Tadžikanstanski aktivista nestao posle deportacije iz Rusije

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Četrdesetogodišnji Izat Amon proveo je pola svog života pomažući tadžikistanskim migrantskim radnicima u Rusiji.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Četrdesetogodišnji Izat Amon proveo je pola svog života pomažući tadžikistanskim migrantskim radnicima u Rusiji, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.

Ruske vlasti su 25. marta privele Amona i prisilno ga vratile u Tadžikistan, gde se suočava s optužbom za prevaru u vezi s njegovim radom u Moskvi.

U na brzinu sazvanom ročištu pre deportacije, ruski sud takođe mu je oduzeo rusko državljanstvo.

Amon nije prvi Tadžikistanac koji je uhapšen u Rusiji i vraćen u Tadžikistan. Njegov slučaj se, međutim, razlikuje od drugih.

Amon nije član tadžikistanske opozicione partije, mada nedavno jeste kritikovao tadžikistansku vladu.

U Moskvi je Amon pružao usluge migrantskim radnicima iz Tadžikistana za koje čak i tadžikistanski zvaničnici kažu da su potrebne. Poznat i kao Izat Holov, Amon je živeo u Rusiji od 1996. godine, kada je dobio rusko državljanstvo.

U Moskvu se preselio 2000. i pomogao u osnivanju Centra za Tadžikistance u Moskvi – organizacije koja je građanima Tadžikistana pomagala da se registruju kod ruskih vlasti, kao i da nađu mesto da žive i rade. Amonova organizacija takođe je pomagala Tadžikistancima koji su imali pravne probleme u Rusiji.

Amon je javno kritikovao tadžikistanske vlasti zato što nisu vršile dovoljno pritiska na Rusiju po pitanju kršenja prava tadžikistanskih migrantskih radnika.

Stiv Sverdlou, advokat i vanredni profesor za ljudska prava na Univerzitetu Južna Kalifornija, pomno je pratio gušenje prava ljudi poreklom iz centralne Azije u Rusiji. On kaže da su tadžikistanski migrantski radnici “među najranjivijim ljudima u Rusiji”.

Sudeći po broju prijava tadžikistanskih državljana koji su pretučeni, pa čak i ubijeni u Rusiji, teško je osporavati njegov zaključak.

Sverdlou kaže da postupci tadžikistanskih i ruskih vlasti protiv Amona krše nekoliko međunarodnih obaveza o ljudskim pravima koje su prihvatile obe zemlje. To uključuje zabranu vraćanja osobe u zemlju u kojoj će verovatno biti mučena, kao i arbitrarno oduzimanje državljanstva.

Amonov slučaj, međutim, takođe odražava stepen do kojeg se kriza ljudskih prava u Tadžikistanu pogoršala proteklih nekoliko godina.

“Poznat u moskovskoj zajednici koja se bavi ljudskim pravima pre svega kao zagovornik prava tadžikistanskih migranata, Amon je daleko od tipične opozicione figure kakvu Dušanbe obično napada”, kaže Sverdlou. “Njegov slučaj ilustruje da se pod vlašću autoritarnog predsednika Emomalija Rahmona svaki građanski ili pravnički aktivizam nezavisan od kontrole njegove vlade posmatra kao egzistencijalna pretnja.”

Amon je više od dve decenije sarađivao s ruskim vlastima kako bi pomogao tadžikistanskim migrantima, kojih ima više stotina hiljada. Ima reputaciju osobe koja rešava probleme.

Malo ko poznaje ruski sistem za migrantske radnike. Njegov prisilni povratak u Tadžikistan ostaviće vakuum za mnoge Tadžikistance koji pokušavaju da se snađu u ruskim zakonima i propisima.

Zapravo, možda je Amonova popularnost među migrantima zabrinula vlasti u Tadžikistanu.

Amon je 2019. godine nakratko razmišljao o formiranju nove političke stranke pod nazivom Promene, reforme i napredak. Planirao je da privuče birače među migrantskim radnicima s ciljem da da u parlamentu zastupa njihove interese.

