Žene na dva točka

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Restrikcije iz prošlosti su nam poznate, ali ne znamo dovoljno o sjajnim primerima prkosa. Ženski biciklizam danas obeležavaju mnoga postignuća, ali i seksistički nemar i inhibicije nametnutih telesnih uzora.
Foto: Ivana Tutunović Karić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Prikaz knjige: Hannah Ross, „Revolutions“, The Orion Publishing Group, 2021.

Decenijama vozim bicikl – na fakultet, na posao, na žurke. Vrtela sam pedale u visokim potpeticama i sa smešnim šlemom, noću izbegavala mačke u pijanom i euforičnom spustu niz puste ulice. Vozila sam dok jednom rukom pridržavam haljinu na preklop, sa suknjom uvučenom u čarape ili vezanom u čvor. Padala sam na semaforu, jer mi se suknja zakačila za sic. Sudarala sam se s banderama, jer sam se divila procvetalom drveću. Nosila sam trubu i veliku saksiju sa biljkom u korpi, a baterijsku lampu u zubima. Balansirala sam s kesama iz radnje na ručkama volana i udarala se kolenom u stomak dok sam bila trudna. I mnoge sam vožnje provela besno nastavljajući svađu posle okršaja s taksistima.

Muškarac na biciklu je samo neki tip koji okreće pedale, ali žena na biciklu uvek deluje politički, nezavisno, obrazovano, šokantno sportski ili sumnjivo drsko. U svojoj dopadljivoj, informativnoj i dobro istraženoj knjizi Hana Ros priča o tome kako su takva značenja – ponekad rado usvajana, ponekad patrijarhalno nametana – pripisana nečemu što bi trebalo da bude samo najefikasniji način prevoza od tačke A do tačke B.

Istorijski delovi ove knjige su posebno zanimljivi. Izum drvenih velosipeda 1860-ih i modela sa velikim prednjim točkom 1870-ih, otvorio je nove horizonte putovanja i rekreacije. Krajem 19. veka dolazi do globalnog „biciklističkog buma“: bilo je svadbi na biciklu, pa čak i krštenja sa bebom i babicom na čuvenom tandemu.

Žene su bile aktivne učesnice nove ciklomanije: američka feministkinja Suzan B. Antoni zvala je bicikle „mašinama slobode“ koje su učinile „više za emancipaciju žena nego bilo šta drugo“. Mnoge su bile iz više klase: vojvotkinja od Samerseta uživala je s prijateljima u noćnim vožnjama po Londonu, dok su im put osvetljavali kineski lampioni. Biciklistički klubovi samo za žene nicali su širom UK i SAD, iz zabave i filantropije: biciklističko udruženje Maubri, osnovano 1892, obezbeđivalo je bicikle zaposlenim ženama.

Bilo je otpora. Pionirke su u prolazu gađane ciglama, jajima i trulim povrćem. Protivnici su tvrdili da vožnja bicikla vodi u neplodnost, muškobanjasto držanje ili promiskuitet: Rober Dikinson, američki ginekolog, tvrdio je da žene nameštaju sic tako da „izazovu frikciju klitorisa i usmina“. Ženski volan koji diktira uspravan položaj – nimalo aerodinamičan – bio je dizajniran zato da žene ne bi dobile „biciklističku grbu“. Satirični magazin Puck objavio je karikaturu namrštene žene u vožnji sa upola manjim muškarcem posađenim na volan; naslov je glasio: „Nova Žena vozi svoga muža“.

Kampanja je bila naročito žestoka oko prava da se nose pantalone. „Društvo za racionalno odevanje“ ukazivalo je na opasnost da se suknja zapali ili povuče ženu pod konjsku zapregu. Tokom 1850-ih, Amelija Dženks Blumer počela je da nosi lepršave šalvare poznate kao „haljina slobode“. Jedna revoltirana žena u pismu Dnevnom telegrafu osudila je one koje su „pored degradacije vožnjom bicikla, dodatno sebe lišile ženstvenosti čineći to u muškoj odeći“.

