Dosije IKS

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email
Nije li silesiju vakcina koje su nas lansirale na prvo mesto u kosmosu država Srbija kupila? Neka zasluga za pravo preče nabavke pripadne inokosnoj kolonijalnoj sili zvanoj Vučić, ali može li zaslužnik ono što smo svi platili da deli levo i desno stanovništvu drugih država?
Foto: Predrag Trokicić
Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email

Sve više verujem da predsednik sam piše svoje govore. Neki drugi vladar bi prepustio da mu neko iz kabineta sroči dobronameran i spretan pastiš, koji bi predsednik ovlaš pogledao i odobrio, pa svi već znamo i predsednikov svetonazor i predsednikov patetično-takmičarski, samosažaljivo-razmetljivi stil, svako može da oponaša predsednikovo jadikovanje, ali i preteće predsednikove poruke koje takoreći upadaju u reč predsednikovom večnom lamentu nad sobom, ali ne, govor koji su u pozorištu čule ministarka Darija i Ivana Žigon, predstavnica Multimedijale (a čiji je „Komad za dva gledaoca“ pobedio na konkursu za koji niko živi nije čuo) predsednik je sam sastavio: sve radim bolje od drugih, čitam i pišem u kolima, u avionu, vikendom sam još hiperaktivniji, i uvek mogu da se merim sa svakim ko umišlja da je književno nadareniji od mene.

Tako je u sablasnoj sali Narodnog pozorišta predsednik Dariji rekao (Ivana i njeni imali su tremu uoči nastupa koji može značiti prekretnicu u njihovoj karijeri): „Kosovo nije naše breme već naš krst, a sa krsta se mnogo bolje nego ispod njega vidi vaskrsnuće!“ Kad znaš Njegoša, samo umesto brda ubaciš krst: „Ko na brdu ak imalo stoji, više vidi no onaj pod brdom“, da, vseznaika je umesto brda, koje je opšte mesto reljefa, ubacio krst časni, i, gle, dobro beše veoma: „Ko na krstu ak imalo bude, vidi više no onaj pod krstom!“, drugo, sa brda siđeš kad ti je drago, pošto si napravio selfi i jedan panoramski snimak nizije, dok na krstu ostaješ dok ne kucne čas da vaskrsneš, nije ti na krstu prijatno, ali zato prilikom vaskrsenja imaš najbolje mesto, bolje od svečane lože na stadionu „Rajko Mitić“!

U Češkoj pisac postane predsednik, i bude predsednik neko vreme, kod nas predsednik postane i ostane pesnik, što nas doduše košta manje nego kad predsednik postane građevinski vizionar i glavni preduzimač: pokloni nam Beograd na vodi, ubije mrsku Železničku stanicu, sanja i otvoreno preti da će sagraditi Nacionalni stadion! Šta će naciji stadion, zar nema nacija već dovoljno stadiona, i zar nisu svi stadioni nacijini?! Hoće da imamo mi svoj Vembli, ali kako možeš da se ugledaš na Englesku (ja kad mislim da neko na način nerazborit troši novac koji nije njegov prestajem sa persiranjem), gde su tvoje kolonije, dezorijentisani i neopasuljeni čoveče?! I, gle, ovo umnogome neuglađeno pitanje, samo mi je donelo odgovor: pa mi smo njegova kolonija! Ja sam ostrvo, malo, bezimeno i nenastanjeno, ali i ja sam izvor poreza, kazni, plaćam za odvodnjavanje koje ne postoji, ja sam poprište zakidanja onoga što Imperija treba da obezbedi svakoj koloniji, da bi mogla što duže da je eksploatiše, jedno sam među milionima ostrva u Vučića arhipelagu: svi mi koji nismo u Partiji, pa i mnogi ubogi član Partije koji se od nje uzaman nečemu nada, svi smo kolonije.

Jer, samo onaj koji ima tolike kolonije može da otvoreno i samozadovoljno rasipa novac koji mu niukoliko ne pripada: spomenik Stefanu Nemanji je umetničko delo koje nema cenu, ili je ima, ali o tako uzvišenim stvarima, zvanim svetinje, nije pristojno govoriti na ćiftinski i kirjanjinski način!

Obično se isključim iz razgovora kad neko upita gde se neko sa nekim upoznao, a ovde me kopka kako su se vajar Rukavišnjikov i vladar Aleksandar upoznali, kako je Srbija pobedila konkurentske države koje su na listi čekanja da ih Rukavišnjikov usreći svojom umetnošću, i kako je Rukavišnjikov pobedio na konkursu koji je Srbija raspisala, hoteći da svome Pra-Ocu podigne spomenik kakav čovečanstvo još nije videlo i o čijem će održavanju brinuti UNESCO? Rekao bih da je taj konkurs nakratko bio raspisan u jednoj jedinoj glavi, gde su pobedili Rusija i Rukavišnjikov, dok će Kinezi, koji isto napreduju u vajarstvu, biti obeštećeni kad se bude gradilo nešto što iziskuje više mehanizacije i žive sile.

