Mržnja s osmehom

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Spot kruži regionom – spot ljubavi. Dobro, ne baš ljubavi, ali svakako protiv mržnje. Spot je deo kampanje e-magazina Buka protiv mržnje na društvenim mrežama. Donkihotovski posao, reklo bi se. Ali očigledno i zabavan.
Foto: Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Spot kruži regionom – spot ljubavi. Dobro, ne baš ljubavi, ali svakako protiv mržnje. Spot je deo kampanje e-magazina Buka protiv mržnje na društvenim mrežama. Donkihotovski posao, reklo bi se. Ali očigledno i zabavan. Iza spota u vidu reklame za recimo lanac supermarketa ili neku mesnu (s obzirom na sataru u prvom planu s početka spota – koljačku) industriju autorski stoji Predrag Ličina. U spotu glume Hristina Popović, Goran Bogdan i Severina (Kojić). Do sad je, kaže Buka, spot na raznim mrežama otvoren oko pet miliona puta. Na youtube kanalu Buke, spot se bliži milionitom otvaranju.

U Buci kažu – neverovatan uspeh kampanje. Pod uspehom se tu, verujem, misli na veliku pažnju koju je spot privukao. Sama kampanja pak traje duže, i pre spota nije imala sličnih uspeha. Pored toga, ako je cilj kampanje da bude manje mržnje, rano je govoriti o uspehu. A pre nego što se uopšte utvrdi učinak, svakako bi se trebalo dogovoriti kako se on meri. Pitanje je hoće li se veliki broj pregleda spota prometnuti u mali broj poruka mržnje. Dobro, ne mora mržnje uopšte, nego barem međuetničke mržnje na prostoru Jugoslavije, jer je baš ta mržnja isključivo i meta Ličininog propagandnog spota (propagandnog u krajnje pozitivnom smislu te reči).

Dok se ne dogovorimo o merilima, možemo se osloniti na iskustvo. Parodijsko ironična poetika spota i način na koji se šalje poruka nisu nam nepoznati. Do sad smo ih videli barem dva puta baš u vezi sa mržnjom – i međuetničkom i prema manjinama u postjugoslovenskim zemljama. Prvi put u filmu Srđana Dragojevića „Parada“ iz 2011. godine. Čitalac se seća – film je, mereno filmskim/bioskopskim merama bio veliki uspeh. U prvih par meseci, oko 350.000 ljudi platilo je kartu da ga vidi u bioskopima u Srbiji, 150.000 hiljada u Hrvatskoj, 25.000 u Sloveniji, 40.000 u Bosni i Hercegovini, 20.000 u Crnoj Gori. Na uloženih preko milion dolara, film je iz bioskopa vratio oko četiri miliona dolara. Zaista uspeh.

Kasnije se prikazivao i na raznim televizijama, pa nije preterivanje ako se pretpostavi da ga je videlo više miliona ljudi. Film tako uspešno živi u javnosti svoj filmski život već deset godina. Nesrećni je sticaj okolnosti što se taj životni vek filma praktično podudario sa provalom mržnje u Srbiji, pošto su se vlasti već 2012. dokopali novoradikali. Zaključak je sumoran – koliko god da je film dobar, a jeste dobar, i koliko god da ga je ljudi videlo, a videlo ga je izuzetno mnogo ljudi, i koliko god da je poruka filma bila i protiv međuetničke mržnje i protiv mržnje prema „pederima“ (pederi stoji pod navodnicima da bih reč ogradio od svih pogrdnih konotacija, jer to nije i ne može biti ružna reč), mržnja je u Srbiji pobedila.

Sam autor spota iz Bukine kampanje, Predrag Ličina takođe je u 2019. imao izuzetno uspešan film – „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“. Reč je o izvanrednoj parodiji na priče o zombijima. Ali, i ne samo na te priče. U fokusu filma su upravo međuetničke mržnje. Izvor najvećeg straha u „Poslednjem Srbinu u Hrvatskoj“ nisu ni zombiji, ni pretnja da će nestati (sopstvena, kojagod) nacija, nego upravo preživljavanje po cenu da se nacije izmešaju, to jest da potomstvo dobiju iz (etnički) mešanih brakova. Tako se u filmu Ličina vratio izvornim postavkama američkog (južnjačkog) žanra o zombijima – strahu od meleza i mešanja rasa.

