Diptih za ovu sedmicu

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Da je „Porodica“ snimljena u kino-sekciji Socijalističke partije, i da je kružila takozvanim društvenim mrežama, to bi bilo umesno i verovatno korisno po Miloševićev legat, ali da se toga lati takozvani Javni servis, to smatram spektakularno skandaloznim. Kao nevoljni i neobavešteni sufinansijer tog serijala negodujem koliko me grlo nosi.
Protest mira, 3. april 1993, foto: Goranka Matić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Najtužnije dane porodice Milošević ne bih gledao ni da je film snimio Vim Venders: polazeći od Tolstojeve rečenice (koju je mnogo lakše naučiti napamet nego pročitati na primer „Smrt Ivana Iljiča“) da su porodice nesrećne svaka na svoj način, sineasta Vuletić odlučio je da ovekoveči baš tri dana posle kojih ništa više u porodici Milošević-Marković, ah, neće biti isto. Da je napisao roman, ili dramu, i da je u svome delu namerno ostao slep za sve godine koje su tim danima prethodile, to bih razumeo, ali da takav zamysel urodi mini serijom za državnu televiziju – to smatram drskim, štetnim i nepristojnim.

Pre nego što će biti snimljeni filmovi o Hitlerovim poslednjim danima, ili o padu Berlina, snimljene su stotine, možda i hiljade filmova o Drugom svetskom ratu, pa je pola veka nakon posleratne hiperprodukcije došlo vreme da se u ogromni i za pojedinca nepregledni mozaik o svetskom ratu ugrade i dve ili tri kockice o onome što je mesto njegove tvorbe; bio je potreban i postao je prihvatljiv film o stradanju civila u bombardovanju grada, koji je bio i stvarno sedište Hitlera i simbol svega što je svet od nacizma pretrpeo.

Slobodan Milošević nije bio Adolf Hitler, Jugoslavija i Srbija nisu nacistička Nemačka, ali je trinaestogodišnja vladavina junaka „Porodice“ prenebregnuta, dosad je umetnički neobrađivana, da bi publici najpre bilo predočeno kako hapšenje osobe optužene za ratne, ali i mirnodopske zločine, izgleda iz vizure njegove gospoje i njihove kćeri.

Da je „Porodica“ snimljena u kino-sekciji Socijalističke partije, i da je kružila takozvanim društvenim mrežama, to bi bilo umesno i verovatno korisno po Miloševićev legat, ali da se toga lati takozvani Javni servis, to smatram spektakularno skandaloznim. Kao nevoljni i neobavešteni sufinansijer tog serijala negodujem koliko me grlo nosi.

Državna kompanija koja je bez stida i bez mere služila Slobodanu Miloševiću sve do njegovog zasluženog, premda zakasnelog kraha, sada preuzima monopol na njegovu biografiju i bira iz nje ono što smatra najdirljivijim! Serija o tužnom kraju gospodara Srbije zapravo je omaž i spomenik njegovoj ljudskosti, koja naravno da je meni stalno izmicala. Nije trebalo čekati ni dva dana, otkako je „Porodica“ veleprikazana, Dačić bi već da iskoristi dobrobit sumnje u zloglasni DOS, i već zahteva da bude suđeno onima koji su njegovog šefa i njegovog prvog poslodavca uhapsili na njegovom porodičnom, mal ne rekoh vekovnom ognjištu!

Televizija pod upravleniem takozvanog Bujketa produžila je tamo gde je Vučelina Televizija nevoljko i samo naizgled bila stala, pa kako nije Upravni odbor rekao: „Nipošto ne možemo finansijski potpomoći toplu ljudsku priču o porodici čija su nepočinstva dve decenije zataškavana, a ukoliko je i snimite o vlastitom trošku, ili o trošku nekog trećeg, mi je nećemo prikazati, jer smo televizija sa kak se veli nacionalnom frekvencom!“

Prvi film koji me je učvrstio u mom tada više osećanju nego jasnom stavu da je smrtna kazna nedopustiva bio je Lelušov „Život, ljubav, smrt“, gde Amidu, osramoćen u zao po njega čas, ubije zlosrećnu prostitutku, bude osuđen na smrt; prvi put sam osetio kako to zapravo izgleda, ali da je godine 1946. ili 1947. neko hteo da snimi film protiv smrtne kazne, da li bi bilo baš najbolje da ga snimi u nekoj od samica u Nirnbergu? Zar ne bi biografije ondašnjih osuđenika na smrt vešanjem bile neizbežni šum u osnovnoj poruci da država (pa ni države pobednice) ne sme na taj način da se sveti?

