Početak najavljenog kraja?

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Srbija je, zahvaljujući nizu faktora, izložena jednom od najspecifičnijih pandemijskih scenarija na svijetu. Vakcina trenutno ima “previše”, a visok broj zaraženih i dalje ugrožava funkcionalnost zdravstvenog sustava.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Srbija je, zahvaljujući nizu faktora, izložena jednom od najspecifičnijih pandemijskih scenarija na svijetu. Vakcina trenutno ima “previše”, a visok broj zaraženih i dalje ugrožava funkcionalnost zdravstvenog sustava.

Prva pandemijska godina u Srbiji navršena je sa nešto više od pola miliona do sada registrovanih slučajeva kovida-19, te oko pet hiljada preminulih. Za to vreme urađeno je nešto više od 3 miliona i 200 hiljada testova. U drugu godinu pandemije, Srbija je ušla sa stopom od oko pet hiljada zaraženih dnevno. Prema tvrdnjama lekara bliskih grupi “Ujedinjeni protiv kovida”, Srbija zauzima visoko peto mesto po broju novih slučajeva na 100 hiljada stanovnika.

Sa druge strane, državna propaganda od početka godine, kada je počela vakcinacija, potencira da je Srbija izbila na prvo mesto po broju vakcinisanih. Prethodna dva meseca, ne samo domaća propaganda, već i strani servisi poput BBC-a i mnogih drugih zapadnih glasila javljali su o masovnosti i dobroj organizaciji vakcinacije. Skoro svaki pozitivan tekst iz inostranstva uredno je prenošen u ovdašnjim provladinim medijima.

Za oko dva meseca, od početka vakcinacije sredinom januara, do isteka prve godine od pojave prvog slučaja, vakcinisano je oko milion i dve stotine hiljada ljudi, od kojih je pola miliona primilo obe doze. Proklamovani cilj koji državni vrh često ističe jeste najmanje dva miliona vakcinisanih. Do momenta zaključenja ovog teksta, državna televizija iznela je novi podatak da je više od dva miliona građanki i građana primilo vakcinu, a od tog broja oko 900 hiljada primilo je obe doze.

Ovi kontradiktorni podaci predstavljaju izazove za analitičare raznih fela i novopečene epidemiologe svih profila koji koriste svaku priliku da ugrade svoj interes u situaciju, kakva god ona trenutno izgledala. Za to vreme, odvija se život običnih ljudi koji je opterećen sve težom ekonomskom i socijalnom situacijom, onih ljudi koji su na svojim leđima izneli najveći teret dosadašnjih teškoća u koje je, zauzvrat, bio često upiran prst optužbe za neodgovornost kad god bi stvari krenule neželjenim tokom.

Geopolitika vakcina

U toku je trka sa vremenom oko vakcinacije; svi ističu zamor ljudskog faktora i preopterećenost kapaciteta angažovanih u kovid-sistemu. Na samom početku procesa, kada je optimizam bio na višem nivou, isticala se ne samo dobra organizacija koju su potvrdili mnogi (ali ne i svi) od onih koji su se do sada vakcinisali. Sada, međutim, kada je pređena polovina planiranog puta, deluje kao da se rezervoar spremnih za vakcinu približio pražnjenju.

Srbija se, tako, javlja kao svojevrsni izuzetak među većinom evropskih zemalja; za sada ima dovoljno vakcina i postavljalo se pitanje kojom brzinom će se doći do zacrtanog cilja od dva miliona. Po podacima državnih medija, taj cilj je postignut.

Za sada, vakcina ima dovoljno da ih Vučićeva vlada koristi za svojevrsno širenje svoje skromne “meke moći”. Kontigenti vakcina Skoplju, Sarajevu i Podgorici pratili su predsednik ili premijerka, čime su samo sledili primere koji se odigravaju u sferi svetske borbe za tržište vakcina i uticaj preko njih.

Zapravo, Srbija jeste dospela u tu poziciju zahvaljujući činjenici da nije članica EU, odnosno činjenici da može normalnije da posluje sa Rusijom i Kinom, odakle je inače stigao najveći broj doza. U tom smislu, aktuelne vlasti nisu morale ništa posebno da čine, jer velikodušnost proizvođača vakcina sa istoka ima svoje trgovačke, marketinške i političke motive, a reč je o zemljama koje su u stanju da organizuju proizvodnju velikih serija koje, iz spoljnopolitičkih razloga, ostaju van domašaja većine evropskih zemalja, uprkos činjenici da bi bar neke od njih mogle da plate daleko više od Srbije.