No, ponovo, koliko god da je film genijalan, a jeste, i koliko god da mu je poruka jasna i humana, a jeste do krajnjih granica, samo par godina kasnije, dakle u Hrvatskoj danas imamo očajničke pokušaje da se srpska manjina veže za prema Srbima mrzilačku (dobro, hejtersku) stranku na vlasti, što ide dotle da se u glasilu te manjine cenzuriše upravo autor koji već decenijama, i on genijalno, piše protiv mržnje uopšte i progona Srba u Hrvatskoj posebno. Jeste, mislim na Viktora Ivančića i zagrebačke Novosti, čiji je glavni urednik, u čijem je zaleđu verovatno stajao sâm Milorad Pupovac, odbio da objavi Ivančićev tekst jer se u njemu ne govori lepo o aktuelnom predsedniku hrvatske vlade i HDZ-a.

„Paradu“, „Poslednjeg Srbina u Hrvatskoj“, te spot iz Bukine kampanje ne povezuju samo slične poetike i poruke, povezuje ih i glavna glumica Hristina Popović. Cela filmska karijera ove glumice mogla bi se videti kao jedan dosledni angažman protiv mržnje. Pored pomenuta dva filma, tu su i „ozbiljni“ (ako su „Parada“ i „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“, iako beskrajno ozbiljni, ipak komedije, onda ćemo drame iako zaista ozbiljne ipak staviti pod navodnike) „Krugovi“ Srdana Golubovića iz 2013. i „Pored mene“ Stevana Filipovića iz 2015. Kao Popović, Goran Bogdan takođe ima impresivnu karijeru protiv mržnje, oličenu i u prošlogodišnjem, opet uspešnom filmu „Otac“ Srdana Golubovića.

Sa svojom višedecenijskom uspešnom jugoslovenskom karijerom u polju popularne kulture, Severina sasvim mirno stoji pored Hristine Popović i Gorana Bogdana, bezbedna od zluradog zadatka za publiku – izbacite uljeza. Ali, i za njen angažman protiv mržnje stoji isti komentar kao i za sve ostale protagoniste u ovoj filmskoj/medijskoj priči – mržnja odnosi pobedu.

Zašto, naivno se pita čitalac, kada su apsolutno svi akteri u svim ovde pobrojanim primerima i pametni i talentovani i vešti da osmisle, ubedljivo artikulišu i uspešno pošalju poruku vrednu pažnje? Odgovor je naravno jednostavan – svi su oni uspešni, baš kao i najnovija kampanja Buke – mereno merilima ekonomije klikova na društvenim mrežama. A ta ekonomija živi i profitira na mržnji, a ne na ljubavi i razumevanju, baš kao i politički sistemi koji joj stoje u zaleđu i, kako u postjugoslovenskim zemljama tako i drugde, prave joj prostor i pružaju podršku. Buka je krenula u tešku borbu – da promeni suštinu ekonomije klikova. Ali uspeh meri baš klikovima.

To ne znači da pokušaj nije vredan pažnje i poštovanja. Naprotiv, baš zato što je donkihotovski zaslužuje svaku pohvalu. Samo što – uspeh je ostvaren, a od cilja smo i dalje beskrajno daleko.

Čitajte više

Proslava Dana pobede sa pominjanjem Tita isključivo u negativnom kontekstu naprosto je budalasti performans kakve nam, raznim povodima, već odavno priređuju ovdašnji zvaničnici, ojačani prekodrinskom bratskom snagom.
Žena iz Vijetnama sa francuskim državljanstvom u svojoj 79. godini vodi pravnu bitku protiv koncerna koji su proizvodili “ejdžent orindž”. Njime je američka vojska u ratu trovala vijetnamsko stanovništvo.
Autor ovu skepsu prema državnim kampanjama, poput ove s cjepivom, povezuje s nepovjerenjem prema državi koje potječe iz razdoblja socijalizma a to posebice vrijedi za marginalizirane grupe stanovništva poput Roma.