Varljivi zakon o radu

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Po zlu čuvene izmene i dopune Zakona o radu 2014. godine donele su jednu specifično neinteligentnu novinu u regulisanju godišnjeg odmora.
Foto: Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku

Po zlu čuvene izmene i dopune Zakona o radu 2014. godine donele su jednu specifično neinteligentnu novinu u regulisanju godišnjeg odmora. Naime, u slučaju prestanka radnog odnosa neiskorišćeni godišnji odmor zaposlenog je (pre ovih izmena) mogao da se „prenese“ kod narednog poslodavca. Jedino ograničenje bilo je u tome da prekid radnog odnosa ne traje duže od 30 dana. I to je logično, jer je svrha godišnjeg odmora da se zaposleni odmori. Ako se igrom slučaja „odmarao“ 30 dana ili duže između dva zaposlenja, to je sasvim dovoljno da pun energije i elana krene u rad kod novog poslodavca, pa tako nije bilo ni prenošenja godišnjeg odmora. Ovo rešenje je međutim 2014. godine napušteno i umesto njega je uvedeno pravilo da se neiskorišćeni godišnji odmor u slučaju prestanka radnog odnosa isplaćuje zaposlenom kojem radni odnos prestaje u novcu. Drugim rečima, umesto godišnjeg odmora kojeg može da prebaci kod novog poslodavca, zaposleni dobija onoliko dnevnica koliko mu je dana odmora preostalo a kod novog poslodavca – ne prebacuje ništa.

Ovo rešenje su potencirali poslodavci (ko bi drugi) uz obrazloženje da će se time stati na put praksi da neko ko je „tek došao u firmu“ može da odsustvuje zbog godišnjeg odmora nekoliko nedelja. Obrazloženje je krajnje neubedljivo, naročito imajući u vidu da je poslodavac taj koji samostalno odlučuje kada će neko moći da koristi godišnji odmor, kao i činjenicu da su se godišnji odmori u praksi često koristili kod starog poslodavca za vreme trajanja otkaznog roka. Ministarstvo za rad imalo je drugo, još neubedljivije tumačenje da se na taj način zakon usklađuje sa Konvencijom 132 Međunarodne organizacije rada o plaćenom godišnjem odmoru – iako ovaj dokument zaista pominje naknadu štete, sasvim je jasno da je primarna svrha njegovog postojanja da stimuliše korišćenje godišnjeg odmora, a da je novčani ekvivalent samo krajnja mera ako drugačije rešenje nije moguće. Ispravno je reći da je Zakon o radu bio više usklađen sa Konvencijom 132 pre izmena, nego nakon njih.

Kako bilo, u Zakon o radu ušle su čudne odredbe o ovoj naknadi za neiskorišćeni godišnji odmor. Iako sam Zakon o radu sadrži izričitu odredbu da je u pitanju naknada štete zaposlenom, Ministarstvo finansija ova primanja tumači kao zaradu, tako da se zaposlenom jedan lavovski deo naknade otrgne na ime poreza i doprinosa. Jer, koga je briga za Zakon o radu. Posebna glupost, koja direktno proističe iz „opravdanja“ postojanja ovih odredbi usaglašavanjem sa pomenutom Konvencijom 132, jeste da zaposleni ima pravo na ovu naknadu u svakoj situaciji kada mu prestaje radni odnos, uključujući i kada je sam dao otkaz, kao i kada je svojim ponašanjem otkaz zaslužio (na primer, kršenjem radne discipline). Zaista postoji nešto suštinski pogrešno u činjenici da je poslodavac dužan da isplati ovu naknadu i onom zaposlenom koji je otkaz dobio na primer jer je potkradao poslodavca, ili se upustio u tuču sa drugim zaposlenima, ili je na primer otpušten zbog seksualnog uznemiravanja. Zakon – i pored vapaja stručne javnosti prilikom usvajanja ovih izmena da to tako ne može – sadrži rešenje koje nije ni pravedno, ni logično, i kojim mogu potencijalno biti oštećeni i zaposleni i poslodavac.

Poenta ovog teksta međutim nije (samo) kritika takvog zakonskog rešenja, o tome je već dosta pisano. U ovoj situaciji se javlja još jedan, kvalitativno drugačiji problem, koji do sada nije bio predmet kritika a morao bi da bude. Moguće je naime da zaposleni kojem poslodavac ne želi da isplati naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor, dođe u situaciju da ne poseduje efikasno pravno sredstvo da poslodavca na to natera.

Evo jednog takvog primera. Zaposlena je kod poslodavca koji je na ovim stranicama već po lošem pominjan okončala radni odnos na svoju inicijativu – dala je otkaz, izvukla se iz užasnih uslova rada i otišla na bolji posao. Godišnji odmor nije iskoristila. Nije međutim dobila ni naknadu za neiskorišćeni godišnji odmor, u propisanom roku od 30 dana po prestanku radnog odnosa. Svesna svojih prava, obratila se inspekciji rada.

I tu počinju problemi.

