Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku
Pervazivni razvojni poremećaji (PRP) su poremećaji u razvoju koje karakteriše kvalitativno oštećenje recipročnih socijalnih interakcija i obrazaca komunikacije. Repertoar aktivnosti i intereagovanja je oskudan i stereotipan. Najčešće je razvoj izmenjen od najranijeg detinjstva i stanje počinje da bude izraženo tokom prvih 5 godina života. Dešava se da postoji opšte kognitivno oštećenje, ali nije obavezno. Poremećaji, u izvesnom broju slučajeva, se predpostavlja da su povezani sa posledicom medicinskih stanja kao što su infantilni spazmi, kogenitalna rubeola, tuberozna skleroza, cerebralna lipoidoza i hromozomska anomalija-fragilno X. U nastavku teksta ćemo opisati ukratko svaki pervazivni razvojni poremećaj i navesti glavne karakteristike svakog.
Dečji autizam karakteriše trijada oštećenja verbalne i neverbalne komunikacije, socijalne interakcije i imaginacije. Dete se normalno razvija sve do jednog perioda, prohoda, progovori i najčešće između 15.-19. meseca dolazi do regresijie ili stagnacije u govoru i promena u ponašanju. Prisutan je sporiji razvoj govora, praćen poteškoćama i nedostakak želje za komunikacijom. Ako je razvijen, pun je bukvalnosti, stereotipan, sa nerazumevanjem šala i jednosmeran. Nemaju kontakt očima, ne odazivaju se na ime, ne gledaju u istom pravcu gde i roditelj, ne pokazuju prstom na predmete. Ne igraju se sa igračkama na pravi način- biće koncentrisani na primer samo na točkove autića, umesto što će ga gurati po zemlji. Javljaju se otpori prema promenama, npr. burno reagovanje ako se ide drugim putem u vrtić. Prisutni su stereotipni pokreti rukama i telom. Deca mogu imati fascinacije prema TV reklamama, kompjuterima i telefonima. Pored navedenog, mogu se javiti i senzorne poteškoće (preterana osetljivost na spoljne stimuluse), poteškoće u spavanju, ishrani, finoj motorici i druge. Uznemirenost i hiperaktivnost takođe može da bude izražežene. Razvojne abnormalnosti mograju biti prisutne tokom prve tri godine života. Tri do četiri puta se češće javlja kod dečaka.
Atipičan autizam se razlikuje od dečjeg autizma ili po uzrastu kad počinje – oštećen razvoj se manifestuje nakon treće godine ili neispunjavanjem sva tri dijagnostička kriterijuma, odnosno trijade oštećenja. Deca koja imaju atipičan autizam ne moraju ispunjavati sve ove kriterijume, a to su oštećena verbalna i neverbalna komunikacija, recipročna socijalna interakcija ili oskudno, stereotipno i repetitivno ponašanje. Može se javiti kod osoba sa teškim specifičnim razvojnim poremećajem receptivnog govora i retardacije.
Aspergerov sindrom karakteriše normalan i uvremenjen razvoj govora, bez kašnjenja, ali sa neobičnim sadržajem. Često mogu da budu nadprosečno inteligentni i da budu izrazito talentovani u nekim stvarima (savant spsobnosti). Kod njih je facijalna gestikulacija dosta nerazvijena, a kao i kod autizma, socijalne interakcije su siromašne i bez empatije. Oni nisu u mogućnosti da prepoznaju tuđe namere i osećanja. Često uživaju u repetitivnim radnjama i imaju nespretne motorne pokrete. Prisutno je pristustvo stereotipija. Njihova interesovanja su ograničena, ali imaju jako dobro mehaničko pamćenje. Mogu da koriste izraze i fraze koje nisu karakteristične za njihov uzrast. Aspergerov sindrom je čak 8 puta češći kod dečaka.