Taj geopolitički sukob se na mikro-planu prelama i u Srbiji sa svim njenim specifičnostima. Naime, od samog početka procesa vakcinacije, postojalo je delimično izjašnjavanje i po tim, geopolitičkim linijama. Najveći deo izjašnjenih izabrao je opciju trenutno dostupne vakcine, postojali su oni koji su po nečijem savetu ili iz zdravstvenih razloga birali jednu od ponuđenih, ali postojali su i oni koji po poreklu porizvođača biraju “rusku”, “kinesku” ili “američku”.

Osim vakcina, predstavnici vlasti, a naročito Vučić, smatraju da su učinili sve – nabavka famoznih respiratora i ostale bolničke opreme, uz za sada jednu izgrađenu novu bolnicu i najavu gradnje novih. Dok smo još na temi vakcinisanja, bitno je reći i to da među oko dva miliona vakcinisanih nema jednog od najvećih promotera – samog Aleksandra Vučića. Tu tvrdnju izneo je epidemiolog u penziji Zoran Radovanović, koji od početka pandemije na takozvanim opozicionim medijima predstavlja dežurnog komentatora i kritičara poteza svojih kolega koji su okupljeni u Kriznom štabu.

Sve teža svakodnevica i merenje mera

Iza medijske slike o pandemiji koja dominira životima stanovnika većeg dela planete na kome je i Srbija odvija se život običnih ljudi na kojima je sve veći teret. Pored sve teže svakodnevne ekonomske situacije, vlast kao najbrže rešenje za budžetske probleme vidi u zavlačenju svoje ruke dublje u džepove njenih stanovnika, tako da je na početku ove godine došlo do poskupljenja električne energije, lokalne samouprave redom izglasavaju povećanje cena, ali zbog aktuelne situacije efekti svega toga još nisu vidljivi. U istom tonu može da se posmatra oporezivanje frilensera i niz novih nameta o kojima se pojavljuju najave.

Vratimo se trenutnoj epidemijskoj situaciji koja po rečima članova Kriznog štaba može da se smatra stabilnom, jer već desetak dana imamo relativno ujednačen broj novozaraženih na dnevnom nivou, a to je trenutno oko pet hiljada. Skoro neverovatno deluje sećanje na drugi kvartal prošle godine kada je na nivou od nekoliko desetina novootkrivenih slučajeva uveden policijski čas, kada su čitavi vikendi bili potpuno zatvoreni, a starijima od 65 godina je bilo zabranjeno kretanje u bilo koje doba dana.

Iako povremeno glasine, koje u ovakvim situacijama neminovno struje unaokolo, najavljuju nove policijske časove, iskustva iz jula meseca prošle godine kada su izbili vrlo nasilni protesti povodom Vučićeve najave novih zatvaranja ipak predstavljaju crvenu liniju za vlast. Sadašnje “mere” koje važe desetak dana označile su kraj sedenja u kafićima i restoranima, kao i tržne centre.

Te mere, koje su od Kriznog štaba ocenjene kao uspešne u odnosu na prošlogodišnje deluju vrlo blago; osim škola, ugostiteljskih objekata i tržnih centara, te prodavnica koje ne sadrže prehrambene proizvode, ostalima je ostavljeno prostora za rad do 20, odnosno 21 sat, dok apoteke i benzinske stanice mogu da rade i duže od toga. Deo kafića ne radi, a deo se preorijentisao na usluge koje se popularno zovu za poneti. Deo frizera radi, a deo ne radi. Ipak, država povremeno želi da pokaže mišiće, te povremeno krene u naplatu kazni, pomalo nasumično i neretko neprincipijelno, odnosno – jasno je da ima zaštićenih.

Iako sebe neprestano predstavljaju kao pobednike, predstavnici političke i medicinske vlasti ipak za sve to vreme igraju igru toplo-hladno u zavisnosti od trenutnih interesa. Prva proglašena “pobeda” i popuštanje usledilo je prošle godine uoči junskih izbora. Čim su se oni završili, statistika se pogoršala i usledila je Vučićeva pretnja, a za njom i protesti, pa kompromisne mere. Onda su usledile smrti crkvenih velikodostojnika – mitropolita i patrijarha – na čijim sahranama su se okupljale hiljade ljudi. Za sve te stvari postojala je stopostotna tolerancija.

