Budućnost frilensera

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Ničim izazvan, a kao i obično daleko izvan svojih ustavnih nadležnosti, predsednik Vučić je nedavno pružio zrnce nade frilenserima da će njihov problem zaostalih neplaćenih poreza biti rešen veoma povoljno.
Foto: Mina Milenković
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Ničim izazvan, a kao i obično daleko izvan svojih ustavnih nadležnosti, predsednik Vučić je nedavno pružio zrnce nade frilenserima da će njihov problem zaostalih neplaćenih poreza biti rešen veoma povoljno. O celoj situaciji u kojoj se lica koja su prihodovala iz inostranstva nalaze sam već pisao i iskazao kako podršku ovim ljudima, tako i skepsu u povoljan razvoj situacije. Situacija se međutim, nakon početnih neuspelih pregovora sa premijerkom i ministrom finansija, izmenila nakon što je predsednik Vučić u intervjuu nacionalnom mediju rekao da „tim ljudima treba dati da rade i da se porezi i doprinosi ne trebaju naplaćivati unazad“.

I šta sad?

Sasvim je jasno, čak i posmatraču neutreniranom da posmatra fantastičnu zbrku institucija u Srbiji koju smo nekada nazivali državom, da predsednik svašta priča (i često nakon toga porekne da je ikada rekao nešto što je rekao) kao i da predsednik nije formalno nadležan za ovakve izjave, ali da njegovo mišljenje kao građanina ipak nosi više težine nego mišljenje svih ostalih građana ove zemlje (zajedno).

Stoga je oprezni optimizam koji je usledio nakon ove izjave, kao i utisak da je izjava shvaćena kao poziv na nastavak pregovora o prošlosti i budućnosti statusa frilensera, čini se, najoptimalnija reakcija. Podsetiću, frilenseri nikada nisu odustali od pregovora i smatrali su da postoji dovoljno osnova da se oni nastave. Od ministra finansija nismo čuli direktne izjave, ali se moglo zaključiti da i na toj strani postoji volja da se problem reši. Osnovna prepreka bio je teret zaostalih dugova, ako se oni mogu takvim uopšte nazvati. Da li će se stav ministra finansija i premijerke promeniti nakon što je njihov „šef“ dao svoje viđenje problema?

Ostanimo u domenu prava i probajmo da razradimo ovaj novi scenario. Potrebno je regulisati tri suštinska problema frilensera: prethodni dugovi, budući poreski status i budući radni status.

Kamen spoticanja bili su prethodni dugovi. Ako uzmemo za trenutak da će „šefova“ reč biti pretočena u zakon, postavlja se pitanje kako se to može učiniti? Svakako izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana – on je ključan za prethodna dugovanja. Zakonska odredba mogla bi biti krajnje jednostavna – svi postupci za naplatu poreza nastalog po osnovu prihodovanja iz inostranstva pre dana stupanja na snagu ovog zakona, obustavljaju se. Ista logika bi se mogla primeniti i na doprinose. Zakonom bi oni dakle bili oglašeni nenaplativim. Ali kome tačno bi oni bili „oprošteni“? Frilenseri nisu prepoznati u samom Zakonu o porezu na dohodak građana, tačnije niti u jednom zakonu, pa se moraju najpre uvesti u zakonski tekst putem odgovarajuće definicije. Ovo je jako važno, jer se na taj način razdvajaju od onih koji su primaoci pasivnih prihoda iz inostranstva, to jest prihoda koje nisu ostvarili svojim radom, kao što su dobici na kladionicama, iznajmljivanje nekretnina i slično. Svako ko je ulaganjem rada – bez obzira na vrstu ugovora o radnom angažovanju, ili njegov nedostatak – ostvario neki prihod u inostranstvu na ovaj način će se kandidovati za oprost poreza i doprinosa koje (navodno) duguje.

Da li je ovo rešenje pravično? Svakako da jeste u odnosu na većinu onih koji su ostvarivali manje iznosa honorara iz inostranstva. I svakako da nije za one koji su sasvim dobro zarađivali i koji će ispasti „pametniji“ od svojih kolega koji su uredno plaćali poreze po istom ili drugim osnovama. Nijedno rešenje koje se donese neće moći da zadovolji sve, ali dobra strana ovog rešenja je – potencijalno buduće oporezivanje onih koji zarađuju daleko iznad proseka. Zapravo, čini se da se i osnovna poruka predsednikove izjave krije u tom pragmatičnom kontekstu – oprostite im prošle poreze kako bi mogli nesmetano da rade i plaćaju one buduće.

Čime se dolazi do drugog važnog pitanja: kako će ti budući porezi i doprinosi izgledati?

Da bi se oni normirali moraće se menjati, osim Zakona o porezu na dohodak građana, i Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju, odnosno Zakon o zdravstvenom osiguranju, kao i Zakon o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.

Model oporezivanja bi nakon izmena i dopuna navedenih propisa možda mogao da izgleda ovako.