Daleko ti zabasa, nije Slobodan Milošević isto što i Hitlerovi generali! – Pa ja to i ne tvrdim, ja to čak i ne opovrgavam, ali ne može se od tako burne i po toliko mnogo ljudi škodljive, pa i smrtonosne biografije, odabrati samo nekoliko dana u kojima je ispoljio razboritost, možda i neku sitnu računicu, kad je pridoneo da njegovo hapšenje ne preraste u krvoproliće. To mu je plus, neka bude i dobro delo, ali prikazati dobročinstvo, a prećutati, ili samo izdaleka natuknuti tolika prethodna nedobročinstva, naprosto nije lepo, nije dopustivo.

Nirnberški osuđenik ljubazan je prema vojniku koji mu pravi društvo u njegovim poslednjim danima (ne znam sad kako se zove film, savremen je), ali o tome su osuđeniku, o njegovim zlodelima i o zločinima njegovih kolega iz Vermahta već bile snimljene hiljade filmova, pa kratkotrajni bljesak njegove ljudskosti, kulture, možda i kajanja, može biti poruka da je i život ratnog zločinca mogao biti posve drukčiji da do rata nije ni došlo. I karijera bankarskog službenika i partijskog aparatčika bila bi drukčija da je drug Tito poživeo još petnaestak godina, ili da su Slovenci i Hrvati istrpeli još koju deceniju pod srpskim igom, pa bi i Miloševićeve prolećne večeri u novom veku, a u krugu porodice, bile drugačije nego ove u „Porodici“, ali ispalo je onako kako je ispalo.

Iznenađen sam kome se sve od mojih dobrih znanaca „Porodica“ baš dopada, od nje su svi koji pamte Miloševićevo doba mislim morali okrenuti glavu. Slike žalosnih događaja u porodičnim večerima i noćima, punim vojnika, policajaca, beretki i partijskih drugova, sa Bedemom ljubavi oko vile, ne mogu biti prikazivane, ili barem ne mogu biti prve prikazane: dobroćudni domaćin koji smiruje bližnje i koji nutka nezvane i ponekog zvanog gosta viskijem nije ono po čemu treba da se pamti Slobodan Milošević.

Barem ga ja neću tako pamtiti.

&

Jedno te prošlo, drugo te snašlo: zahvaljujući „Porodici“ SPS doživljava javnu rehabilitaciju, još ću morati i odštetu da joj plaćam, a već sutra je opet nov istorijski dan: predsednik Republike će u Rudnoj Glavi nakonec primiti vakcinu. Zakazano mu je tačno u pola jedan. Pre možda dve nedelje sam čuo reči velikana, koji je mogao da se prvi vakciniše u Pekingu, Moskvi, Vašingtonu ili na Oskfordu, kako će dati da ga vakciniše obična medicinska sestra. To nam je servirano kao vrhunac skromnosti i takoreći poniznosti (plači, Sveti oče, sa Tvojim pranjem nogu osuđenicima uoči Božića): primanje vakcine od obične medicinske sestre znak je i dokaz skrušenosti, iako baš medicinske sestre, gle, daju injekcije bolje nego primarijusi, načelnici bolnica i lekari-akademici.

Ali to što će se sa zasukanim rukavom ukazati običnoj medicinskoj sestri nije Vučiću dovoljno: istorijski događaj pripao je Rudnoj Glavi, čime je postignut pun kontrast između slavnosti vladara i sela koje, kao i moje rodno mesto, nije postojalo ni na velikoj školskoj geografskoj karti SFR Jugoslavije.

Primanje vakcine simbol je novog života, ponovnog rođenja, i kao što Isus nije rođen u raskoši, tako i naš Mesija ponavlja mitološki obrazac, odlazi sutra u Rudnu Glavu, kud će se iz Beograda zaputiti konvoj na čijem će čelu biti Uzelac, a na čijem će svečanom začelju biti žiznjeradostnyi Sarapa.

Neko sada već piše mini seriju „Vakcina“, o Novospasitelju koji je putujući svakodnevno, bez maske, mesecima, bivajući čas sa apostolima, čas sa svetinom, čas sa farisejima i književnicima iz EU, svesno privlačio viruse u svoj organizam, spasavajući tako živote drugih, baš kao što je i Isus primao na sebe grehe čovečanstva, a u Rudnu Glavu se zaputio tek kad mu je sinulo da – premda sam nerazboljiv i besmrtan – ipak mora ličnim primerom i ličnom žrtvom pridobiti Srbadiju da se ova napokon podvrgne eliksiru koji joj je On i blagonabavio.

Čitajte više