Baćuškin dar

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Predsednik, baćuška naš, civilni vođa vernog i trpeljivog stada ovdašnjeg, sede jednom tako za radni sto i, naboravši izmučeno čelo, zamisli se duboko kako bi nam pomoći mogao.
Foto: Peščanik
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Predsednik, baćuška naš, civilni vođa vernog i trpeljivog stada ovdašnjeg, sede jednom tako za radni sto i, naboravši izmučeno čelo, zamisli se duboko kako bi nam pomoći mogao.

Nikad mu ne beše dosta jada našeg.

Odmah se, u dobroti svojoj, doseti. Ne mogu baš svima, ali nekima, onim najvernijim moram, pomisli. Rečeno, učinjeno. Pa kome će, ako neće nama, penzionerskoj klasi proletera, što je u tursko doba neodgovorno fukarom nazivaše. Sirotinju, ne penzionere. Brižan, kako nam ga bog dade, krenu da analizira šta nam najviše treba.

Jeste, penzije sam im bio sasekao. Ali, dadoh po 100 evra, i to kad mi je najpotrebnije bilo. Licem na izbore, na svetkovinu/orgiju demokratije. A ni prstom nisu mrdnuti morali. Evo, još malo 30 evra, a biće i opet, što su bliži izbori, država – a to sam ja – sve se darežljivijom pokazuje.

Ali to je nekako bezlično. Svima je novac isti. Kvalitet im treba, nije bitan kvantitet. Mora se zato smisliti nešto intimno, nešto što izaziva pozor, ipak su oni stasavali uz Bijelo dugme. Ono što prodire u samu suštinu oronulog penzionerskog bića, nešto hraniteljsko, a lekovito. Kisela voda? Možda i nije tako dobra ideja. Jeste, sva njegova penzionerska fukara se plaši korone na prvom mestu. Ali, realno, nekog muči stomak, drugog zglobovi, nekog srce, šta zna. Kako prilagoditi sve to gomili pojedinačnih problema? Pa onda, te vode imaju različit sastav, mineral ovaj, mineral onaj. Vakcine sam ionako već poklonio.

Eureka! Ostarela pastva, pomisli, istinski najviše od korone zazire, te poskoči naš baćuška na radnoj stolici, ozari mu se natušteno čelo, zasja sunce iza oblaka! Minerali, vitamini, to je em hranljivo, em preventivno, iako protiv korone nedokazano, em svakom penzionerskom srcu milo. A i struka je tu saglasna. Samo nek se stado nakrca vitaminima C i D, blagotvornim cinkom, pa da vidiš kako se na izbore u pokornom poretku izlazi!

I prikaza se otac naš brižni na televizoru, posle dugog jednodnevnog odsustva. Pored njega kesa. A u kesi, ma blago cara Radovana! Po kutija vitamina D, i to zlatni standard među svekolikim vitaminima, takozvani D3, vitamin C i bogojavljenski cink.

Gledamo mi, pastva penzionerska  blagodarna. Suze na oči udaraju.

Nekima od ganuća poklonodavčevom pažnjom.

A, ponekim, penzionerima-domaćim izdajnicima, od muke što prezident spasonosne preparate iz utrobe vadi i kao lični poklon predstavlja, a znamo da su našim novcem plaćeni.

Opet tamo nekim žutim, iz suznih očiju izbija pitanje: kad je objavljena javna nabavka, ko se nadmetao, čije su proizvode, tu lepotu duše, patriotski u kese spakovali?

Penzioneri lekari se zapitaše kad li je licenciran kolega. Dr Nestorović ne veruje sopstvenim ušima i očima. Dal’ je moguće da u kesi nema sode bikarbone?

Kao oveštala neprijateljica naroda, krenuh da prevrćem nešto literature o poklonu. Tačno je, nema o poklonu ništa u zakonu o obligacijama. A to oduvek i svuda beše ugovor. Dakle saglasnost onog koji poklanja i onog kome se poklanja. Ali ovde te saglasnosti nema. Ko me je pitao da li hoću da primim vitamine i minerale od predsednika? Niko, kao što me niko nije pitao kako to slobodno formiram svoju volju za izbore, a njegovi dolaze na vrata, nose spiskove, nude da mi mere pritisak telefonom – ta, smetoše se aktivisti – nude telefonom da mi mere pritisak, ubacuju partijske reklame i biltene u sanduče… Hajde, izbori su takoreći novotarija, tvorevina modernog vremena. Ali poklon? Pa još od vajkada za njega se traži saglasnost onog kome se poklanja. Inače bi svako mogao da vam uvali ostarelog cirkuskog slona, otpisani prislušni uređaj u dobrom stanju, jato slepih miševa.

I zašto je baš nas, penzionere izabrao za vanredno darivanje? Autokratska samovolja i njegova ekskluzivna sloboda izbora stoje na dve pretpostavke. Prva je istraživačka, kažu da velika većina penzionera za baćušku glasa, a to treba podupreti. Druga je pretpostavka egoizma. Zobaćemo vitamine, minerale (metale?) bezbrižno usrećeni. Neka ima za nas, a deca, pa deca neka se snađu, a možemo unucima i poneki vitaminčić krišom doturiti.

Neću baćuškine vitamine i minerale. Od zakinutih penzija mogla sam da kupim mnogo voća i povrća koje ih sadrži. Neću da mi predsednik propisuje lekovite tvari, možda mi ne manjka ništa što hoće da mi pokloni.

I neću ništa što se kao poklon predstavlja, a zapravo je mito.

Mito za muk, za poželjan glas na izborima, za uzdizanje predsednika Republike ograničenog mandata u baćušku nacije, za žmurenje i ćutanje o skandaloznoj korupciji, o ugnjetavanju državnih institucija do zatiranja, o kućnom pritvoru u vanrednom stanju, o prebijanjima građana na ulicama, o poreklu institucije Velja Nevolja…

Neću nadnicu u naturi, a ni uopšte, za strah i pokoravanje.

Dame i gospodo, sestre i braćo, drugarice i drugovi – kako vam drago – penzionerke i penzioneri, vratimo poklon predsedniku.

Ne znamo, doduše još, kakav će biti modus operandi. Verujem – pošta na čijem čelu je finansista sa braćom Vučićima na podaničkoj majici.

Ako ne odbijemo poštara, donesimo kese pred baćuškine dvore i pred njegove ispostave u svim opštinama Srbije. Nije malo iskušenje kljukati se vitaminima i mineralima, ali zapamtimo – posle toga, ništa – jer nećemo imati dovoljno novca da nastavimo. A tragovi predsedničke medicine će iščileti brzo, baš kao što iščezava ljudsko dostojanstvo. Nije malo iskušenje primiti poklon iznebuha, a da se prethodno s tim niste saglasili. Još je veće – primiti kao darivanje ono za šta znate da ste već platili i preplatili. Ali je sve zajedno – veliko poniženje.

Čitajte više