Rett-ov sindrom se javlja isključivo kod devojčica. Tipično normalan razvoj je propraćen delimičnim ili potpunim gubitkom stečenih veština šaka i govora, zajedno sa usporenim rastom glave. Javlja se obično između 7. i 24. meseca. Stereotipije koje su karakteristične su kršenje šaka, hiperventilacija i gubitak svrsishodnih pokreta šaka. Socijalni razvoj i razvoj igre su usporeni, ali socijalni interes održavaju. Često vlaže šake pljuvačkom, i krše šake kao da ih peru. Javlja se nemogućnost žvakanja hrane. U kasnijem detinjstvu se mogu javiti ataksija trupa i apraksija, udružena sa skoliozom i kifoskoliozom. Težak mentalni hendikep se uvek razvija.
Drugi dezintegrativni poremećaj detinjstva karakteriše normalan razvoj do najmanje druge godine, nakon čega se pojavljuje definitivni gubitak ranije stečenih sposobnosti. Javlja se duboka regresija ili gubitak govora. Regresija može biti u oblastima igre, socijalnih sposobnosti i adaptivnog ponašanja. Dete postaje nemirno, anksiozno, hiperaktivno i razdražljivo. Gube interesovanje za okolinu i pojavljuju se stereotipne motorne radnje.
Hiperkinetički poremećaj udružen sa mentalnom retardacijom i stereotipnim pokretima podrazumeva tešku hiperaktivnost, motorne stereotipije i tešku mentalnu retardaciju.
Terapija koja se primenjuje na pervazivne razvojne poremećaje u našem savetovalištu je sveobuhvatna i pokriva sve segmente dečjeg razvoja. Radi se bihevioralna (ABA) terapija, koja se sastoji od brojnih programa, koji su pažljivo izabrani za svako dete, prema njegovim individualnim potrebama. Ukoliko je dete na početnom nivou, kreće se od neverbalnih programa, gde dete uči da ostvari kontak očima, da samostalno sedi na stolici, da koristi pokazne geste koji su osnov za razvoj zajedničke pažnje. Uči da prepoznaje bliske ljude, objekte, radnje na slikama, delove tela i mnoge druge stvari. Pošto je u većini slučajeva govor oštećen, najviše se radi na razvoju receptivnog i ekspresivnog govora, odnosno na razumevanju i izražavanju. Na naprednijim nivoima programa, dete uči društvene veštine, da odgovori na teža pitanja iz opšteg znanja, da daje primere, da logičko završava rečenice, da predviđa ishode, da gleda iz druge perspektive. Pored kognitivnih programa, sa detetom se na terapijama radi na finoj i krupnoj motorici. Vežba se grafomotorika, priprema za pisanje i samo pisanje. Rade se vežbe za kratkoročnu i dugoročnu memoriju. Uči se igra i ritam. Vežba se konstruktivna praksija i vizuelna percepcija. Rade se vežbe bilateralne koordinacije, vežbe za proprioceptivni i vestibularni sistem, vežbe za praksiju tela i šake. Uspeh i prvi rezultati su najčešće vidljivi ubrzo, u prvih nekoliko nedelja do nekoliko meseci. Mnogobrojna istraživanja su pokazala da što je dete više vremena provodilo učeći i radeći ove programe, to je brže napredovalo. Nakon svake završene terapije, roditelju se napiše detaljano šta je rađeno sa detetom, odnosno svaki program koji se radi, kako bi roditelj mogao da obnavlja postupak terapije kod kuće, odnosno da obnavlja gradivo. Neki roditelji se odlučuju za nekoliko terapija svakodnevno (1-4 terapije svaki dan), dok se drugi odlučuju za nekoliko terapija na nedeljnom nivou. O broju terapija odlučuje sam roditelj. Rezultati zavise i od kapaciteta deteta, ali i od ,,ponavljanja gradiva“ sa terapije kod kuće. Što se više radi sa detetom, logično je da će dete brže usvajati novo gradivo i samim tim bolje napredovati.