Odgovor inspektora rada bio je – možete pokrenuti radni spor, mi sa ovime nemamo ništa. Na prvi pogled, izgleda kao klasična situacija u kojoj inspekcija rada samoograničava svoje nadležnosti – krajnje iritirajuća ali nikako nova pojava. Međutim, ako se Zakon o radu bliže pogleda, vidi se da je takvo tumačenje pre svega posledica čudnovatog rezonovanja zakonodavca. Naime, inspektor rada može da upozori na kršenje zakona ali ako se poslodavac ne povinuje njegovom nalogu – tu se priča završava. Kršenje člana 76. Zakona o radu, kojim je regulisana naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor, nije predviđeno kao prekršaj. Ako poslodavac ne želi da isplati naknadu ni nakon intervencije inspektora rada, ne može se pokrenuti prekršajni postupak. Zaposlenom jedino preostaje da svoje zarađene novce potraži pred sudom, pokretanjem radnog spora. Sudska mašinerija, spora i očajno neefikasna, svakako nije optimalno rešenje. Ali ostaje nedoumica, zašto je član 76. preskočen? U članovima 273. do 276. Zakona o radu, kojima su propisani prekršaji, upadljivo se zaobilazi član 76. Kao prekršaj su predviđeni: neisplaćivanje zarade, minimalne zarade, naknade zarade, naknade troškova, drugih primanja, otpremnine. Kao prekršaj je predviđeno i kršenje odredbi o godišnjem odmoru, ali se upadljivo navode samo odredbe iz članova 68. do 75. Dakle, član 76. jedini je izostavljen!

Inspektor rada može se potencijalno pozvati i na druge odredbe, kao što je ona kojom se utvrđuje prekršaj u slučaju da poslodavac zaposlenom ne izvrši isplatu svih dospelih zarada, naknada zarada i drugih primanja u slučaju prestanka radnog odnosa. Ova odredba se međutim poziva na član 186. Zakona o radu, kojim se navode razna primanja ali nije obuhvaćena naknada za neiskorišćeni godišnji odmor – ona spada u naknadu štete, a ne u zaradu, naknadu zarade ili druga primanja zaposlenog.

Dodatna poteškoća je činjenica da su ovakva potraživanja uglavnom na nivou zbog kojeg se ne vredi upuštati u radni spor. Niske zarade na mesečnom nivou učinile su da je potrebno uložiti mnogo energije, novca, vremena i živaca da biste ostvarili na sudu svoje pravo na jednonedeljnu ili dvonedeljnu zaradu – dakle iznos koji je jedva u visini od par stotina evra. Praktično niko ko se nađe u ovakvoj situaciji neće pokrenuti radni spor, osim ukoliko nije veoma uporan i pravdoljubiv (kao naša zaposlena). A poslodavci mogu zadovoljno da trljaju ruke – nesmetano krše zakon i tu i tamo uštede po neki dinar/evrić, teška su vremena.

Ovo naravno ne opravdava inspekciju rada da uopšte ne interveniše u konkretnom slučaju, kao i u sličnim situacijama. Ako nije moguće pokrenuti prekršajni postupak, moguće je upozoriti poslodavca da je prekršio zakon, kao i naložiti da se nezakonitost ispravi. Faličnost zakonskog rešenja i činjenica da inspektor rada nema efikasno sredstvo prinude kojim bi potkrepio svoj položaj, ne može jednostavno obrisati odredbu iz člana 268. (Nadzor nad primenom ovog zakona, drugih propisa o radnim odnosima, opštih akata i ugovora o radu, kojima se uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih vrši inspekcija rada.) i člana 269. stav 1. Zakona o radu (U vršenju inspekcijskog nadzora, inspektor rada je ovlašćen da rešenjem naloži poslodavcu da u određenom roku otkloni utvrđene povrede zakona, podzakonskog akta, opšteg akta i ugovora o radu.). Svakako je frustrirajuće da vršite nadzor nad poslodavcem povodom nezakonitosti za koju znate da postoji, a da pri tome i poslodavac i vi znate da kao inspektor povodom toga ne možete ništa da uradite, osim da ukorite poslodavca i tražite da se popravi. Kod nekih poslodavaca bi i to bilo dovoljno. Kod konkretnog poslodavca, koji inače stvara profit kršenjem zakona i besplatnim radom zaposlenih tako nešto sasvim izvesno ne bi proizvelo željeni efekat. Međutim potencijalno rešenje krije se u odredbi člana 273. stav 1. tačka 8) kojom je uređeno da će se kao prekršaj smatrati ukoliko poslodavac ne postupi po rešenju inspektora rada. Ovde dakle nije reč o prekršaju zbog neisplaćivanja naknade, već o prekršaju zbog ignorisanja nalaza inspektora rada kojim je utvrđena konkretna nezakonitost. Zašto inspektori rada ne postupe po toj odredbi? To je pitanje za njih, a ja mogu samo izraziti sumnju da se radi o nepoznavanju zakona – pre će biti da su neki poslodavci faktički izuzeti od njegove primene.

I tako dolazimo do neminovnog zaključka da u Zakonu o radu nije baš sve tako kako piše. Odnosno da se mnogo toga može preskočiti, zanemariti, zapostaviti, da se glava može okrenuti na drugu stranu… Jednostavno, da nešto može postati mrtvo slovo (zakona) na papiru. Naročito ako je to korisno za profit (pogodnih) poslodavaca. Kod poslodavaca koji imaju nezakonite uslove rada, fluktuacija radnika je obično značajna. Jednostavno ljudi odlaze na iole bolje poslove čim im se ukaže prilika. To znači da mnogi od njih ne stignu da iskoriste godišnji odmor, kao i da svojim postupanjem svakog od njih poslodavac ošteti taman za toliko da se ne isplati pokretati radni spor, a opet dovoljno da kada se ta cifra pomnoži sa nekoliko desetina, možda i stotina zaposlenih godišnje, dođemo do impresivnog „profita“ koji će naravno otići u ruke vlasnicima, kreatorima ovakvog ponašanja. I onda kažu da se nezakonito postupanje ne isplati. Isplati se, naročito kada je na snazi varljivi Zakon o radu, koji krije mnoge pukotine u kojima su se nastanile nezakonite prakse koje, kako izgleda, ne smetaju vlastima. A radnicima ostaje da sanjaju godišnje odmore, kompanijska odmarališta i slične avanture iz prošlih vremena koja nam nisu valjala.

Čitajte više