Ubosti pitanjem

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Predsednik se vakcinisao. Slave njegove pristalice, jer mu žele dug vek i postojanu vlast. Slave i njegovi protivnici, mada pomalo cokću što je toliko oklevao. Broje mu koliko je puta najavio da će se vakcinisati. Ali eto, možda se konačno prizvao pameti i poverovao nauci?
Foto: Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Predsednik se vakcinisao. Slave njegove pristalice, jer mu žele dug vek i postojanu vlast. Slave i njegovi protivnici, mada pomalo cokću što je toliko oklevao. Broje mu koliko je puta najavio da će se vakcinisati. Ali eto, možda se konačno prizvao pameti i poverovao nauci? Možda će pristalice SNS-a u nenadanom obrtu spasiti sve, pohrliti na vakcinalne punktove. Možda će nas tih 700.000 članova, sa porodicama, osloboditi pošasti. Bilo bi u tome neke kosmičke pravde. Ako je zapošljavanje partijsko, zar ne bi bilo pravedno da to bude i vakcinacija, sada kada je važno? Pljesak za predsednika je skoro jednoglasan, onakav kakav je oduvek priželjkivao.

Pripremne radnje za svečani čin vakcinacije predsednika su u toku danima, ako ne i nedeljama. Javnost je brzo, uspešno i simplifikovano podeljena na dve strane – pristalice i protivnike preporučene vanredne vakcinacije. Dakle, naglasimo još jednom, iako je o tome na Peščaniku već bilo reči, zakon dozvoljava i obaveznu vanrednu vakcinaciju. Državni organi se nisu opredelili za ovu mogućnost. Zašto nisu, moraju sami da odgovore. Srbija, kao i većina drugih zemalja, okrenula se individualnoj odluci. U tom smislu, svako tretiranje vakcinacije kao obaveze je licemerno. Ako vlasti smatraju da treba i da ima uslova da ona bude obavezna – za to postoje instrumenti, a stvar se rešava za jedno popodne, aktom ministra zdravlja.

Ipak, svedočimo sukobu vakcinalnog i antivakcinalnog kosmosa. U ekstremnim vidovima, koji se najčešće mogu sresti u medijima i na društvenim mrežama, prvi se poziva na nauku, moral, solidarnost, civilizacijska dostignuća. Drugi tvrdi da je bolest izmišljena, da nas napadaju otrovima, da nam vakcinama menjaju DNK, da nas pljačkaju farmaceutskim metodama. Drugi kosmos optužuje prvi da je naivan, da su njegovi stanovnici samo pokusni kunići koji mirno stoje u redu za onaj svet. Zbog toga se njegovi pripadnici protive epidemiološkim merama, okupljaju se na javnim mestima. Prema sopstvenom priznanju, slave život – igraju kolo, prave žurke i ne boje se bolesti. Mediji za to vreme, tobož neutralno, izveštavaju o ljudima u crnim kesama u bolničkim hodnicima i umirućoj deci. Kada gledaoce uhvati panika – mediji i zvaničnici ih zajednički prekorevaju da ne čine dovoljno da vesti budu bolje.

Vlast je kreirala a zatim i zakrvila ova dva kosmosa, pokazujući koliko brzo i lako to može da učini. Huškanje je tridesetogodišnji modus operandi lidera ove vlasti. Ovog puta do raskola je došlo po linijama koje su samo naizgled nepolitičke. U pojednostavljenoj podeli na moderne i vakcinisane i zaostale i osuđene na respirator, promiču nam činjenice.

Primera radi, status ruske i kineske vakcine u Srbiji. Iako su političari najavljivali, a mediji još u januaru objavili da su obe vakcine dobile dozvolu u Srbiji, Agencija za lekove i medicinska sredstva i dalje nije objavila podatak o izdatim dozvolama za ova dva imunološka leka (njihovoj vrsti, trajanju). Neuspešna je pretraga po generičkim i pojedinačnim nazivima, njihovim proizvođačima. Od januara traje bezuspešna potraga za dokazom da su vakcine kojih Srbija najviše ima odobrene za upotrebu. Ako Agencija može da nam ponudi ovaj dokaz, to bi svakako bilo dobrodošlo. Kako ovih podataka nema, ili ih makar nema u lako pretraživoj i dostupnoj formi, nema ni drugih važnih podataka o ovim vakcinama, a koje su dostupne za svaki drugi lek koji ima dozvolu za upotrebu.

