Mediji kao glavna oporbena strana

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK), portal koji se bavi istraživačkim novinarstvom, u poslednjih desetak dana predmet je opasne kampanje i pritisaka koji dolaze od tzv. provladinih medija, političara ali i poslanika u Skupštini Republike Srbije.
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Kada mediji čine glavnu političku “opoziciju” u državi, obično znači da je nešto neravnomjerno u javnim političkim raspravama. Kada još stupnju medijskih sloboda u državi svjedoči činjenica da najviši javni i državni službenici smatraju shodnim ignorirati novinarska pitanja, postaje jasno da se radi o eskalaciji sukoba dviju velikih grana društva: politike i medija.

Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK), portal koji se bavi istraživačkim novinarstvom, u poslednjih desetak dana predmet je opasne kampanje i pritisaka koji dolaze od tzv. provladinih medija, političara ali i poslanika u Skupštini Republike Srbije. KRIK se našao u centru tekstova, naslovnih strana i informativnih emisija u prajm tajmu u kojima se njihov rad kriminalizuje a oni optužuju da su sarađivali sa Veljkom Belivukom, uhapšenim pripadnikom jedne kriminalne grupe.

Napad je usledio poslije konferencije za medije, održanoj nakon sednice Saveta za nacionalnu bezbednost, na kojoj su najviši državni funkcioneri i predsednik Aleksandar Vučić govorili o hapšenju pripadnika kriminalne grupe koja je u Srbiji bila aktivna i u sukobu sa drugim kriminalnim klanom. Tom prilikom, pored prikazivanja uznemirujućih fotografija beživotnih tela mladića stradalih u ratu klanova čije je prikazivanje danima najavljivano, novinari KRIK-a su upitali predsednika i zbog čega se ne ispituju veze Belivukove grupe sa visokim državnim funkcionerima.

Nakon ove konferencije započela je intenzivna negativna kampanja protiv KRIK-a. Počelo je zloupotrebom činjenice da profesionalni novinari imaju zakonsku obavezu da razgovaraju sa svim akterima koji su deo priče o kojoj se izveštava. Na osnovu toga što KRIK to i radi, ovu redakciju su provladini mediji optužili da ni manje ni više nego sarađuju sa Belivukovom kriminalnom grupom.

Višegodišnji pritisci na KRIK

Redakcija KRIK godinama radi na pričama u kojima se pominju Belivuk i drugi pripadnici kriminalnih grupa koje su u međusobnom obračunu, dok su “u više od 100 tekstova objavljenih o njemu na sajtu KRIK-a otkrivene veze koje je njegova grupa imala sa saradnicima predsednika Vučića, sa ljudima iz vrha policije, kao i precizne i tačne informacije o istrazi koja se vodi protiv njegove grupe”. Imajući to u vidu, uz poznavanje elementarne prirode novinarskog posla i prakse, podrazumeva se da su novinari dužni da razgovaraju sa ljudima o kojima pišu, ako ništa makar, da ih pitaju da prokomentarišu navode koje o njima planiraju da objave. Činjenica da novinari imaju pravo da komuniciraju sa svojim izvorima (iz kog god miljea dolazili) i obavezu da kontaktiraju sve strane uključene u svoje istraživanje, u emisijama i na naslovnim stranicama tabloidnih medija KRIK se danima direktno dovodio u vezu sa kriminalnim klanovima.

Ovi napadi se, ipak, ne dešavaju prvi put. KRIK praktično od svog osnivanja trpi različite oblike napada – od iznošenja neistina o novinarima/kama i uredniku ovog portala, do obijanja stanova u kojima žive. No, pritisci koje trpe novinarke i novinari iz KRIK-a su paradigmatični za medijsku scenu u Srbiji. Ova redakcija je jedna od retkih koja se bavi istraživačkim novinarstvom koji za fokus ima korupciju i kriminal, a u njihovim tekstovima se imena državnih funkcionera ne spominju retko. To pokazuje kakav je suštinski odnos prema medijima ukoliko se javnim interesom bavite dalje od pukog prenošenja vesti.

