Ovaj članak može da se sluša Poslušajte tekst koji slijedi u nastavku
Akram Neghabi traga za svojim sinom više od dve decenije, uprkos pretnjama, pritiscima države i brojnim uzaludnim pokušajima da dobije informacije od iranskih zvaničnika, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
Njen sin, student informatike Said Zeinali, uhapšen je u svom domu u iranskoj prestonici u julu 1999. godine, nekoliko dana posle velikih studentskih protesta na Univerzitetu u Teheranu na koje je država odgovorila silom.
Tri naoružana agenta rekla su da 22-godišnjeg Zeinalija vode na ispitivanje. Rekli su da će se brzo vratiti.
Nekih tri meseca kasnije, Zeinali je kratko telefonom razgovarao s porodicom. Rekao im da se nalazi u zloglasnom teheranskom zatvoru Evin i tražio da se kod vlasti raspitaju za njegov slučaj.
“Dobro sam”, rekao je on.
Tada su ga poslednji put čuli.
Neghabi od tada pokušava da ga pronađe i sazna šta se desilo s njim, kontaktirajući pravosuđe, zatvorske zvaničnike, Revolucionarnu gardu, policiju, pa čak i kancelariju vrhovnog vođe ajatolaha Alija Hamneija.
Niko joj, međutim, nije dao jasan odgovor.
“Ne postoji organizacija koju nismo kontaktirali”, rekla je ona, dodajući da “oni više ni ne prihvataju naša pisma. Ne žele da se čuje Saidovo ime”.
Uprkos svim njenim naporima, ne zna se gde se nalazi Zeinali i majka troje dece kaže da ne zna ni da li je njen sin živ ili mrtav.
Portparol pravosuđa rekao je 2016. da “nema dokumenta” koji dokazuje da je Zeinali uhapšen, dodajući da se čini da je “nestao”.
“Ja sam majka čije dete je odvedeno pre 22 godine. Želim da znam šta se dogodilo s njim. Da li je živ? Ništa mi nisu dali – ni znak ni grob – i nisam sigurna šta da radim”, rekla je Neghabi za Radio Farda RSE-a.
Ona je rekla da je proteklih godina satima bila ispred zatvora Evin i drugih pritvorskih centara s fotografijom svog sina.
“Stajala bih ispred zatvora držeći (veliku) sliku mog Saida, nadajući se da ga je možda neko video”, rekla je ona. “Možda je moj Said sada star čovek. Odlazila bih ispred zatvora s tom nadom, ali nažalost pritisak (države) i hapšenja me (sada) sprečavaju u tome.”
Neghabi i njena ćerka uhapšene su 2010. i držane u zatvoru dva meseca, gde su ispitivane i gde im je prećeno. Ona je rekla da su joj istražitelji Revolucionarne garde rekli da je njen sin “mučenik”.
Njen suprug Hašem Zeinali uhapšen je 2015. godine i osuđen na skoro tri meseca zatvora i 74 udaraca bičem zbog “ometanja javnog reda i mira” pošto je učestvovao na skupu ispred zatvora Evin u znak podrške zatvorenom vođi duhovne grupe.
Neghabi je rekla da je njen suprug bio s tim demonstrantima dok je tražio odgovore o svom sinu.
“Kada je moj muž pritvoren, rečeno nam je da više ne tražimo Saida. Rekli su morate prestati”, rekla je Neghabi, dodajući da taj pritisak nije zaustavio njenu potragu.
Neghabi je rekla da će nastaviti da traži pravdu i odgovornost zajedno s drugim majkama čiji su sinovi žrtve državnog nasilja poslednjih godina, uključujući u novembru 2019, kada je najmanje nekoliko stotina demonstranata ubijeno u brutalnom suzbijanju antivladinih protesta koji je počeli zbog naglog rasta cena benzina.
Majke nestale dece okupile su se poslednjih godina kako bi međusobno pružile podršku, istovremeno podižući glas protiv represije države.
“Jednog dana, bol majki, zvuk njihovog plača doneće (promenu)”, rekla je Neghabi, dodajući da joj je jedina nada da druge majke neće morati da oplakuju svoje dete kao ona.
“Molim se da mladi ljudi više ne budu ubijani ili hapšeni, (prebijani ili) mučeni”, rekla je ona. “Nadam se da ću videti taj dan.”