Kad su sitne duše počele da zapitkuju koliko je koštao spomenik, rečeno je da umetnik ne želi da se zna cena, gle ti vajara, kako je samo otmen, ali imamo valjda ugovor o delu (pri čemu se delo mnogima ne dopada!)? Naši nisu radi da se zameraju stvaraocu, nemilice reketiraju svoje stanovništvo, kere se kao pijani milijarderi, i neće da priznaju koliko su novca nepromišljeno potrošili! Izgleda da smo sve uvezli, i ideju, i građevinski materijal, pa se samo na osnovu onoga na šta je plaćena carina – država je sama sebi platila veliku carinu, što je kao neki finansijski perpetuum mobile: čuveni ruski računovođa Alan će kad bude vreme rasplesti kolika je čista dobit države – nagađalo da spomenik košta barem devet miliona evra, ne računajući troškove transporta, … Svemu tome treba dodati ruke, reč koja je uz višnje i u umetnikovom prezimenu, napokon se na licu mesta ukazao i Rukavišnjikov (koji je, čujem, bacio oko na jedan veliki beogradski park, rad je da ga načička svojim rukotvorinama kojima se broja ne zna, kao što im se ne zna ni cena, ali mi za cenu i ne pitamo), pretpostavljam da se autoru sviđa što Župan sad vitla mačem, a ne krstom, onaj ko je na maču najbolje vidi šta čeka svakog ko udari na Srbe, ali kraj najbolje volje ne može hudozhnik da nam kaže koliko spomenik Županu košta! Mislili smo da zna koliko se sa mecenom pogodio, ali ne zna Rukavišnjikov još ni da li je na gubitku, ili je u nekom simboličnom plusu. Još mu, kaže, pristižu računi, knjigovodstvo mu vodi izvesni, a nama neizvesni Alan, koga zna Vesić (možda je Alan u ruskom Udruženju književnika), uglavnom Alan, kako reče njegov poslodavac, mudruje, pametuje takoreći, pa se kako vreme odmiče o završnom računu sve manje zna, ne bi me zaprepastilo kad bi se ispostavilo da i Alana plaćam ja, kao jedna od Vučićevih kolonija. Jer bi mu Rukavišnjikov, ako buhgaltera plaća iz svog džepa, jednog lepog dana mogao prisloniti dleto uz karotidu: „Знаю я твои штуки!“

&

Nije li silesiju vakcina koje su nas lansirale na prvo mesto u kosmosu država Srbija kupila? Neka zasluga za pravo preče nabavke pripadne inokosnoj kolonijalnoj sili zvanoj Vučić, ali može li zaslužnik ono što smo svi platili da deli levo i desno stanovništvu drugih država? Ako naši susedi oskudevaju, a nama pretiče, u redu je, i lepo je da im se pomogne, ali zar im vakcine ne bi trebalo ustupiti po nabavnoj ceni, pa neka bude i na poček?

Napokon, Inokosna kolonijalna sila (u daljem tekstu: IKS) kaže da će u Srbiju pozvati više od milijardu Kineza, da će ugostiti celu Latinsku Ameriku, čitavu Tursku, Afriku, gde većini stanovnika pretiče toliko da ne znaju gde i kako da se ratosiljaju bogatstva koje im je već postalo mora i teret, barem dve milijarde ljudi sa tri kontinenta preplaviće Srbiju, jer Srbija ceni i priznaje rusku i kinesku vakcinu koju u ovaj mah primaju naši budući gosti; naravno da kolonije tj. građane Srbije ništa ne pita, a očito je da će tolike strane goste IKS moći da primi samo ako ovi budu razmešteni po kućama, jer niko nema toliko hotela, kampova i letovališta; slušajući viziju buduće turističke najezde, kakvu ne pamte ni najveće turističke velesile, jednoj građanki se otelo: „A mi, gde ćemo?!“

Dok ovo pišem čujem na televiziji doktora Malog, koji se shodno potrebama službe stručno udubio u pljačku stoleća, kad je video šta je video, doktorelo je bio, i još je, apsolutno šokiran, ali neće odugovlačiti kao Rukavišnjikovljev blagajnik Alan: „Dođe mi da se zatvorim u moja dvadeset četiri stana i da ne izlazim iz njih dok jednom za svagda ne raspletem to zmijsko klupko od šeststo devetnaest otrovnica, udava i zmijskih careva!“

Čitajte više