Logor Topovske šupe

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Topovske šupe 2019, foto: Vladimir Opsenica/CPI
„Da li ste znali da se ne ovom mestu 1941. godine nalazio logor za Jevreje i Rome i da su svi ubijeni?“
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Na kružnom toku kod Autokomande, na uglu sa Tabanovačkom ulicom, nalazi se ostatak kompleksa izgrađen pre Drugog svetskog rata za potrebe vojske Kraljevine Jugoslavije pod nazivom Topovske šupe. U nekim od još uvek postojećih zgrada tokom 1941. godine nemački okupator osnovao jedan od prvih logora za Jevreje i Rome. O istoriji tog logora se još uvek malo zna, parcele na kojima se nalaze te zgrade privatizovane su a investitor je planirao na njihovom mestu da izgradi tržni centar. U cilju onemogućavanja uništenja tih zgrada i njihovog renoviranja, budući da su u jako lošem stanju, Centar za primenjenu istoriju je 2019. pokrenuo projekat „Mapiranje Holokausta: očuvanje logora Topovske šupe“. Danas se situacija mnogo promenila ali je ipak borba za odgovarajuće obeležavanje tog mesta još uvek duga.

Logor je uspostavljen u prvoj polovini avgusta 1941. godine od nemačkih vlasti iz Beograda. Nije poznato ko je doneo tu odluku, da li Vojni zapovednik Srbije ili Gestapo, niti tačno zbog čega. Na osnovu malobrojne arhivske dokumentacije najverodostojnije izgleda da je osnivanje logora vezano direktno za situaciju Jevreja u Banatu. Tu su na inicijativu pripadnika nemačke manjine, koji su odmah nakon aprilskog sloma uspostavili svoju vlast, već osnovani logori za jevrejsko stanovništvo. Željni da se pokažu kao primer u novom nacističkom poretku, ti isti pripadnici nemačke manjine urgirali su proterivanje Jevreja i dakle „čišćenje“ svoje teritorije od tih „nepoželjnih elemenata“. Odlučena je njihova deportacija u Beograd, gde ih je lokalna jevrejska zajednica, već preopterećena plaćanjem visokih kontribucija novim gospodarima, prinudnim radom i segregacijom, trebalo udomiti.

U tom kontekstu je verovatno doneta odluka o osnivanju logora kao mestu gde je trebalo smestiti jevrejski muškarci stigli iz Banata. Bio je to način da se sa jedne strane stave pod nadzor, a sa druge da se bolje organizuje njihova upotreba kao prinudne radnike. Prve grupe zatočenika stigle su polovinom avgusta: bili su Jevreji iz srednjeg i južnog Banata. Septembra te iste godine na redu su bili Jevreji iz severnog Banata i prve grupe iz Beograda. Oktobra meseca deportovani su u Topovske šupe svi preostali muški Jevreji iz Beograda, osim onih koji su se nalazili u Jevrejskoj bolnici i rukovodstvo jevrejske zajednice koje je imalo zadatak, između ostalog, da logor snabdeva namirnicama. Na kraju tog istog meseca, na redu su bili Romi.

O životu u logoru postoje malobrojna svedočanstva. Uslovi su bili veoma teški, nije bilo dovoljno mesta za sve i hranu su obezbeđivale same porodice zatočenika ili rukovodstvo jevrejske zajednice. Zatočenici su svaki dan radili van logora uglavnom na sanaciji grada od štete prouzrokovane aprilskim bombardovanjem. Ti radovi su vršeni uglavnom na osnovu nemačkih prioriteta a koordinisala ih je opština grada Beograda, koja je samim tim bila saučesnik robovske eksploatacije jevrejske radne snage. Od sredine septembra, nakon što su nemačke vlasti uvele kvotu po kojoj je trebalo da se strelja 100 talaca, prvenstveno Jevreja i komunista, za svakog ubijenog Nemca i 50 za svakog ranjenog, logor Topovske šupe postaje rezervoar za taoce.

Jevreji su maltene svakodnevno odvođeni zvanično na rad van Beograda, a u stvari na stratišta u Jabuci, Jajincima, Rakovici, Deliblatskoj peščari. Srpska kolaboracionistička policija, iako nije imala direktan upliv u funkcionisanje logora, vodila je evidenciju o odvođenima, tako što su na poleđini njihovih ličnih kartona pisali „LS“ odnosno „logor streljan“. Masovne egzekucije naređivale su nemačke vlasti u Beogradu a izvršavali vojnici Vermahta. Sličnu sudbinu su imali i Romi. Jedina razlika je u tome da su oni u logoru ostali tek nekoliko dana i odmah streljani. Po procenama, kroz logor je prošlo oko 5.000 Jevreja i oko 1.500 Roma, a osim retkih izuzetaka, svi su streljani.