Amon je objavio video u kojem je rekao da su tadžikistanski migranti “bili izvan vlade… i da nemaju uticaj. Želeli smo da osnivanjem partije učestvujemo u budućem političkom pomirenju naše zemlje “.

“Mi, koji smo 30 godina obezbeđivali 70 odsto budžeta zemlje (preko doznaka) moramo se ujediniti i dovesti do radikalnih promena u zemlji”, rekao je on.

Ipak, Amon je odustao od ideje o formiranju partije zbog odredbe u tadžikistanskim izbornim zakonima koja kaže da kandidati moraju da borave u zemlji najmanje 10 godina pre izbora.

Tadžikistanske vlasti bile su nezadovoljne Amonom 2006. kada se protivio naporu tadašnjeg tadžikistanskog ambasadora u Rusiji Abdulmadžida Dostijeva da sve organizacije tadžikistanskih migranata i dijaspore u Rusiji stavi pod jedan kišobran. Amon i još jedan vođa tadžikistanske migrantske grupe Karomat Šarifov odbili su da se pridruže. Šarifov je bio na čelu organizacije Tadžikistanski migranatski pokret u Rusiji.

Tadžikistanske vlasti bile su zabrinute zbog aktivnosti Šarifova u Rusiji pošto je javno kritikovao politiku Moskve prema migrantskim radnicima.

Šarifov je takođe imao ruski pasoš. Ali u decembru 2017. godine, ruski sud presudio je da je prekršio zakon o “strancima” koji ilegalno ulaze u Rusiju ili ostaju u zemlji posle isteka ulazne vize. Sud je naložio da se Šarifov deportuje u Tadžikistan.

Šarifov nije uhapšen u Tadžikistanu, ali je preminuo u toj zemlji u 57. godini pod sumnjivim okolnostima u maju 2020.

Okolnosti prisilnog povratka Amona u Tadžikistan podjednako su razlog za brigu, pošto mnogo liče na slične slučajeve.

Amon se pre nekoliko meseci poverio prijateljima da zna da tadžikistanske vlasti žele da bude vraćen u Tadžikistan. Rekao im je da očekuje da će protiv njega biti podnete optužbe za umešanost u terorističke aktivnosti.

Tadžikistanski servis RSE-a, poznat kao Ozodi, izvestio je da je Amon optužen 4. marta na okružnom sudu u Moskvi za nezakonito zapošljavanje u Rusiji. Tada mu je zaprećeno deportacijom, što je sud naložio 16. marta.

Njegova supruga Sajora Taghojeva, koja je i dalje u Rusiji, rekla je da je porodica angažovala advokata da bi uložila žalbu na nalog za deportaciju.

Jedan od Amonovih kolega rekao je za Ozodi da je ruska policija pritvorila Amona 25. marta i odvela ga na nepoznatu lokaciju. Njegova porodica nikada nije dobila obaveštenje od ruskih vlasti o njegovom pritvaranju.

Amon je vraćen u Tadžikistan do 27. marta.

Novinska agencija Azija-Plus javila je 27. marta da je Ministarstvo unutrašnjih poslova Tadžikistana negiralo da tadžikistanski organi reda imaju ikakve veze s Amonovim pritvorom u Rusiji. Kasnije je, međutim, Ministarstvo unutrašnjih poslova saopštilo da je protiv Amona u Tadžikistanu podignuto nekoliko optužbi za prevaru.

Ponavljanje obrasca

Borci za ljudska prava primećuju da su te optužbe za prevaru slične optužbama podignutim protiv tadžikistanskog advokata za ljudska prava Buzurgmehra Jorova koji od 2015. u Tadžikistanu služi kaznu zatvora od 28 godina.

Rusija nikada nije bila sigurno mesto za Tadžikistance koje traže tadžikistanske vlasti. Ipak, Rusija je među zemljama u koje građani Tadžikistana mogu najlakše da odu. Za neke tadžikistanske migrante Rusija je krajna tačka, jer nemaju mogućnost da legalno otputuju u druge zemlje.