Pritisci na medije se javljaju u nekoliko oblika, i sa njima su suočene manje više sve redakcije nezavisnih medija i onih koji ne izveštavaju pristrasno u korist vlasti. Pored “tihih” pritisaka koji se ogledaju u tome što državni funkcioneri i političari često odbijaju da gostuju, daju izjave ili komentarišu navode iz priča koje ovi mediji objavljuju, tu su i otvorene kampanje targetiranja pojedinačnih novinara/ki. Nije retkost da se na naslovnim stranicama i u emisijama medija bliskih vlasti targetiraju pojedinačni novinari i novinarke kao strani plaćenici, špijuni iz iznostranstva, članovi neke interesne grupe ili im se na osnovu ličnih svojstava dalje narušava ugled i čast. Takav način kontrole medija u kojima “čim previše talasate dobijete šta zaslužujete” je već dobro razrađen mehanizam. Napadi se često vode iz uredništava provladinih medija, pa političari kojima ovakvi napadi na nezavisne medije i više nego odgovaraju mogu slobodno da slegnu ramenima i kažu kako ne mogu da utiču na takav medijski sadržaj jer bi to značilo mešanje u uređivačku politiku.

Jedan od ozbiljnijih načina pritisaka na medije je finansijsko iscrpljivanje koje podrazumeva tužakanje medija koji rade u javnom interesu čak i onda kada osnov za tužbe ne postoji. Tužbe često pokreću državni funkcioneri, od kojih se, po Zakonu o javnom informisanju, očekuje da su kao nosioci javnih funkcija dužni da trpe kritička mišljenja o radu koji obavljaju. Jer čak i onda kada se na sudu dokaže da medij nije prekršio nijedan zakon, kazna je plaćena – vremenom, fokusom i novcem. Samo podizanje tužbi znači da se mediji moraju fokusirati na sudske sporove, što automatski znači da im se onemogućava fokus na rad, znači i trošenje vremena ali i novca za advokate i sudski proces. Za medije koji dobijaju višestruke tužbe zbog tema kojima se bave, za šta je KRIK odličan primer, pritisak je proporcionalno veći.

Borba među medijima

Činjenica da se politički pritisak na medije vrši preko drugih medija je zanimljiva iz više razloga. Taj mehanizam pritisaka u kojima više nije ni neophodno da kampanje protiv novinara/ki i redakcija koje izveštavaju u javnom interesu vode političari, već drugi mediji skoro po automatizmu je dobro uigran. Tako su na konferencijama na kojima govore najviši državni funkcioneri redovna pitanja tzv. provladinih medija koja se ne bave temom konferencije ni temama od javnog značaja već adresiraju rad nezavisnih redakcija kao nekakav antidržavni zakulisni rad koji je neophodno raskrinkati.

Mediji koji rade u interesu javnosti i obavljaju svoju osnovnu funkciju kontrolnog mehanizma u društvu, bivaju paradoksalno povezivani sa inostranim informativnim agencijama i interesnim grupama, a neretko i opozicionim političarima. Ovo je posledica stare dobre desničarske “ko vas plaća mantre”, jer se država povukla iz finansiranja svega što jeste u javnom interesu, a nevidljiva ruka tržišta ne mazi medije koji nemaju kapital i političke veze, već su oni primorani da se finansiraju u projektnim okvirima i od pretplata čitalaca. Na osnovu te činjenice da se nezavisni mediji često projektno finansiraju, što je po pravilu transparentna informacija dostupna na sajtovima, njihov kredibilitet se dovodi u pitanje i osporava na osnovu fabrikovanih veza sa inostranim interesima. Situaciju dodatno pogoršava kada se svako izveštavanje koje ne ide direktno u prilog vlasti prokazuje kao opoziciono čime se medijski rad politizuje i bez osnova svrstava na jednu od strana na političkoj sceni.

A kada se političari koji generišu sukobe na medijskoj sceni izmaknu, a sukob počne njima bliski mediji vode kampanje i osporavaju svoje kolege iz medija koji “ne rade za vlast”, tada suštinski dolazi do dvostruke eksploatacije medija i medijskog rada. Tako se politički pritisak na medije svodi na obračun medija protiv medija – što na kraju dovodi do generalnog urušavanja prava na rad u medijima i najvažnijih funkcija medija u društvu, a posledično i do toga da se stvarne teme od javnog značaja gube iz vida. Taj sukob se potom preliva i na novinarska udruženja, što u krajnoj liniji slabi mogućnost zajedničkog rada i veće udružene borbe medijskih radnika i radnica za svoje bolje radne i profesionalne uslove.