Biciklistički klubovi Klarion, povezani sa socijalističkim nedeljnikom istog naziva, od početka su bili otvoreni za žene. Kristabel i Silvija Pankherst su bile „klarionete“ i biciklom su raznosile letke i organizovale skupove. Akcije Ženske društvene i političke unije takođe su izvođene na točku, uključujući i „poštanski skandal“ iz 1913, kada su sifražetkinje sipale mastilo i zapaljive tečnosti – ponekad uz pomoć unutrašnje gume bicikla – u ulične sandučiće za poštu.

Vožnja bicikla oslobodila je žene za istraživanja i aktivizam. Američka imigrantkinja Eni Kopčovski, Jevrejka iz Letonije, krenula je 1894. iz Bostona na put oko sveta. Radila je u prodaji oglasa za dnevne novine, pa je svoju avanturu finansirala reklamnim panoima na biciklu. Izazivala je burne osude – ne samo što je ostavila muža i decu, već je put ponekad skraćivala vozom – ali je postala svetska senzacija pod novim imenom, Eni Londonderi. Na izmaku mode biciklističkih tura autorka putopisa Dervla Marfi otisnula se 1963. na vožnju biciklom od Denkirka do Delhija.

Tu su i trkačice kao što je Tesi Rejnolds koja je u svojoj 16. godini, 1893, oborila rekord trase Brajton-London-Brajton u muškim vunenim pantalonama do kolena; ili Beril Barton, zvana „jorkširska domaćica“. U mešovitoj trci 1967. Barton je vozila protiv muškog favorita Majka Meknamare koji je želeo da postavi novi rekord. U jednom od najlegendarnijih trenutaka u istoriji biciklizma, Beril je preuzela vođstvo i dok ga je obilazila, ponudila ga je bombonama (uzeo je i zahvalio se). Rekord je bio njen.

Živopisne junakinje naseljavaju ovu knjigu: tokom 1990-ih, američka planinska biciklistkinja Misi Đove istakla se ne samo svojim neustrašivim turama – u karijeri je imala čak 38 preloma kostiju – već i svojim tetovažama, pirsinzima i amajlijama, među kojima je bila i osušena pirana na ogrlici, kao i pepeo voljenog psa kojim bi zaprašivala grudi pre svake trke.

Ove priče su me podsetile koliko naše društvo u pitanjima rodne jednakosti vozi unazad. Restrikcije iz prošlosti su nam poznate, ali ne znamo dovoljno o sjajnim primerima prkosa. Ženski biciklizam danas obeležavaju mnoga postignuća, ali i seksistički nemar i inhibicije nametnutih telesnih uzora.

U 1880-im, oko trećina bicikala u Britaniji i Americi bila je u vlasništvu žena. Taj udeo je danas smanjen. Sudeći po analizi ministarstva za transport, muškarci kreću na put biciklom triput češće nego žene i putuju četiri puta dalje. Kao sport, ženski biciklizam je osujećen malobrojnijim trkama i skromnijim nagradama, sponzorstvima i medijskim interesom. Žensko učešće na trci Tour de France ograničeno je na jednodnevni događaj. Čak i odložena Olimpijada u Tokiju, koja je trebalo da bude rodno najravnopravnija dosad, još uvek ima manje žena prijavljenih za biciklističke trke. Bivša olimpijska biciklistkinja Nikol Kuk tugovala je 2017. za „sportom koji vode muškarci, za muškarce“.

Ros ističe inspirativne pokušaje da se savlada nedovoljna zastupljenost žena u ovom sportu – od Amerikanki meksičkog porekla koje na točku ponovo osvajaju svoj kvart u Los Anđelesu, do napora da se sastavi ženski trkački tim u Saudijskoj Arabiji i neprofitne organizacije Africa Rising iz Ruande koja regrutuje crne žene širom kontinenta za bavljenje biciklizmom. Ali pred nama je još uvek dug put.

Prevela Milica Jovanović

Čitajte više