Srpski svet

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Srpski nacionalizam je nesnosan ne samo zbog toga što izigrava vekovnu žrtvu, neguje lažni moral i tužaka, denuncira neistomišljenike u Srbiji i upućuje pretnje, relativizuje državne granice, tražeći da se poštuju isti aršini u svetu kada je u pitanju etničko čišćenje...
Foto: Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Crnogorski premijer Zdravko Krivokapić odlučio je da smeni ministra pravde Vladimira Leposavića zbog izjave u kojoj on negira genocid u Srebrenici. Odluka nije naišla na odobravanje Demokratskog fronta, čiji su poslanici glasali za formiranje aktuelne crnogorske vlade, ali je nezadovoljan i Vučić u Srbiji. On je na pitanje novinara kako komentariše smenu Leposavića i poteze crnogorske vlade, koja uprkos poklonjenim vakcinama iz Srbije „vraća na taj način, iako je on kao predsednik države bio žrtva pokušaja atentata u Srebrenici“, rekao da nije iznenađen niti „oduševljen svim potezima novih crnogorskih vlasti“. Da je Vučić uvek žrtva, koja se u režimskim medijima ustaljeno prinosi za život Srbije, na to smo se navikli, ali je novina da se upisao i u srebreničke žrtve.

Nije tajna da su Vučićevi naprednjaci bili angažovani tokom kampanje za lokalne izbore u Nikšiću na strani DF-a, što je dalo povoda Milu Đukanoviću i DPS-u da proglase da je ovaj crnogorski grad novi Staljingrad. U kojem će Crvena armija (DPS) na čelu sa generalom Žukovim (Milo Đukanović) zaustaviti nadiranje srpskog sveta.

Sintagma „srpski svet“ je lansirana sredinom prošle godine u (pro)srpskim medijima u Crnoj Gori, kada je uredništvo sajta in4s pokrenulo projekat „Nacionalna TV“ sa centralnom emisijom „Srpski sv(ij)et“, emitovanom iz Beograda. Zamisao projekta ove internet televizije jeste dalji razvoj „srpskog informativnog prostora“ i prema izjavi Gojka Raičevića, direktora i glavnog urednika in4s, za naziv projekta zaslužan je Dragoslav Bokan. Da nismo svedoci vraćanja u medijski život ovog reditelja i nekadašnjeg ratnog dobrovoljca, svakodnevno prisutnog u nekoj od fotelja medijskih bunkera režima, navedenom podatku možda i ne bi trebalo pridavati neki veći politički značaj. Međutim, projekat „Nacionalna TV“ je prilično zaživeo, dok je sintagma ili koncept „srpskog sveta“ stekao i određenu političku upotrebu, pre svega u kontekstu unutrašnje crnogorske politike, a sada znamo i to da je nastao u saradnji režimske desnice iz Srbije i novinara iz Crne Gore.

Analitičku upotrebu koncept srpskog sveta je vremenom stekao i u nedeljniku Pečat. „Srpski svet – Šta nam otkriva spomenik Stefanu Nemanji“, stoji na naslovnoj strani od 5. februara 2021. ovog nedeljnika, a na naslovnoj od 19. marta „Izbori u Nikšiću – Pobeda 2.0“ sa prvim tekstom „Srpski svet – Zašto izbori u Nikšiću nisu bili samo lokalni“. Tekstovi u kojima se koncept srpskog sveta koristi kao analitička alatka strukturisani su polemički i apologetski, iz čega se posredno može zaključiti da se srpski svet trenutno nalazi u dva oprečna procesa: izgradnje i odbrane. Polemiše se sa onima koji se protive njegovoj izgradnji, ali se i žučno brani, kao da već odavno postoji.

U središtu srpskog sveta je spomenik: „Mač i krst najstariji su simboli srpske državnosti. Nikada u izvornoj srpskoj istoriji nisu se odvajali i danas se zajedno nalaze na veličanstvenom spomeniku osnivaču najčuvenije srpske dinastije“. I dalje: „Ove činjenice duboko su uznemirile neprijatelje Srbije i domaću petu kolonu“ (Pečat, br. 651, 5. februar 2021). Prva asocijacija na istorijski savez mača i krsta su krstaški ratovi, pohodi u Svetu zemlju i istraga srednjovekovnih jeretika i u tom je pogledu nečije uznemirenje sasvim opravdano. Ova verzija srpske istorije kao da ne priznaje Dušanov zakonik, Sretenjski ustav ili državnost od 1945. koja je sebe videla u kontinuitetu sa revolucijom iz 1804 (na grbu SR Srbije bilo je upisano: 1804-1941). U središtu srpskog sveta je sila nesputana zakonom (mač) i opravdana verom (krst). Pod hrišćanskim simbolom krsta prikriva se srpska nacionalna ideologija, koja poseže za religioznim autoritetom i opravdava stanje bezakonja nastalo pod Vučićem.

