpad upravlja društvom.

***

Negde na početku „Velikog Getsbija“ Skot Ficdžerald piše o „dolini pepela“ koja se vidi kroz prozor vagona na putu sa Long Ajlenda u grad. Kada sam ga prvi put čitao, mislio sam da je reč o metafori potlačene zajednice. Nisam znao da je u Ficdžeraldovo vreme većina gradskog otpada iz Njujorka izlazila u obliku pepela. Autor je samo opisivao pepelište u Kvinsu, prostranstvo koje neprestano tinja.

Smeće je zgodna metafora. Za Ficdžeralda, deponija je predstavljala potčinjenu divljinu gde ništa ne raste. Za Melosija, đubre ukazuje na dileme neobuzdane potrošnje. No, deponije nisu samo registri onoga što društvo odbacuje, već i onoga što društvo smatra đubretom. Predstave o tome šta čini otpad se menjaju, a sa njima i naše razumevanje sveta.

Danas Fresh Kills više nije deponija. Na tom mestu se sad planira jedan, kako kaže Melosi, „apstraktan i teorijski“ park, sa nešto simpatičnijim nazivom „Freshkills“. Ako se plan realizuje – u razvoju je od 2008 – biće veći od Central parka. Predeo je uglavnom zatvoren za javnost, ali se sa državnog puta 440 može baciti pogled na ogromna gola brda istačkana cevima za metan. Mrki, travnati bregovi okruženi manjim drvećem i smeđom trskom nisu naročito lep prizor. Pomisao na sadržaj tih nezgrapnih brda, međutim, daje im novi smisao. To su zapravo džinovske humke, perverzni podvizi inženjerstva – „arhive materijala i sećanja“, kako kaže Melosi. Obično smo đubreta svesni samo kad ga bacamo. Blizu, a ipak daleko, nalazi se njegovo večno prebivalište.

Prevela Milica Jovanović

Čitajte više

Budući da su žene izloženije negativnim posljedicama ekonomske krize uzrokovane pandemijom, manifest je od europskih čelnika zatražio da zaustave trend produbljivanja rodnih nejednakosti kroz deset točaka.
Meksiko želi do kraja godine, nakon Kube, biti druga zemlja u Latinskoj Americi koja će razviti sopstveno cjepivo protiv korone. Tračak nade ili samo propaganda?
Dugogdišnji bugarski premijer Bojko Borisov nije mogao da sastavi vladu, ali nisu mogle ni druge političke snage. Mjesec dana poslije parlamentarnih izbora jasno je da će birači ponovo morati na birališta.
Njemačka i Francuska su godinama bile zemlje, koje su ulagale napore za mirno rješenje ukrajinskog konflikta. Sada je pak američki predsjednik Džozef Bajden preuzeo vodeću ulogu.