Ako situaciju posmatramo iz tog ugla, da li je nedostatak podataka, tri meseca nakon što su obe vakcine u upotrebi, ipak zabrinjavajući? Da li iz mračnog srednjeg veka dolazi baš svako ko postavi pitanje – koji lek primam? Da li je registrovan u mojoj zemlji? Ako jeste, zašto o tome ne mogu da pronađem informacije? Ali ne na sajtu proizvođača, već domaćih zdravstvenih institucija. Ako nije registrovan, zašto državni zvaničnici tvrde da jeste? Da li je u takvim okolnostima pravično optuživati pojedince za sebičluk ili je korisnije tu energiju usmeriti ka onima koji su dužni da nam pruže ove informacije. Jedino što znamo, jer to izgleda nije problem, jeste koliko je doza vakcina stiglo u Srbiju. Nije problem ni da saznamo ni ko ih je i kada dočekao.

Sa druge strane, ovde smo već pisali o tome da su prve dozvole koje su se mogle pronaći u evidenciji Agencije za lekove bile one izdate za vakcinu čiji je proizvođač kompanija Pfizer-BioNTech. Iako je ovaj slučaj daleko bolji od prethodnog, i dalje nedostaju odgovori – zbog čega je vakcina dobila dve različite vrste dozvola (privremenu i uslovnu)? Koji su uslovi postavljeni proizvođaču da bi mogao da dobije dozvolu redovnog karaktera, nalik drugim (ne-kovid) vakcinama? Zašto su postavljeni baš ti uslovi i šta to znači za zdravlje građana? Koja od dve odobrene Pfizer-BioNTech vakcine je u svakodnevnoj primeni? Zašto baš ta? Koja je razlika između ove dve vakcine?

Kada su u pitanju nove vakcine koje su u međuvremenu dobile dozvolu – ni one ne zaostaju po broju pitanja koje otvaraju. Vakcina koja se u medijima pojavljuje pod nazivom Astra Zeneca, u Srbiji je registrovana pod tri različita imena i režima dozvola. Sem što ni ovde nemamo odgovor koju vakcinu građani primaju kada se opredele za ovu vakcinu i pojave na vakcinalnom punktu, situacija se dodatno komplikuje na još nekoliko nivoa. Naime, prva od tri odobrene vakcine Astra Zeneca je 22. marta 2021. rešenjem Agencije stekla čak petogodišnju dozvolu za upotrebu, što nije slučaj ni sa jednom drugom vakcinom. Zbog čega je baš ova vakcina dobila redovnu dozvolu, a sve druge nisu? Zbog čega kod ove vakcine, iako ima „najstabilniju“ dozvolu nije dostupno uputstvo za lek i sažetak o karakteristikama? Ove informacije su, za građanina koji treba da donese odluku o preporučenoj vakcinaciji, u pripremi.

Druge dve odobrene vakcine Astra Zeneca imaju dozvolu na godinu dana (mada izostaje informacija o kakvoj se tačno registraciji radi – privremenoj ili uslovnoj) i kod njih se mogu pronaći karakteristike leka i uputstva za primenu. I kod ove vakcine, u sve tri varijante, istorija se ponavlja – Srbija je prvo krajem februara dopremila vakcine i tek onda izdala dozvole za njihovu upotrebu. Da li nas to uverava da su odluke Agencije donete nepristrasno? Odgovor je svakako negativan.