Porezi koji bi se naplaćivali morali bi da budu progresivni. Ovo je nužnost koja proističe iz činjenice da se niski prihodi ne mogu oporezivati. Prosta računica dosadašnjeg načina obračuna poreza govori mnogo o potpunom odsustvu osećaja poreznika za muke onih sa najnižim prihodima. Tako bi zaposleni – dakle lice u radnom odnosu – moralo da zaradi 45.668 dinara bruto, da bi mu neto ostao minimalac u iznosu od 33.843 dinara. Za taj isti neto minimalac frilenser bi morao da zaradi značajno više para (prema prvobitnoj računici poreske uprave, sa punim porezom i doprinosima i normiranim troškovima od 20%) – čak 61.309 dinara bruto, a da istovremeno snosi samostalno sve troškove svog rada i da ne može da koristi gotovo nijedno od prava iz radnog odnosa koje (makar formalno) poseduje pomenuti zaposleni. Zato se mora promeniti pristup i uspostaviti sistem koji štiti one sa najnižim prihodima. Progresivni porez, uz normirane troškove (koji bi mogli ostati na predloženom nivou od 43%) mogao bi se kretati u rasponu od 0% za najniža, pa do 20% (ili čak 25%) za najviša primanja iz inostranstva. Ovo je dosta dobro rešenje imajući u vidu da je porez na zarade 10% (uz neoporezivi deo zarade od 18.300 dinara). Kako bi se skala postavila pitanje je za ekonomiste pre nego za pravnike, ali iz socijalnog ugla gledano porez na najniže prihode mora se kretati tako da garantuje minimalnu zaradu onima koji zarađuju u tom rangu. Drugim rečima, oni koji zarađuju manje od minimalne zarade bili bi oslobođeni plaćanja poreza. Uostalom, nulta poreska stopa za iznose do minimalne zarade za sve radnike bez obzira na izvor prihoda (vrstu ugovora, valutu i način plaćanja) jedan je od osnovnih zahteva kako bi se smanjilo siromaštvo u Srbiji već godinama unazad – možda ne bi bilo loše početi baš od frilensera, a nastaviti sa drugim kategorijama radnika.

Jako je važno da se ovaj porez plaća (barem) kvartalno. Plaćanje poreza po svakoj uplati je za većinu frilensera veliko gubljenje vremena i energije. Istovremeno, nemoguće je obračunati porez pravilno ako se plaća po uplati, ili mesečno, jer su primanja frilensera uglavnom kontinuirana ali neredovna. Na primer, ukoliko neko dobije uplatu od 1.000 evra u toku jednog meseca, kvalifikovaće se možda i za porez po stopi od 20%. Ali ako u naredna dva meseca to isto lice ne dobije nijednu novu uplatu, ne samo da neće moći da se primeni stopa od 20%, već će to lice u tromesečnom proseku biti na samoj granici minimalne zarade i poreska stopa će biti 0%. Tromesečna uplata bi tako za frilensere značila ne samo manje administracije, već i pravedniji obračun poreza.

Sledeća briga su doprinosi. Osnovno pravilo koje bi se moralo uvesti jeste da frilenseri ne plaćaju doprinose istovremeno kao zaposleni i poslodavci. Ovo dupliranje stope doprinosa nema nikakvog smisla – oni nisu ni zaposleni, ni poslodavci u smislu radnopravnih i privrednopravnih propisa. Ne ostvaruju nijedno zakonom predviđeno pravo za ove kategorije, pa je potpuno nelogično da se doprinosi obračunavaju na taj način. Umesto toga bi se frilenseri morali smatrati radnicima (veoma uslovno rečeno „zaposlenima“) i plaćati stope doprinosa koje su određene za zaposlene – doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje od 14% i doprinos za zdravstveno osiguranje od 5,15%. Nema nikakve logike da plaćaju doprinos za osiguranje za slučaj nezaposlenosti, osim ukoliko se Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti temeljno ne izmeni. Ove stope bi se obračunavale na oporezivi deo prihoda, a od velikog je značaja da država uporedo sa ovim izmenama frilenserima obezbedi automatsko obračunavanje staža osiguranja, tako da oni mogu bez kašnjenja i bez problema (poželjno ali na granici nemogućeg bi bilo i bez mnogo administracije) da ostvare upis radnog staža u Fondu PIO kao i validnu zdravstvenu karticu, odnosno status osiguranika zdravstvenog osiguranja sa svim pratećim pravima (na primer, osiguranika preko kojeg bi se mogli osigurati i njegovi članovi domaćinstva). Svako ko već uplaćuje doprinose po drugom osnovu – na primer, nalazi se u radnom odnosu – ne bi plaćao dodatne doprinose na prihode iz inostranstva (ovo i sada važi za zdravstveno osiguranje, ali bi se moralo primeniti i na penzijsko i invalidsko osiguranje, osim u slučajevima kada sam osiguranik želi da uveća svoju penzijsku osnovicu). Ovo rešenje je inače predlagano više puta u okviru reforme sistema PIO – uvođenje drugog stuba penzijskog osiguranja u Srbiji je međutim još uvek daleko od realizacije.