Borba za srpski svet nije završena: „Od časa u kome je veliki župan Stefan Nemanja izvukao mač u odbranu ugroženih i rasparčanih srpskih zemalja, dakle pre bezmalo hiljadu godina, ova borba se ne završava niti Nemanja vraća svoj mač u korice“. Srpski svet postoji, ali je rasparčan, pa se u tom smislu Srbija vidi kao deo nečega što nikada nije ni konstituisano u celinu, tako da predstavlja nedovoljnu, a samim tim i nepoželjnu političku zajednicu. Novinar Pečata je oduševljen mačem i uzvikuje: „Mač, nego kako, gospodo! Dok nam pretite ratovima… mi u Nemanjinom maču vidimo svoje pravo na život“ (Pečat, br. 651, 5. februar 2021). Poruka o maču koji Srbima donosi život – a drugima smrt – upućena je inostranim neprijateljima, ali i njihovim saveznicima u regionu i zemlji. No, autor ipak nije spreman da brojnim neprijateljima uskrati svaku ljudskost, oslovljavajući ih sa „gospodo“. Čitaocima je ovo sigurno poznato. „Dajte, gospodo, makar neki pedalj Kosova, inače ću kupiti još ruskog polovnog naoružanja“, čuje se eho propalih Vučićevih pregovora o podeli Kosova.

Tu je i nada posle izbora u Nikšiću: „Konačni poraz Đukanovićevog projekta predstavlja najvažniji među nužnim preduslovima za povratak Crne Gore tamo gde je oduvek i bila, u svoj srpski svet“ (Pečat, br. 657, 19. mart 2021). DPS Mila Đukanovića kao svoj glavni politički legat vidi nezavisnost Crne Gore, stečenu na referendumu iz 2006. Šta bi onda mogao značiti „poraz Đukanovićevog projekta“, ako ne preispitivanje crnogorske nezavisnosti? A kakve bi političke vrednosti negovala Crna Gora, kada ponovo postane deo srpskog sveta, vidi se sve jasnije: u političkom životu bi se otvoreno negirao genocid u Srebrenici i presude Haškog tribunala, odnosno, branila bi se politička i ratna zaostavština Slobodana Miloševića. Srpski svet je nekadašnji Miloševićev svet, prilagođen trenutnim političkim potrebama Vučićevog režima.

Srpski nacionalizam je nesnosan ne samo zbog toga što izigrava vekovnu žrtvu, neguje lažni moral i tužaka, denuncira neistomišljenike u Srbiji i upućuje pretnje, relativizuje državne granice, tražeći da se poštuju isti aršini u svetu kada je u pitanju etničko čišćenje (ako je dozvoljeno Hrvatskoj da protera Srbe, zašto nije i Srbiji da protera Albance sa Kosova) i toliko toga još – problem je u tome što on nikako ne uspeva da napravi logični skok u otvoreni fašizam i doživi potpuni istorijski fijasko, urnišući i Srbiju i region. I tako sebe definitivno skine sa istorijske pozornice. Zato novinar Pečata koristi mač i krst, kao simbole državnosti, istovremeno prozivajući „petu kolonu u Srbiji“, uz puno ignorisanje istorijskog konteksta u kojem je termin prvi put upotrebljen. Nisu li fašistički poklonici krsta i mača u napadu na špansku republiku imali, prema rečima generala Franka, svoju fašističku petu kolonu u opsednutom Madridu, pored četiri koje su napadale grad spolja?

Stoga ćemo se verovatno i posle Vučićevog pada (doći će i do toga jednom) u javnosti preganjati oko istih tema, jer nemamo posla sa osvešćenim fašistima (falangistima, legionarima ili jurišnim odredima) koliko sa fašisoidnom hajdučijom (novinarima, botovima, političarima i uličarima). Oni u skladu sa sada aktuelnim oblikom kapitalizma u kojem ne postoje koncentrisane mase radnika, pa tako ni masovne političke stranke (desne ili leve), nastavljaju da sluđuju narod/naciju – jedino preostalo mnoštvo u današnjem kapitalizmu.

Čitajte više