Poslednji pritisci na KRIK govore u prilog tome. Podrška za KRIK došla je od strane novinarskih udruženja, nevladinih organizacija ali i međunarodne zajednice. Novinarska udruženja i nevladine organizacije su pozvale jedva oformljenu Radnu grupu za bezbednost i zaštitu novinara da hitno reaguje i pokuša da spreči ugrožavanje bezbednosti novinara KRIK-a. Kako reakcija na ove pozive nije bilo, nekoliko novinarskih i medijskih udruženja je istupilo iz radne grupe, nakon čega je održana i konferencija za medije ispred Skupštine Republike Srbije – na kojoj je medijski polaritet bio takođe vidljiv u trenucima kada su se tendenciozno postavljala pitanja uredniku KRIK-a Stevanu Dojčinoviću o njegovoj komunikaciji sa Belivukovim advokatom. Posledice zloupotrebljavanja medija u političke svrhe su dalekosežne. Koja je politička korist od delegitimisanja rada redakcija koje se profesionalno bave pitanjima od javnog značaja, posebno kada je korupcija i kriminal u pitanju, potpuno je jasna. Koja je korist društva u kome takvi mediji rade u krajnje nebezbednim uslovima, gde se njihov rad i kredibilitet osporavaju na osnovu fabrikacija koje ih dovode u opasnost? Teško da je ima.

Novinarstvo, najveći neprijatelj vlasti

Zakon o javnom informisanju Republike Srbije propisuje da je osnovni zadatak medija da izveštavaju u javnom interesu. Zakon takođe određuje i njihove obaveze – objektivno, tačno i profesionalno izveštavanje uz poštovanje novinarskog kodeksa i profesionalne etike. Iako slobodu medija garantuju i Ustav Republike i prateći zakoni, izveštaji godinama pokazuju da su medijske slobode u Srbiji na izuzetno niskom nivou.

U izveštajima dominiraju kategorije kao što su napadi političara, pretnje, neosnovane optužbe za ugrožavanje nacionalne bezbednosti i slično. Nakon brojnih slučajeva pretnji, pritisaka i napada na novinare/ke koje beleže i domaća novinarska udruženja, novinari se suočavaju i sa ozbiljnijim posledicama svog rada – podmetanja požara, poput onog u kući novinara Milana Jovanovića i brojnih obijanja stanova i kuća novinara/ki i redakcija.

U kontekstu u kojoj jedna stranka ima apsolutnu pobedu na izborima i posledično apsolutnu većinu u parlamentu, u kome je prostor za politički rad ogroman, moć nesputana, a vidljivost u medijima sa nacionalnom frekvencijom najveća u odnosu na druge političke aktere, postavlja se pitanje čemu tako česti napadi na malobrojne medije koji rade u javnom interesu. Da li razlozi za obračun sa takvim medijima dolaze iz autoritarnosti sistema nespremnog na bilo koju kritiku? Čini se da sve afere koje izađu na videlo bivaju konvertovane u sukob sa/između medija pa nikada ne dolazi do preuzimanja političke odgovornosti za odgovorne. Drugi razlog za tako aktivno stvaranje atmosfere političkog obračuna sa nezavisnim medijima čini se jeste potpuno odsustvo realnih političkih protivnika.

Kako vlast nema suštinskog parnjaka za politički ples jer je opozicija poražena, neozbiljna i mnogima kompromitovana, a unutrašnji neprijatelj neophodan za stvaranje kohezije, u nedostatku opozicije koja zaista predstavlja političku pretnju za uspostavljeni sistem jedini kredibilni protivnik ostaju nezavisni mediji. Takvi obračuni sa medijima oslikavaju nedostatak demokratskog kapaciteta jednog sistema, ali ujedno dugoročno blokiraju mogućnost promene zadiranjem u suštinu novinarske etike i prakse, prava medijskih radnika na rad ali i prava građana i građanki jednog društva na pravoverno, objektivno i istinito informisanje. Tri muve jednim udarcem.

Čitajte više