Kada je reč o uplati poreza i doprinosa, važno je i da frilenseri prilikom tromesečnih uplata – za razliku od dosadašnje prakse – mogu da računaju na konkretnu pomoć poreske uprave. Na primer, putem (kako za izradu tako i za upotrebu) jednostavnog korisničkog programa koji bi im na osnovu unetih parametara obračunavao poreze i doprinose i „izdavao“ rešenja, odnosno uplatnice na osnovu kojih bi izvršavali plaćanja. Tako se zasigurno niko ne bi žalio na nedostatak informacija, a sličan model bi idealno mogao da se kasnije primeni i na preduzetnike, ali i druge vrste poreza koje građani sami obračunavaju (kao što je na primer godišnji porez na dohodak).

Konačno, ostaje problem radnopravnog statusa frilensera. Ovo je verovatno i najkompleksnije pitanje koje se mora rešiti zakonskim izmenama. Dok je pitanje poreza i doprinosa kombinacija elementarne logike i brojeva, odgovor na pitanje šta će frilenseri dobiti u odnosu na sadašnji nepostojeći radni status veoma je složeno, ne zbog nevoljnosti države da im takav status prizna, već zbog faktičke nemogućnosti da im osigura najveći broj radnih prava koja zaslužuju.

Frilenseri koji imaju domaćeg poslodavca svakako i sada ulaze u režim primene Zakona o radu. U odnosu na njih situacija je jednostavna – treba ih edukovati o pravima i načinu ostvarivanja i treba vršiti češće i rigoroznije kontrole njihovih poslodavaca. Različite dobre vesti koje prethodnih meseci čujemo, a koje se tiču oštrog kursa sudova širom Evrope da se platformskim radnicima obezbedi najviši mogući stepen radnopravne zaštite, odnosi se uglavnom na radnike koji su angažovani kod domaćih poslodavaca (i obavljaju prevoz putnika ili kurirske usluge). Međutim, frilenseri koji imaju stranog poslodavca – a takvih je ubedljivo najviše – u značajno su drugačijem položaju. Oni naime rade za poslodavce koji nemaju imovinu u Srbiji, niti su registrovani u Srbiji kao poslodavci (odnosno privredni subjekti). Čak i kada krše zakone Srbije na njima se ne može izvršiti sudska odluka, osim ako ne dolaze iz država sa kojima imamo potpisane sporazume o međusobnom priznavanju sudskih odluka u građanskim postupcima. Po pravilu se dešava da pravo Srbije nije ni relevantno, jer se ugovara važenje prava zemlje porekla poslodavca. Država tako angažovanim radnicima može garantovati samo ograničen broj prava i tu jedina preporuka može biti da se zajedničkim naporima načini iskorak ka maksimalnom prepoznavanju njihovih prava iz socijalnog osiguranja (kako sam već napisao, to se podrazumeva) ali i prepoznavanje različitih oblika udruživanja radi zastupanja kolektivnih interesa. Ovi interesi mogu biti radnopravni, ali mogu biti i usmereni na rešavanje nekih drugih statusnih pitanja frilensera (kako je neko duhovito – ali realno! – primetio na društvenim mrežama: umesto da od njih traži novac, Vladi bi bolje bilo da dodeljuje subvencije frilenserima, a imajući u vidu značajan priliv deviza koji obezbeđuju). Iz Vlade su ipak najavili donošenje zakona o fleksibilnim oblicima radnog angažovanja – on će međutim po svemu sudeći pre biti izgovor za ozakonjenje izuzetno teškog faktičkog položaja platformskih radnika u Srbiji kod domaćih poslodavaca, nego što će regulisati neki od navedenih problema frilensera uopšte, ili dovesti do definisanja njihovog radnopravnog statusa.

Na kraju, može se zaključiti da je samo izvesno da plan postoji. Budućnost frilensera je u Srbiji, kako su oni to sami decidno izjavili tokom protesta. Ova rešenja i uređenje njihovog statusa svakako će doprineti da se oni zadrže u Srbiji i da i dalje budu jedan od faktora priliva deviza koje se troše u zemlji. Da li će se sve ovo ostvariti? Za sada imamo (samo) izjavu predsednika da bi trebalo da ih država pusti da rade – a da poreze počnu da plaćaju kada se sva napred navedena pitanja urede. Ostaje samo da vidimo da li će se to tako i desiti, kao i da li će Vlada i ministar finansija imati sluha za ovakve predloge budućih normativnih intervencija.

Čitajte više

U SAD-u je platformski rad zahvatio puno veći broj zanimanja nego u Europi – osim kao vozači taksija, čistači/ce i dostavljači hrane, platformski radnici pružaju i usluge poput brige o djeci i starijima.
Izgubi li Vučić Beograd, onda je stvarno gotov, u tom slučaju tron na dvoru postaje simbol istinski ceremonijalne komedije.
Vreme je da jasno kažemo da se pravo na Medicare mora proširiti na milione starijih radnika kojima je zdravstvena zaštita najpotrebnija.