Plavo-crvena balada

Petar Petrović (tako ćemo ga zvati za potrebe ovog teksta) je 8. jula 2020. oko 21h sedeo kod kuće, imao je online čas stranog jezika preko Skajpa, kuća je bila puna članova njegove porodice. Kada se čas završio, sa svojim rođenim bratom krenuo je autom u Novi Sad, da se prošetaju po gradu. Oko 22:20h su se parkirali blizu centra i krenuli prema glavnoj ulici, kada ih je na Pozorišnom trgu napala, ne zaustavila nego bukvalno napala policija, koja je u tom trenutku jurila demonstrante iz pravca gradskog trga. Petra je policajac udario i srušio na zemlju, da bi zatim oba brata ubacili u maricu i odveli na zadržavanje, da bi im se sutradan ekspresno sudilo za prekršaj – narušavanje javnog reda i mira i ugrožavanje imovine, za koji je predviđena minimalna kazna od 10.000 dinara, a maksimalna od 150.000 dinara. Policija ih je teretila da su u 21h tog dana bacali kamenice na Gradsku kuću, iako u to vreme uopšte nisu bili u Novom Sadu.

Petar je na ročištu u Prekršajnom sudu, u koji je sutradan odveden, pred sudijom tražio svoje pravo da saslušanju prisustvuje njegov branilac. Sudija mu je odobrila da pozove branioca, koji nije bio u mogućnosti da istog momenta dođe u sud. Sudija je odbila da odloži ročište i suprotno zakonskim odredbama saslušala Petra koji nije hteo da daje izjavu bez branioca, i policijskog službenika, koji je izjavio da ne može da tvrdi da je Petar zaista to lice koje je on video da baca nešto na Gradsku kuću. Policajac je takođe izjavio da je on bio u civilu te večeri i da je pokazivao uniformisanim policajcima koga treba da privedu. Rekao je da je on tom prilikom pokazao u pravcu jednog lica, za koje ne može da tvrdi da je bio Petar, i da dalje nije pratio pogledom da li su u toj masi ljudi policajci uhapsili baš to lice na koje je pokazao, ili neko drugo. Takođe je izjavio da nije siguran da je lice na koje je pokazao uopšte bacalo bilo šta, ili su u toj gužvi neki predmeti leteli preko glave tog lica, pa je samo izgledalo kao da ono baca nešto, a zapravo možda nije bacalo ništa. Policajac je izjavio i da ne može da tvrdi da su ti predmeti koji su leteli uopšte bile kamenice, pošto nije dobro video (mogli su to biti, na primer, i zgužvani papiri) a takođe je izjavio i da nije video da li su ti predmeti uopšte pali na Gradsku kuću ili ne.

Sudija je na osnovu ovakve izjave policajca, koji ni u šta nije bio siguran i ništa nije mogao da tvrdi, donela uprkos svakoj logici i suprotno zakonu osuđujuću presudu, u kojoj je navela da je Petar tog dana u 21h (u to vreme se nalazio u svojoj kući, u mestu van Novog Sada) bacao kamenice na Gradsku kuću i kaznila ga novčanom kaznom od čak 50.000 dinara, uprkos tome što propisan minimum za taj prekršaj iznosi 10.000 dinara, a Petar ranije nije bio kažnjavan, student je, bez sredstava za život, izdržavaju ga roditelji. Da stvar bude (mnogo) gora, sudija je donela rešenje da se kazna, ako Petar odmah ne plati, menja u kaznu zatvora i Petar bi istog dana bio sproveden na služenje kazne zatvora u trajanju od 50 dana. Srećom, Petrovi roditelji su uspeli da istog dana plate kaznu, inače bi Petar proveo skoro dva meseca u zatvoru, za delo koje nije izvršio.

Kao Petrov branilac izjavio sam žalbu i drugostepeni sud je posle nekoliko meseci ukinuo presudu, sa obrazloženjem da je u prvostepenom postupku sud povredio pravo na odbranu. Drugostepeni sud je takođe dao nalog prvostepenoj sudiji da u ponovljenom postupku izvede sve potrebne dokaze, sasluša Petra u prisustvu branioca, i donese zakonitu presudu.

U ponovljenom postupku u okviru odbrane smo predložili da sud sasluša Petrovog brata koji je bio sa njim tog dana, zatim sve njihove ukućane i profesoricu stranog jezika sa kojom je Petar imao online čas u vreme kada je navodno izvršio prekršaj u Novom Sadu. Predložili smo i da sud službenim putem zatraži snimke sa saobraćajnih kamera, kako bi se videlo da je tek posle 22h ušao automobilom u Novi Sad, i da od mobilnog operatera pribavi podatke o lokaciji na kojoj se nalazio Petrov telefon u periodu od 21h do 22:20h kada je uhapšen. Tako bi se videlo njegovo kretanje od svog rodnog mesta do Novog Sada, čime bi se utvrdilo da on uopšte nije bio u Novom Sadu u vreme kada je izvršen prekršaj za koji se tereti.

Sudija prvostepenog suda, koja je već jednom osudila Petra, u ponovljenom postupku je ignorisala sve naloge drugostepenog suda, i sve dokaze koje smo predložili. Saslušala je samo Petra i ponovila je saslušanje policijskog službenika, koji je ponovo potvrdio da ne može da identifikuje Petra niti da tvrdi da je on bilo šta bacao itd. Sudija je na osnovu toga ponovo donela osuđujuću presudu sa identičnom kaznom – 50.000 dinara.

Ponovo smo uložili žalbu na presudu, dostavili overene izjave svih svedoka koje smo predložili, ukazali da je sudija brutalno prekršila sve procesne odredbe i nakon nekoliko meseci čekanja drugostepeni sud je preinačio presudu u oslobađajuću.

Poruka koju nam svima šalje Petrov primer je da u Srbiji niko nije bezbedan od vlasti. Niste bezbedni čak i ako ništa niste uradili. Ako im je potreban žrtveni jarac, neko ko će poslužiti kao primer svima ostalima, ne zanima ih da li ste krivi ili ne. Dobićete pendrekom u stomak ili po leđima, hitno hapšenje, zatvaranje, ekspresnu presudu bez prava na odbranu i zatvor. Poruka se mora poslati, a poruka je – vi ste podanici, oni su vlast. Oni drže poluge sile, a vi nemate nikakva prava, osim da radite šta vam se kaže. Pa čak i ako radite šta vam se kaže, ako samo gledate svoja posla kao što je Petar radio te večeri, možete preko noći da stignete do zatvora. Nebitni ste. Prava nemate.

Oni koji prodaju svoju čast za onaj figurativni (a često i stvarni) sendvič, možda misle da će se to zaboraviti, da će vreme učiniti svoje nakon što se i ova diktatura završi. Nisu ni svesni koliko greše. Jer istinite su Njegoševe reči. „Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka“. Jedan zamah pendrekom, jedna nezakonita osuda će se pamtiti zauvek i niko je nikada neće oprati.