Sve ovo se dešava u trenutku kada brojne evropske zemlje, a sa njima i Evropska agencija za lekove, doslovno na dve nedelje menjaju mišljenje o bezbednosti, ali i efikasnosti vakcine Astra Zeneca. Povlače je iz upotrebe, delimično povlače, vraćaju, ponovo preispituju, prejudiciraju odluke koje će verovatno biti donete. Poslednji put je to urađeno juče. Sama vakcina je u međuvremenu, prema pisanju medija, promenila ime. Taman kada pomislite da vakcinalna saga ne može biti komplikovanija, u dostupnom uputstvu Agencije za lekove, o leku Astra Zeneca (str. 3) možete pročitati – trenutno dostupni podaci kliničkih ispitivanja ne omogućavaju procenu efikasnosti vakcine kod osoba starijih od 55 godina. Međutim, imamo zemlje koje su pri delimičnoj obustavi vakcinacije ovom vakcinom, pre samo nekoliko nedelja, apelovale da se ona daje upravo starijoj populaciji, zbog mogućih zdravstvenih rizika i komplikacija kod mlađih osoba. Ako zbrojimo dva i dva – to onda znači da se sasvim racionalnom odlukom, na evropskom nivou, smatra vakcinacija osoba kod kojih nije moguće proceniti efikasnost vakcine. Bar prema onom što možemo da pročitamo u domaćem uputstvu.

Kada stvari sagledamo iz ugla nedostajućih i često kontradiktornih informacija, moramo iskreno odgovoriti na pitanje: šta je glavni uzrok ovakvog stanja? On primarno leži u odnosu institucija prema svim navedenim okolnostima. Odnos pojedinaca, bilo da se on svodi na zagovaranje vakcinacije ili protivljenje, naročito na internetu i društvenim mrežama, samo je posledica konfuzije generisane temeljno narušenim poverenjem u institucije.

U situaciji u kojoj se očekuje da pojedinac samostalno donese odluku o vakcinaciji i o vrsti vakcine koju će primiti, huškanje pristalica i protivnika vakcinacije jednih na druge za vlast je najbolje i u neku ruku najjeftinije rešenje. Zavaljeni u svoje fotelje, iz kojih nisu izašli deset godina, oni prate gladijatorsku borbu podanika koji se bore za goli život.

Pročitala sam komentar lekara koji je na jednoj društvenoj mreži dobronamerno pokušavao da propagira vakcinaciju protiv COVID-19. Rekao je – narod ne treba da postavlja suviše mnogo pitanja! Taj komentar maestralno sažima domaću epidemiološku politiku. Odluka i odgovornost je vaša narode, ali ako bi moglo bez suviše pitanja.

Poštovani predstavnici Agencije za lekove i ministre zdravlja (ministar je, kada smo poslednji put proveravali, takođe bio lekar), ako je tako, ako je nepostavljanje pitanja najbolje što nam nudite, onda to nisu nauka i civilizacija našeg veka. Iako vi tvrdite da jesu. One dolaze upravo iz mračnjaštva i primitivizma kojeg se tobož gadite gledajući sugrađane kako igraju kolo na trgu. Istom onom trgu koji ste pre dva meseca otvorili, u istim uslovima i istoj gužvi. Samo vi niste igrali kolo, pa ste zato otmeniji i civilizovaniji. Vi ste samo igrali pipirevku oko predsednika, što je poželjno čak i u datim epidemiološkim uslovima. U oba slučaja, uprkos zabranama na snazi, nije reagovala ni policija, ni tužilaštvo. I to je zanimljivo – ako je stvarna državna politika suzbijanje, a ne raspirivanje epidemije.

Dakle, posao građana koji treba sami da odluče da li i kojom vakcinom će se vakcinisati jeste da pitaju. Imaju ustavno i zakonsko pravo da donesu odluku o zdravlju, koja je zasnovana na potpunim činjenicama i proverljivim informacijama. Da li u poslednja tri meseca mogu samostalno da dođu do ovih činjenica i informacija? Ne. Posao javne vlasti je da pruži odgovore, a ne da se podsmeva i potpiruje sukobe. Pružanje informacija je državni posao, a ne dopunski neplaćeni rad stanovnika Srbije.

Za sada od vlasti jedino možemo da čujemo optužbe, najčešće da su građani neprosvećeni. Ako i jesu, neprosvećeni su zahvaljujući njima, koji ne umeju civilizovano da upravljaju epidemijom i odgovore na suvisla pitanja koja postavljaju pojedinci na čije nejaka pleća je – tako izgleda – svaljena odbrana od pandemije.

Čitajte više