Pretnja

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Paljevina kuće novinara Milana Jovanovića čak i u mnoštvu ružnih, neprijatnih događaja koji poslednjih godina obeležavaju našu stvarnost predstavlja markantan, posebno ružan događaj.
Ko bi reko, foto: Slavica Miletić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Pokretanje postupka povodom optužbi da su neki funkcioneri vlasti učestvovali u podvođenju devojčica i istovremeni sramni jubilej (5 godina od divljačkog rušenja u Savamali) tragikomičnog neuspeha tužilaštva da aktere privede pravdi su gurnuli u senku još jedno važno, itekako vredno pažnje dešavanje u našem tužilaštvu.

Paljevina kuće novinara Milana Jovanovića čak i u mnoštvu ružnih, neprijatnih događaja koji poslednjih godina obeležavaju našu stvarnost predstavlja markantan, posebno ružan događaj. To da čoveku, u noći, dok spava, plane krov nad glavom, a da mu u vrata ili ispred vrata neko puca iz vatrenog oružja, pa da supruga i on moraju iz kuće u plamenu da beže kroz prozor – asocira na prvu polovinu prošlog veka i akcije Kju kluks klana a ne, kako se ispostavilo, na našu stvarnost i akciju iza koje stoji čelni čovek lokalne vlasti, predsednik opštine Grocka i član glavnog odbora vladajuće SNS.

To je i za naše prilike u kojima je grub, nekorektan, prostački odnos političkih funkcionera prema novinarima postao gotovo redovna stvar bilo previše, pa nije slučajno što je sudski postupak koji je trebalo da obezbedi pravičan epilog ove tužne priče sve vreme privlačio veliku pažnju javnosti. U jednom posebnom trenutku je sem velike pažnje izazvao i brojne reakcije. Bilo je to onda kad je optuženi Simonović sebi dopustio da posle niza uvreda, diskvalifikacija i insinuacija na račun zamenika tužioca Drugog opštinskog tužilaštva u Beogradu Predraga Milovanovića, koji je zastupao optužnicu, izgovori i rečenicu: „Može mu se desiti da posle ovog postupka više ne radi kao tužilac“.

Ovu rečenicu su ne samo čovek kome je lično upućena, nego i mnogi drugi doživeli kao pretnju. I, poput udruženja novinara i udruženje tužilaca, odmah i reagovali na nju, ocenjujući je kao nedopustivu. Reagovao je i Poverenik za samostalnost tužilaca, reagovali su brojni istaknuti pojedinci iz pravosuđa, novinarstva, javnog života uopšte. Čak je i branilac okrivljenog našao za shodno da se, bar donekle, ogradi od izjave, ocenivši je kao nesmotrenu, uz dodatak da ona ne izražava stvarni stav Simonovića i odbrane.

Manje više sve reakcije zasnivale su se na načelnim principijelnim razlozima, na shvatanjima samostalnosti tužilaštva i tužilaca izraženim u brojnim relevantnim dokumentima, počev od našeg Ustava i zakona, pa do stavova Konsultativnog veća evropskih tužilaca. Iako naravno razumem ove reakcije, jer način komunikacije sa tužiocem kakav je sebi dopustio Simonović smatram nedopustivim, lično nisam pretnju doživljavao kao realnu. Bio sam uveren da se radi o bahatom, hvalisavom, a zapravo ispraznom pokušaju lokalnog kabadahije da se predstavi daleko uticajnijim i moćnijim nego što jeste, da je to što je tužiocu stavljao u izgled čak i u uslovima potpuno poremećenog sistema pravosuđa nešto što je daleko iznad nivoa lokalnog silnika iz drugog ili trećeg ešalona vlasti. Nije me u tome pokolebala ni jedina reakcija koja nije bila na načelnom već na konkretnom, prizemnom nivou, ona oštećenog Milana Jovanovića: „I ja sam dobijao pretnje, pa znate šta se desilo. Simonović što obeća to i uradi“.

Prvostepeni postupak u ovoj stvari je nedavno okončan. Okrivljeni i njegovi saučesnici su oglašeni krivim i osuđeni na kazne zatvora u rasponu od četiri do četiri godine i tri meseca. Osuđujuću presudu publika u sudnici je pozdravila aplauzom, a šira javnost doživela kao pravičnu, kao nagoveštaj da će se ipak stati na put sve češćem i sve intenzivnijem maltretiranju novinara.

Osuđeni i odbrana su, razume se, najavili žalbe. I napisaće ih i podneti, nema sumnje. Ali odgovor na njihove žalbe, kao i žalbu tužilaštva zbog odluke o kazni (tužilaštvo je tražilo najoštriju predviđenu, 8 godina zatvora) neće pisati za ovu priliku izvesno najpozvaniji Predrag Milovanović. On više ne može da radi kao tužilac.

Krajem prošle godine izabran je za člana Državnog veća tužilaca (DVT) što bi, bar po normalnim standardima, trebalo da predstavlja vredno priznanje, a svakako nije smetnja za obavljanje funkcije. Ipak, DVT ga je oslobodilo tužilačke funkcije.

Da li je ovakva odluka DVT-a obavezna? Ne, shodno čl. 11 st. 2 Zakona o DVT-u oslobađanje izabranog člana DVT-a funkcije je samo mogućnost. Da li postoji neki poseban, konkretan razlog da ta odluka bude doneta baš u ovom trenutku? Ne, DVT ovakvu odluku nije obrazložio, uprkos zahtevima i protivljenju i Milovanovića i javnosti. Da li je odluka, bar sa stanovišta dosadašnje prakse, uobičajena? Ne, naprotiv. U prethodnom sazivu DVT-a 4 izabrana člana su tražila da budu oslobođeni obavljanja tužilačke funkcije i svima je udovoljeno. Dva su tražila da nastave da rade svoj posao paralelno sa funkcijom u DVT-u i njima je takođe udovoljeno.

Kako god bilo, lokalni kabadahija je ispunio svoje obećanje. To i samo po sebi a pogotovo jer mu je to DVT, iz samo njemu znanih razloga, omogućio – nije verbalna, ali jeste realna i opasna pretnja svima.

Čitajte više