U godinama posle rata, lokacija je potpuno zaboravljena. Jugoslovenska vojska je preuzela kontrolu nad njom, a kasnije osnovana je firma Autokomanda. Istoriografija, koja je u tadašnjoj Jugoslaviji relativno kasno počela da se bavi Holokaustom, fokus je stavila uglavnom na logor na Sajmištu. Do 2019. godine, o Topovskim šupama napisan je samo jedan članak, dok se one pominju često u drugim publikacijama o Sajmištu ali samo kao uvod u masovno ubijanje jevrejskih žena i dece, nikad kao specifičan aspekt Holokausta u Srbiji i Evropi.

Događaji iz devedesetih skrenuli su pažnju na reviziju prošlosti, na novo tumačenje antifašizma i na veličanje nacionalne istorije. Samim tim nije bilo mesta ili interesovanja za mesta kao što su Topovske šupe. Nepostojanje svesti o značaju tog mesta dozvolilo je da se dođe do njegovog potencijalnog uništenja tokom procesa masovne privatizacije državne imovine koji je nakon pada režima Slobodana Miloševića Srbiju bacio u kandže divljeg kapitalizma. Naime, 2005. godine firma Autokomanda je prodata odnosno privatizovana a kupac, Delta kompanija, lokaciju je kupio s planom da umesto tih oronulih zgrada izgradi najveći tržni centar na Balkanu.

Za razumevanje situacije važno je osvrnuti se na dešavanja u deceniji koja je prethodila početku projekta Centra za primenjenu istoriju. Naime, otprilike u istom periodu kad su namere kompanije Delta postale javne, desio se preokret u pristupu prema Holokaustu u Srbiji, kako na institucionalnom nivou, tako i među nevladinim organizacijama, što je značajno uticalo na opšte podizanje svesti o značaju mesta Holokausta u Srbiji i samim tim o potrebi njihovog očuvanja.

Koreni tog preokreta vezani su uglavnom za skandal koji se desio 2007. godine kada je otkazan koncert rok grupe Košin koji je trebalo da se održi u jednoj zgradi bivšeg logora na Sajmištu. Tada je javnost imala mogućnost da se upozna sa istorijom tog mesta. Grupa aktivista pokrenula je projekat „Poseta Starom sajmištu“ i po prvi put organizovana su javna vođenja na Sajmištu.

Godine 2011. u okviru tog projekta organizovano je i prvo vođenje na Topovskim šupama. Ti isti aktivisti i aktivistkinje koji su učestvovali u projektu Poseta Starom sajmištu, 2011. organizovali su javni protest u formi časa istorije otvorenog za javnost u Topovskim šupama. U narednom periodu, sledile su mnoge slične inicijative: film B92 „Sajmište: istorija jednog logora“, projekti „Protiv zaborava“, „Dani sećanja“, „Eskalacija u Holokaust“, i mnogi drugi. Iako u manjoj meri u odnosu na Sajmište, počelo je da se govori i o Topovskim šupama.

Na institucionalnoj strani, u istom periodu napravljeni su takođe jako važni koraci. Srbija je postala zemlja potpisnik Stokholmske deklaracije o sećanju na Holokaust i Terezinske deklaracije o restituciji jevrejske imovine, koji predstavljaju dva najvažnija međunarodna akta koji garantuju da Holokaust neće biti izbrisan iz evropskog kolektivnog pamćenja. Država Srbija je napravila korak dalje, kada je 2016. donela Zakon o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika i počela da Jevrejskoj zajednici vraća imovinu koju su im 1941. godine nacisti i kolaboracionisti oduzeli i da na godišnjem nivou plaća toj istoj zajednici odštetu u iznosu od skoro milion evra, od čega deo mora da bude utrošen na projekte o Holokaustu.

Paralelno, Ministarstvo prosvete je organizovalo razne kurseve i radionice za nastavnike srednjih i osnovnih škola, u saradnji sa najvažnijim svetskim institucijama koje se bave istraživanjem, sećanjem i edukacijom o Holokaustu kao što su Jad Vašem u Izraelu i Memorial de la Šoa u Francuskoj. Napisani su i razni udžbenici i edukativni materijali o Holokaustu i antisemitizmu, organizovane su izložbe u saradnji sa Kućom Anne Frank iz Holandije.

Grad Beograd je formirao posebnu komisiju sa zadatkom da se formuliše rešenje o uspostavljanju Memorijala na Sajmištu. Na kraju, u okviru Ministarstva za kulturu i informisanja obrazovano je posebno radno telo koje je napisalo Zakon o memorijalnom centru Staro Sajmište.

