Zašto danas pada kiša?

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Kišni aprilski dani. Oblaci promiču nebom, a povremeno se pretvore i u obilnu kišu. Nekih drugih dana to se neće dogoditi. Ako ste više očekivali od proleća, možda ste se pitali zašto je tako – zašto kiša nekad pada, a nekada ne?
Foto: Depositphotos/Jaaske
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Kišni aprilski dani. Oblaci promiču nebom, a povremeno se pretvore i u obilnu kišu. Nekih drugih dana to se neće dogoditi. Ako ste više očekivali od proleća, možda ste se pitali zašto je tako – zašto kiša nekad pada, a nekada ne?

Na prvi pogled, čini se da nema ničeg čudnovatog u tome – kiša je pojava potekla od vodene pare u oblacima koja se kondenzuje i pada na zemlju. Međutim, stvari su bitno složenije – ako se detaljnije pogleda šta to sve u atmosferi mora da se dogodi kako bi pala kiša, mogli bi je i smatrati pravim čudom.

Kišne kapi, naravno, padaju na tlo zbog gravitacije Zemlje, isto kao i sva druga tela u gravitacionom polju. No, zašto kišne kapi iz nekih oblaka padaju, dok drugi oblaci ostaju u vazduhu? Šta drži oblake tako visoko na nebu i šta im se desi kad padnu na zemlju?

Mada se često tako (pogrešno) predstavlja, oblak nije sačinjen od vodene pare. Oblaci nisu voda u gasovitom stanju. Oblaci su sačinjeni od vode u tečnom stanju – to su megastrukture od vodenih kapi – gigantski skupovi izuzetno sitnih kapljica.

Vodena para (koja je nevidljiva) podiže se sa tla zahvaljujući tome što vodene površine, male ili velike, neprekidno isparavaju. I onda, na nekoj visini para se kondenzuje i pretvara u kapljice vode, koje vidimo kao – oblak. To se događa iz mnogih razloga – zbog vertikalnih vazdušnih strujanja, promene pritiska, održanja temperature i adijabatskih procesa. Pritom treba znati da vazduh nije svuda podjednako zasićen vodenom parom.

Možda se sećate naoko naporne, ali za ovaj fenomen presudne lekcije iz fizike o relativnoj vlažnosti vazduha i temperaturi gde ste saznali da: topliji vazduh uvek može da sadrži više vlage nego hladniji. Na primer, zimi na hladnim oknima ili prozorima u kolima kondenzuju se sitne vodene kapi, a stakla postaju zamagljena jer za razliku od toplog, hladan vazduh može da sadrži manje vlage tako da ona mora da pređe u tečno stanje.

U atmosferi, kako se para penje na sve veću visinu, gde je vazduh hladniji, u njemu može biti sve manje i manje vodene pare, te se na nekoj visini ona kondenzuje i pretvara u kapljice vode. I govorimo o oblaku.

Kapljice u oblaku imaju prečnik od oko 0,01 mm, što je izuzetno malo, tako da običnom kondenzacijom vodene pare nikad neće doći do padavina. Gravitacija bi povukla kapljice ka tlu, ali one ne padaju. Oblačne kapi su, naime, premalih dimenzija i premale mase da bi svojom težinom savladale otpor vazduha. Zapravo, kapi u oblaku su toliko male da se ponašaju kao da su zakucane na nebu, iako na njih deluje gravitacija. Da bi pale i pretvorile se u kišu, moraju značajno narasti.

Da bi kiša pala, dakle, potrebno je da se kapljice u oblaku izuzetno uvećaju – konkretno, oko pedeset puta. Iz perspektive jedne kapi, to je kao da čovek najednom naraste i pretvori se u Impajer stejt bilding. Kad bi imale svest, oblačne bi kapi tamo gore verovatno smatrale da je kiša sasvim nemoguća pojava.

Međutim, kiša ipak pada. To je zato što je gustina kapi u oblaku velika tako da može doći njihovog spajanja, kada zbog delovanja sunca i vetra dođe do promene vazdušnog pritiska. Tokom “spajanja” kapi se obično razređuju, tako da ih pri padu ima između 100 i 1000 po kubnom metru.

To se inače dešava retko, ali tada u oblaku nastaje čitava drama. Dolazi do naglog kretanja i mešanja kapi vode koje se međusobno spajaju i postaju sve veće i veće, da bi na kraju bile dovoljno velike da savladaju vazdušnu struju.

Tada počinje kiša.

Čitajte više