‘Non pejper’, slatkorečivost i velikodržavlje

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Sve je najblaže rečeno čudno u vezi s već famoznim „non-pejperom“ o izmeni granica na Balkanu po načelu etničkog objedinjavanja i faktičkog ozakonjenja etničkog čišćenja, toliko čudno i indikativno da je vrlo brzo postalo sasvim nevažno ko je izvorni autor te ideje, i da li ona uopšte postoji kao neka ozbiljna dipomatska inicijativa, ili „probni balon“, ili nešto treće.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Sve je najblaže rečeno čudno u vezi s već famoznim „non-pejperom“ o izmeni granica na Balkanu po načelu etničkog objedinjavanja i faktičkog ozakonjenja etničkog čišćenja, toliko čudno i indikativno da je vrlo brzo postalo sasvim nevažno ko je izvorni autor te ideje, i da li ona uopšte postoji kao neka ozbiljna dipomatska inicijativa, ili „probni balon“, ili nešto treće.

Jer, čak i da zamislimo da „non pejper“, kako mu ime kaže, zvanično uopšte ne postoji, njegove implikacije su i te kako postojeće. Štaviše, iako nije „papir“, „non-pejper“ se pokazuje kao savršeno pouzdan lakmus-papir koji otkriva autentične pozicije brojnih regionalnih političkih aktera.

Ono što je taj lakmus pokazao kada je u pitanju zvanična Srbija vrlo je obeshrabrujuće. Mada nije ili ne bi trebalo da bude iznenađujuće, s obzirom na sasvim dobro poznatu političku istoriju i „bekgraund“ gotovo celokupnog vrha Srbije.

Najvažnije je, naravno, ono što o svemu tome (kao i o bilo čemu drugom!) ima da kaže predsednik i daleko preko svih ustavnih granica nabujali pantokrator Srbije Aleksandar Vučić.

A on je izabrao da se, umesto s „non pejperom“, po svom starom retoričkom maniru jednostrano posvađa s nekom nejasnom „lažnom građanskom elitom“ koja ispoljava „autošovinizam“ i uvek je protiv ideje „da bi Srbi mogli nešto da dobiju“.

Dok su Vučić i njegovi valjda uvek za to da „Srbi nešto dobiju“, mada se mnogi od nas živo sećaju da kad su prethodni put bili za to da “Srbi nešto dobiju“, Srbija je izgubila gotovo sve što se moglo, a mnogi Srbi izvan Srbije i više od toga.

Kako god da čitate ovaj Vučićev iskaz, sve dok ste pri svesti on vas neminovno upućuje na to da u ideji etničkog prekomponovanja granica – već nazvanom, ne bez osnova, stvaranjem „velike“ Srbije, Hrvatske i Albanije, a na račun suseda, ali i svih načela ustrojstva današnje Evrope – srpski vrh vidi nešto gde bi „Srbi mogli nešto da dobiju“, a ne tempiranu bombu postavljenu pod Balkan, pa i Evropu.

A šta bi to Srbi „mogli da dobiju“?

Valjda ono isto po što su oružjem krenuli 1991-92. godine, a što se nije dobro završilo ni po njih ni po druge? I Vučić i dobar deo njegovog današnjeg političkog okruženja u tom su oružanom „non pejperu“ iz devedesetih (ni tadašnji glavni gospodar rata Milošević nije voleo da za sobom ostavlja pisane tragove) vrlo aktivno učestvovali, uglavnom kao politički i medijski huškači i „dobrovoljni davaoci tuđe krvi“.

Pa ipak, u isto vreme, i to je još jedan za njega tako karakterističan manevar, Vučić šalje poruke „mira i ljubavi“ okruženju i celom svetu, kune se u posvećenost „celovitosti Bosne i Hercegovine“, i tome slično. Biti sve svima u svakom trenutku: manevar tipičan za ovu vlast, samo što je ovo malo preozbiljna tema da bi trpela ovakve egzibicije.

S druge strane, nemaju te dve paralelne priče (potmulo velikodržavna i slatkorečivo dobrosusedska) istu specifičnu težinu, ako uzmemo u obzir da Aleksandar Vulin otvoreno govori da je „po njegovom ličnom mišljenju“ ujedinjenje svih etničkih Srba u jednu državu legitimna opcija na kojoj treba raditi. Neko će reći „šta je koga briga šta govori Aleksandar Vulin“, ali taj čovek je ministar unutrašnjih poslova u Vladi Srbije, a do nedavno je bio ministar odbrane.

Ima li zemlje na svetu gde ministar odbrane ili ministar unutrašnjih poslova neobavezno izgovaraju „lično mišljenje“ ove vrste o najosetljivijim i najzapaljivijim temama kao da ih je neko pitao vole li više jagode ili trešnje? Nema takve zemlje, mada, doduše, treba dodati i da nije mnogo verovatno da ima takve zemlje u kojoj bi neko kao Aleksandar Vulin mogao biti ministar odbrane ili unutrašnjih poslova. U svakom slučaju, tamo gde se ozbiljno misli, zbog mnogo bezopasnijih i manje toksičnih skandala podnose se ostavke ili se uručuju otkazi.

„Mir i stabilnost“, ponavlja Aleksandar Vučić kao mantru ovih dana, gostujući po regionalnim televizijama. Tu sliku, mira i stabilnosti, na neki način emituju i prizori s kolonama građana susednih zemalja koji dolaze u Srbiju da se vakcinišu protiv korona virusa.

Politički romantik na to bi rekao da Vučić legitimno skuplja poene i usput čini nešto korisno po javno zdravlje vakcinišući građane susednih zemalja. Politički cinik na to bi mu odgovorio da Vučić možda šalje poruku susedima: „danas ste građani susedne zemlje, ali možda se sutra probudite kao građani Srbije, zato je bolje da se što pre vakcinišete“. Deluje kao vic, ali problem je što se predsednik Srbije nikada ne smeje, pa nikad ne znaš kad je ozbiljan.

Čitajte više