Ova pozadina dakle pokazala se kao jako bitna 2019. godine, kada je pokrenut projekat o zaštiti Topovskih šupa, jer je postojao važan nivo osetljivosti u vezi sa Holokaustom kako u javnosti, tako u institucijama. Uključivanje međunarodnih institucija, pre svega onih posvećenih očuvanju sećanja na Holokaust, stvorilo je svojevrstan pritisak kako na institucije u Srbiji tako i na Deltu: upravo zbog toga ta kompanija je odlučila da ne pokrene nikakvo rušenje zgrada dok se ne postigne dogovor sa jevrejskom zajednicom u Srbiji, odnosno dok se ne dobije njena saglasnost ili predlog kako sačuvati zgrade nekadašnjeg logora u okviru plana za izgradnju budućeg tržnog centra.

Poznavanje situacije na međunarodnom nivou kao i postojanje presedana u borbi za očuvanje mesta nekadašnjih logora, pre svega iskustvo koncentracionog logora Leti u Češkoj, kao i urgentna situacija koja je zahtevala hitnu intervenciju, bili su verovatno od pomoći u dobijanju važne lokalne i internacionalne podrške.

Istraživanja u nemačkim i srpskim arhivima samo su delimično realizovana zbog poteškoća sa epidemijom, ali ipak su pronađena važna svedočenja, pisma logoraša, predratne i posleratne fotografije lokacije i drugi dokumenti. Organizovana su tri javna vođenja, napisan je naučni članak o istoriji Topovskih šupa, napravljena je baza podataka sa preko 3.000 imena Jevreja i Roma koji su prošli kroz logor. Organizovane su dve javne prezentacije, jedna u saradnji sa Memorijalom u Dahau a druga u obliku međunarodnog seminara odnosno razmene iskustava sa učesnicima iz Hrvatske, Francuske, Italije, Češke o mestima gde su se nalazili logori za vreme Drugog svetskog rata koja su zahvaljujući lokalnim inicijativama civilnog sektora postala mesta sećanja.

Ipak, najvažniji deo projekta bila je javna kampanja za očuvanje zgrada gde su bili zatočenici koja je bila koncipirana kao način da se prikupi najšira međunarodna podrška od međunarodnih institucija kao što je Jad Vašem. Prikupljene potpise i pisma trebalo je kasnije da pošaljemo kako medijima tako i najznačajnijim institucijama u Srbiji – od grada Beograda do Ministarstva kulture, predsednika Republike, Zavoda za zaštitu spomenika itd. Međutim, iznenadna odluka da Topovske šupe postanu sastavni deo budućeg memorijala na Sajmištu i njihovo formalno pravno uključivanje u Zakon o memorijalu, dovele su do odluke da se kampanja preorijentiše na očuvanje sećanja i na podizanje svesti stanovništva o postojanju takvog mesta.

U tom cilju postavljena je info tabla na platou u Tabanovačkoj ulici, iza zgrada nekadašnjeg logora dok je na bilbordu na samom ulazu u Topovske šupe (na Autokomandi, na kružnom toku), tokom nedelju dana stajala rečenica „Da li ste znali da se ne ovom mestu 1941. godine nalazio logor za Jevreje i Rome i da su svi ubijeni?“

Sve pomenute aktivnosti predstavljaju prvi korak za dalju memorijalizaciju tog mesta, i upravo zbog toga rad oko očuvanja Topovskih šupa, prikupljanja arhivske i druge građe o istoriji logora nastaviće se u budućnosti. Na isti način, treba da se nastavi saradnja sa jevrejskom i romskom zajednicom, Zavodom za zaštitu spomenika grada Beograda, Ministarstvom kulture odnosno radnom grupom koja je izradila Zakon o memorijalnom centru Staro Sajmište i drugim akterima koji su direktno ili indirektno bili uključeni u projekat, jer je stvaranje zajedničkog fronta jedini način da se borba za memorijal uspešno okonča.

I upravo sada pokazuje se novi pogodan trenutak za uporan rad na postizanju cilja: nedavno je objavljen članak po kojem će Topovske šupe definitivno postati memorijalni centar, budući da je kompanija Delta promenila svoje prvobitne planove i umesto tržnog centra planira izgradnju drugih objekata. To je svakako rezultat ekonomskih okolnosti a ne zasluga projekta, ali upravo te okolnosti moraju da se iskoriste u borbi za izgradnju memorijalnog centra na Topovskim šupama.

Zgrade nekadašnjeg logora mogu da postanu važan edukativni centar, posvećen pre svega žrtvama tog logora, ali i politikama koje su dovele do uspostavljanja logora u Srbiji i Evropi za vreme fašizma i nacizma. Na isti način, borba oko očuvanja tih zgrada, upravo kao i borba u Letiju, mogu da postanu primer za slične akcije širom Evrope. Jer danas, u doba revizionizma i negacionizma, ta borba je potrebnija nego ikad.

Čitajte više