Onda je stigla vakcina i početni entuzijazam, kao i druga pobeda nad koronom. Ali, u isto vreme broj zaraženih veći je no ikada. Tako bi, ukratko prepričana, bila dosadašnja istorija korone u Srbiji. Ona je, naravno, proizvod što globalnih, što lokalnih prilika i interesa. Ne treba zaboraviti ni učešće tzv. “opozicionih” ili samonazvanih “nezavisnih” medija koji su, u trenucima nemanja zvaničnih podataka preko matematičkih modela i projekcija pokušavali da dokažu da je smrtnost veća od prikazane. Posebnu kategoriju predstavlja period “brojanja umrlica” u Novom Pazaru; reč je o uobičajenom načinu obaveštavanja čaršije o tome da je neko umro/la sa podacima o datumu pomena ili sahrane. U sveopštoj sumnji oko zvaničnih podataka, pojedini mediji su kao legitiman izvor uzimali procene onih koji su išli po Novom Pazaru i okolini i procenjivali umrlice, njihov broj i moguć uzrok smrti.

Višak vakcina i ostale bizarnosti

U ovom trenutku deluje kao da interes za vakcinaciju splašnjava. Srbija dolazi u apsurdnu situaciju da, za razliku od većine drugih zemalja, a naročito kapitalističke periferije, ima suficit vakcina. Tim pre što je najavljeno da poznati institut Batut u roku od nekoliko meseci prvo počne sa punjenjem, a onda i proizvodnjom ruskih vakcina.

Kao i svugde, postoji neka vrsta antivakserskog pokreta. Poslednji skup, koji je održan u subotu, 20. marta i koji se ne bi baš mogao nazvati masovnim, ali je svejedno prelazio broj merama dozvoljenog broja okupljenih označen je od medija kao antivakserski, ali je zapravo to bio festival bizarnih ultradesnih grupa i pojedinaca koji su se osim vakcinama bavili Kosovom, 5G mrežom i sličnim pitanjima. Na kraju se, kako vašaru i dolikuje, završilo narodnim kolom oko novopostavljenog spomenika Stefanu Nemanji pred bivšom Glavnom železničkom staniicom.

Javnost u Srbiji, sred ovog jada, ima još razloga za nevericu, osim epidemijskog kola oko spomenika, a to su bilbordi koji su se pojavili i na kojima pripadnici vladajuće stranke pružaju podršku bratu predsednika Vučića koji je inficiran kovidom i ima upalu pluća. Nije jasno kako bilbord na ulici može da pomogne čoveku u bolnici, ali je jasno kako od toga imaju korist vlasnici prostora za oglašavanje, kao što je jasno da su im tu korist priredili stanovnici Srbije.

Što se tiče zdravstvenog sistema, očito da je na granici pucanja. Pre pandemije prepušten višedecenijskoj kombinaciji nemara i sistematskog uništavanja, već godinu dana funkcioniše u do sada nezamislivim okolnostima. Segment zdravstva koji je angažovan u kovid-sistemu ovih dana se suočava sa najvećim iskušenjima do sada, dok je onaj deo zdravstva koji nije u kovid-sistemu teže dostupan građanima nego što bi to trebalo. U mnogim slučajevima zakazivanje specijalističkih pregleda postaje vrlo komplikovano, a često se čuju i preporuke da se sa tim sačeka neko vreme ako je moguće. Predstavnici medicinskih vlasti šalju panične apele i podatke; u ovom času je 90 odsto bolničkih kapaciteta popunjeno, a 75 odsto od novoobolelih je zaraženo britanskim sojem.

Za to vreme, dok se čeka “da sve ovo prođe”, kako se to danas kaže, u javnosti paralelno postoje i pospešuju se raspirivanje straha i umirivanje, optimizam i pretnje… Uprkos povremenom optimizmu, većini je teško i da zamisle kako će život izgledati kada zaista i prođe. Dotle, izvesno je, biće izloženi dnevnim statistikama po kojima je Srbija još uvek u vrhu po broju vakcinisanih na sto hiljada, a istovremeno u vrhu po broju novozaraženih.

Čitajte više

Proslava Dana pobede sa pominjanjem Tita isključivo u negativnom kontekstu naprosto je budalasti performans kakve nam, raznim povodima, već odavno priređuju ovdašnji zvaničnici, ojačani prekodrinskom bratskom snagom.
Žena iz Vijetnama sa francuskim državljanstvom u svojoj 79. godini vodi pravnu bitku protiv koncerna koji su proizvodili “ejdžent orindž”. Njime je američka vojska u ratu trovala vijetnamsko stanovništvo.
Autor ovu skepsu prema državnim kampanjama, poput ove s cjepivom, povezuje s nepovjerenjem prema državi koje potječe iz razdoblja socijalizma a to posebice vrijedi za marginalizirane grupe stanovništva poput Roma.