Sverdlou kaže da su prinudna vraćanja i ponekad otvorene otmice centralnoazijskih disidenata na ruskoj teritoriji pretvorili tu zemlju u “groblje tadžikistanskih disidenata”.

Edvard Lemon, vanredni profesor na Bušovoj školi za vladu i javnu službu na Univerzitetu A&M u Teksasu, opširno je pisao o transnacionalnoj represiji vlada centralne Azije.

“Ova otmica zasigurno nije izolovan incident”, kaže Lemon. “Iako mala i siromašna država, tadžikistanska vlada je razvila relativno široku mrežu za kontrolu opozicije u inostranstvu, sa zastrašivanjima, uznemiravanjima, napadima, pritvorima i izručivanjima.”

Lemon kaže da je tokom svog istraživanja o transnacionalnoj represiji zabeležio 63 slučaja tadžikistanskih državljana koji su bili mete u inostranstvu od 1991. godine. On kaže da je većina dogodila “posle 2015. godine, kada je vlada pokrenula mere protiv opozicije, primoravajući mnoge pripadnike opozicije, novinare i akademike da pobegnu iz zemlje”.

Svi ti slučajevi uključivali su Tadžikistance koji su bili u Rusiji ili Turskoj.

Sverdlou kaže da je bilo sličnih slučajeva u Belorusiji, Moldaviji, Kazahstanu i Kirgistanu, pa i u Grčkoj.

Lemon i Sverdlov kažu da Amonov slučaj liči na slučaj Maksuda Ibragimova, tadžikistanskog biznismena koji je živeo u Rusiji i koji je osnovao organizaciju Omladina za obnovu Tadžikistana. Ibragimov je pritvoren u Rusiji u novembru 2014. na osnovu poternice izdate u Tadžikistanu.

Kao vlasnik ruskog pasoša, on je pušten bez deportacije. Ubrzo posle oslobađanja, nepoznati napadač ga je napao nožem blizu njegove kuće u Moskvi.

Ibragimov je ponovo uhapšen u januaru 2015. i priveden u kancelariju lokalnog tužilaštva pre nego što je ponovo pušten bez podizanja optužnice.

Lemon navodi da su Ibragimova “po izlasku iz zgrade zarobili neidentifikovani muškarci koji su ga odveli na aerodrom i stavili u prostor za prtljag u avionu”.

“Tadžikistanska vlada nije priznala da je Ibragimov u Tadžikistanu do juna 2015. godine, kada je osuđen na 17 godina zatvora zbog niza optužbi, uključujući za ekstremizam”, rekao je Lemon.

Ruske vlasti nedavno su sarađivale s Dušanbeom na vraćanju drugih tadžikistanskih disidenata. Među njima su opozicionari Šobudin Badalov (pritvoren u Nižnjem Novgorodu 2020); Šarofidin Gadojev (kidnapovan u Moskvi 2019) i Naimjon Samijev (pritvoren u Groznom 2018).

Od svih njih samo je Gadojev uspeo da ode iz Tadžikistana. Njegovo puštanje pripisuje se intervenciji Holandije, gde je dobio status izbeglice.

Tmurne perspektive

Trenutna situacija ne sluti na dobro za Amona, pošto su optužbe za prevaru protiv njega možda tek početak. Tadžikistanske vlasti su poznate po podnošenju optužbi protiv ljudi koji se smatraju protivnicima vlade kako bi njihovo delovanje prikazale kao nelegalno i nemoralno.

Međutim, najveća briga Amonove porodice i kolega trenutno je to što ga niko nije video ni čuo od dolaska u Dušanbe. To je pobudilo bojazni da je možda podvrgnut mučenju.

Sverdlou i Lemon kažu da će biti potrebno mnogo više od puste želje da se promeni ovaj strašan trend. Oni se nadaju da će makar ambasade SAD i članica Evropske unije u Dušanbeu izraziti zabrinutost zbog slučajeva Amona i drugih političkih zatvorenika.

Oni kažu da bi zapadne ambasade takođe trebalo da prate suđenje Amonu i ispitaju mogućnosti da se ponovo spoji s porodicom u inostranstvu.

Čitajte više